Зграде Банског двора и Управе у Бањалуци заузимају једно од значајних мјеста у токовима развоја и истраживања културе и градитељства у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца –Југославија, као и у општем контексту развоја архитектуре 1918 – 1941. 
На примјеру развоја архитектонског лика Бањалуке, који је добио нека од својих најзначајнијих архитектонских оставрења, управо у овом временском периоду можемо говорити о смјелој примјени модерних архитектонских принципа и невјероватно брзом успону једне урбане средине.
Свакако, незаобилазна је у овом процесу трансформације, визионарска личност бана Врбаске бановине, Светислава Тисе Милосављевића, а и самог краља Александра I Карађорђевића.
Краљ Александар I Карађорђевић је у свом науму претварање Бањалуке у велики и значајан центар регије, ангажовао велики број стручњака који су могли допринијети остварењу његових идеја, а Светислава Милосављевића поставља на најодговорније мјесто – бана Врбаске бановине (што ће се временом показати као један од најисправнијих краљевих поступака).
Светислав Тиса Милосављевић је рођен 7. септембра 1882. године у Нишу, гдје је завршио основну школу и шест разреда гимназије. Нижу школу војне академије завршио је 1901. године са одличним успјехом. Са истим успјехом завршио је 1907. године Вишу школу војне академије.
Учествовао је у Балканским ратовима и Првом свјетском рату.
Послије 1918. године обављао је значајне војне дужности. Због изузетног доприноса и плодног рада, како у рату тако и у миру, био је одликован и унапријеђен.
Објављивао је књиге, студије и уџбенике из војне области.
Године 1926. године постављен је за Министра саобраћаја и Генералне дирекције жељезница, постигао изванредне резултате.
Краљевим указом од 9. октобра 1929. године, Светислав Тиса Милосављевић именован је за бана Врбаске бановине. На дужност ступа 8. новембра 1929. године и истог дана допутовао је из Београда у Бањалуку. Организовао је је рад бановинске управе оснивањем седам (у почетку), а касније осам одјељења. За првог банског помоћника био је постављен Милисав Иванишевић. Сљедећи бански помоћници били су др Јован Зец и др Душан Петровић.
Банско вијеће Врбаске бановине основано је 30. јула 1930. године и одржавало је своје редовне годишње састанке.
Бан Светислав Тиса Милосављевић изградио је око петсто’ објеката, међу којима су зграде Банске управе и Банских двора, те седам чиновничких стамбених зграда које су биле репрезентативне.
Преко десет хиљада грађана Бањалуке и Бановине испратило је бана Светислава Тису Милосављевића 22. априла 1934. године на пут у Београд, гдје је ступио на дужност министра саобраћаја.
Са мјеста министра саобраћаја Светислав Тиса Милосављевић 1935. године одлази у пензију. Други свјетски рат провео је у окупираној престионици пишући мемоаре.
У мирном породичном окружењу, 28. јула 1960. године, умро је први бан Брбаске бановине (1)
Пред бана је постављен озбиљан задатак: од предратне Бањалуке, која је више од једне деценије стагнирала попут других провинцијских градова у нашој земљи, требало је формирати адмистративни центар вишег ранга, којем је гравитирала територија 24 котара са око милион становника.
Преузевши банску власт Светислав Милосављевић се заинтересовао за опште стање повјерене му власти. Направио је увид у економску организованост, социјалне политике, привреду, просвјету и културу.
Није било тешко уочити да је бивша Аустроугарска власт (у својој општој кампањи антиславенства), посебно на просвјетном плану запостављала овај крај, а све у намјери да спријечи његов културно – национални развитак, који је представљао највећу опасност мађарско – аустријској експанзији. О оваквом дискриминатрском ставу према српском елементу свједочи експлицитно и веома мали број школа на овом подручју. За 36 година управљања подигнуто је свега 126 школа, што јасно свједочи какав је однос био према културно – просвјетно – националној компактности српског народа. Сличан став, у смислу експлоататорског односа, био је успостављен и у немилосрдном форсирању свих привредних добара.
Из овог кратког увода могуће је само назријети колико је озбиљан и одговоран задатак био постављен пред бана Милосављевића. Јасна оријентација и сигуран план који је бан поставио пред себе, уродили су (уз разумијевање Краљевске владе и свесрдну помоћ народа), незапамћеним прогресом на свим пољима (културном, просвјетном, политичком, административном и економском), отргнувши Бањалуку из запуштености и подаривши јој печат праве културне метрополе.
Период од 1929. до 1931. године је период најинтезивнијег рада бановине на економском, политичком и културном плану. У жељи да стекне политичку афирмацију и оправда своје постојање, бановина је на почетку утврдила амбициозан план грађевинске дјелатности.
Историјат зграде Банског двора и Управе
Пошто није било погодних зграда за смјештај Банске управе и банову резиденцију, а и сама администрација је била подијељена на импровизована одјељења и смјештена у неколико зграда, 1930. године купљено је земљиште за подизање зграде Банске управе и Банског двора у центру града с једне и друге стране православне цркве.
Тако је већ постављена идејна основа формирања неке врсте културног центра града. Два објекта, Двор и Палата, нису смјели исувише одударати стилу цркве, која је грађена по узору на грачаничку, а и у непосредној близини је планиран објекат филијале хипотекарне банке. Ванредно лијепо замишљен архитектонски центар требало је да да Бањалуци, велеградски карактер и постане саставни дио њеног идентитета.
Локација на којој се налази данашњи Бански двор и Палата, Светислав Милосављић је откупио за 5,5 милиона динара од црквене општине којој је А. Опујић продао исто за 800 дуката. Са земљиштем је откупљена и бивша богословија и хотел „Балкан“ (који је због градње порушен, а заједно са њим зграде Српске богословије и апотеке).
Новац за откуп земљишта и градњу палата бан је набавио подизањем кредита (од 40 милиона динара) код Државне хипотекарне банке.
10. априла 1930. године у Службеном листу Врбаске бановине објављен је Оглас натјечаја за израду идејних скица за Бански двор и Банску управу.
У њему је јасно назначено да је он отворен за све држављане Краљевине Југославије.
„Оцјењивачки суд су сачињавали:
Проф. Универзитета арх г. Петар Бајаловић
Начелник Тех. Одјељења Банске управе г. инж. Стеван Бесарић
Архитекта Министарства грађевина г. Момир Коруновић
Технички савјетник Банске управе. г. Љ. Т. Николић
Архитекта Банске управе г. Бранко Јовановић
Замјеници су били:
Проф. Универзитета г. Бранко Танезовић
Технички инспектор Банске управе г. Милан Пањковић
Награде које су установљене за овај конкурс су биле:
50.000 динара
35.000 динара
20.000 динара
10.000 динара
Сви награђени и откупљени радови су добијали статус својине Врбаске бановине и она је могла да са њима располаже по свом нахођењу и потреби.
У програму и техничким условима конкурса наведено је да:
Палата и Двор треба да послужи:
Јавним потребама;
Да градилиште буде што боље искориштено;
Да архитектура буде украс града с обзиром на постојећу православну цркву. Детаљнији грађевни програм о величини и броју просторија како у Банском палати тако и у Банском двору, даће се уз ситуацију земљишта.
Фасаде да буду обрађене у чистом стилу монументалне архитектуре, које такмичари могу сами бирати. Жеља је да буду у народном духу.
На ситуацији ће бити назначено на коме ће се мјесту подићи Банска Палата а на коме Бански Двори.
Рок за предају је био 25. мај 1930. године (2)
Прву награду на Конкурсу освојила је група архитеката из Београда: Јован Ранковић (1902 – 1992), Анђелија Павловић (лич. подаци непознати) и Јованка Катаринић – Боричић (1887 – 1966). Архитекти познати по својим објектима: Ранковић: Главна пошта у Скопљу, Пошта у Крушевцу и Чачку, реконструкција хотела „Москва“ и још неколицина објеката, већином у Скопљу; Катаринић – Боричић: Курсалон у Бањи Ковиљачи, Ветеринарски факултет у Београду итд.(3)
Другу награду освојио је Петар Гачић, а трећу Д. Симић, такође београдски градитељ. Осим награђених рјешења, занимљив рад у националном стилу приложио је том приликом Рајко Татић (1900 – 1979). Пројекат се чува у његовој породичној заоставштини.
Надзорни инжињер приликом градње био је архитекта Никола Федоров.
Након отворене лицитације извођене грађевинских радова за палату Банског двора повјерено је предузимачу Кости М. Шијачком, овлаштеном грађевинском предузимачу из Београда, који је изводио радове заједно са инж. Бикаром, такође из Београда.
„Што се тиче зграде Банске управе, 25. августа извршена је лицитација за главне зидарске радове и грађевне радње са предрачунском сумом од 4,912,324 динара. а градњу је добио загребачки предузимач инжињер г. Црнић уз попуст од 32,30%. За остале радње расписана је лицитација за дан 11. март ове године уз предрачунску суму од 4,681.088,39 динара.“ (4)
Изградња зграде Банске управе почела је 27. августа 1930. године, а пројекат је разрадио инж. Никола Федоров, док је радове изводила фирма „Црнић“, чији је власник био предузимач Мате Црнић из Загреба. Градња зграде Банске управе завршена је у јесен 1931. године, да би се 29. новембра 1931. године уселила сва одјељења Банске управе.
Бан је био прилично оптимистичан и задовољан напретком радова, што и свједочи његово реферисање на аудијенцији код краља Александра 12.02.1931. године, гдје се под тачком 5. каже: „Банска палата за канцеларије банске управе импозантна и велелепна грађевина подиже се брзим темпом. Темељи зграде и зидови високог сутерена још пре зиме су завршени, а већ првог фебруара настављени су радови, тако да ће зграда бити потпуно готова до краја године.“(5)
Декоративне радове, један метар високе капителе и фине украсе на фасади, изводио је вајар Рудолф Шпиглер из Загреба, од маја до јула 1931. године.
„Када су ови послови привођени крају, 30. јула 1931. године, вајар Шпиглер се обраћа Техничком одјељењу Краљевске банске управе да му послије ових више „декоративних радова“, те као кипар умјетник нисам дошао до изражаја“, одобри, како је „било пројектовано у вестибилу новоградње Банске управе“ да изради „двије брончане фигуре један метар висине, као канделабри за расвету, и украс истог вестибила…Потписани кипар умјетникстављам овиме понуду за израдбу истих двију брончаних фигура са називом Хармонија, а у облику женске фигуре, као на приложеној слици, прворазредно моделоване у бронци, фино цизеловане и патиниране са уметнутим цијевима за монтирање елект, свјетла… Пошто је бронца ствар вјечности, нека славни наслов не жали тај издатак, тим више што је читав вестибил пројектован у мраморном оплоћењу. Управо ће се те двије брончане фигуре у свијетложутој брончаној патини употпунити са цјелином тог истог вестибила.“
Ова понуда је одбијена. Шпиглер само послије неколико дана предлаже Техничком одјељењу Краљевске банске управе да на истом мјесту или мјестима у вестибилу Банске управе постави „два стилизована лава, дужина један метар, ширина 75цм, у бијелом мрамору са отока Брача, фино брушене плохе“.
Када ови, али ни Шпиглерова понуда за уређење дворане „банске палаче…брончани рељеф благопокојног краља Петра и брончани рељеф Његовог Величанства краља Александра и наше краљице“, нису одобрени, Шпиглер се вратио у Загреб. (6)
Освештење објекта обављено је 1. децембра 1931. године.
„Тачно у 11 часова довезао се на градилиште са својим помоћником Бан г. Милосављевић, и чим је заузео место испред импровизованих олтара, отпочео је свечани верски обред освећења према ритуалу српско-православне, римокатоличке цркве и муслиманске вјерске заједнице. Православно чинодејствовање пратило је песмом српско-певачко друштво „Јединство“.
По завршетку молепствија прочитао је начелник техничког одјељења банске управе инж. г. Љубомир Николић повељу, која ће се уздизати у темељ.
На то је Бан Врбаске бановине, г. Светислав Т. Милосављевић сишао у ровове темеља где је трокраким ударцем чекића по спремљеном камену положио темељ палати Краљевске банске управе Врбаске бановине. Чим је г. Бан из рова изашао и чим су присутни свештеници новоположени темељ благословили, попрскала је камен темељац врела крв жртвеног овна, који је по народном обичају овде заклан а чија зеленилом и цвећем окићена глава има да се узида у сам темељ.(7)
У свом говору на освећењу палате др Васо Глушац, начелник просветног одељења и директор гимназије каже: “Господине бане, подизањем ове палате, којом би се могла дичити свака престионица, Ви сте подигли себи вечан споменик, а нама Крајишницима створили сте од Бања Луке културни центар и задужили сте нас за вечна времена. Бучни ће Врбас кроз векове и векове шумити једноличну песму и смењиваће генерације и генерације наших Крајишника, а ова ће палата стајати као величанствен споменик на златно доба, које смо са толиким еланом почели дизати културу у нашој заосталој Босанској Крајини. И за тај Ваш рад биће Вам вечно захвална и наша далека покољења…“ (8)
Послије њега је говор одржао градоначелник Бањалуке г. Хамзага Хусеџиновић.
У 12 сати, градитељи банске палате приморци, браћа Црнићи, приредили су у великој сали хотела „Босна“ обилну закуску.
Градња Банског двора је почела 31. марта 1931. године, а завршена 8. новембра 1932. године, када је објекат освештан (између 11 и 12 часова), и свечано отворен уз присуство краљевог посланика. У току освећења двора (који је извршио г. Мачкић прота, а послије молитве хоџе г. Смајић), Светислав Тиса Милосављевић је поднио присутним опсежан извјештај о свом раду, за протекле три године у Бањој Луци.
Већ у току саме градње Банског двора јављали су се многобројни проблеми. Од измјена самог пројекта па до покушаја погрешне презентације краљу банових идеја и стварању неповољне климе око овог земљишног пројекта. Неки од ових проблема ријешени су и на аудијенцији код краља 8. септембра 1930. године, када га посјећује бан Милосављевић и реферише о својим активностима у Врбаској бановини:“…Краљ ме прекину речима: То је сјајно. Та Ваша активност у грађењу потребних објеката по територији бановине радује ме и она ће врло брзо постати запажена од народа и ван Вашег подручја, јер други банови још ништа не почињу. Реците ми само, молим Вас, тај будући бански двор, којих ће размера бити и шта ће стати?
Објаснио сам краљу, да смо при распореду просторија на палате банске управе и Банског двора још при пројектовању ових утврдили, да у Банском дворцу буду смештени: кабинет бана, секретеријат и друге секретеријату припадајуће канцеларије; затим банска вијећница и клупске просторије банских већника; велика сала за примање о државним празницима са гардеробом; канцеларије управе Црвеног крста за Врбаску бановину, која ради под заштитом бановинског санитета, а нема својих просторија за канцеларије, и најзад, стан од шест соба. Бански двор је уступљен предузимачу на лицитацији за суму од 11 милиона и 200 хиљада динара.
„Слушајте, Тисо, у којој је мери свет искварен – рече краљ, па настави: – Пре неколико дана један министар – саопштио ми је, да Ви подижете за себе у Бања Луци огроман бански дворац, који је луксузнији од овог мог двора на Дедињу и да ће коштати преко 30 милиона динара. Упитао сам, јесу ли то тачни подаци и одакле потичу, а тај господин министар показао ми је и прочитао једно писмо које је он примио од неког свог пријатеља из Бања Луке, писмо у коме се износе те и друге неистине, о трошењу државног новца на грађење непотребних луксузних палата у седишту Врбаске бановине…Ја сам знао да је та достава лажна, јер сам упознат са планом Ваше грађевинске делатности, који сам план и одобрио, па сам зато одмах министру рекао да не вјерујем у истинитост навода његовог пријатеља, али ћу при свему том проверити ту доставу и да ћемо по том и да ћемо по том и о истом питању још једном разговарати: Зато, молим Вас поновите ми зашто је све намењен бански двор и шта ће стати његово грађење. Хоћу да прибилежим те податке, да бих овоме господину добро натрљао нос…“
Но, неприлике нису биле приређиване само од страначких вођа. Поједини министри су указивали на могући сукоб са другим националностима због постављања ових важних објеката (Палата и Двора) у хомогену цјелину са православном црквом. На овакве примједбе бан Милосављевић је одгововарао хладно и са припремљеним аргументима. Ипак, оне свједоче о једном нимало лаком времену за овог значајног човјека и времену у којем је саграђен велелепни објекат Банског двора. Милосављевић је овакве тренутке биљежио: „Одмах ћете дознати, – рече намргођени министар Прека, па настави: – овдашњи Хрвати сматрају провокацијом подизање палата Банске управе и Банског дворца са једне и друге стране од православне цркве. Зар Ви ништа о томе незадовољству не знате?“
„ На такве и сличне примједбе ја се и не осврћем, јер потичу од особа, које на силу измишљају разлоге за своје незадовољство и опозициони став. То су типови којима напредак и консодилација Југославије не иде у рачун, па зато и траже незадовољство тамо где га не може да буде. Али, када и Вас, Краљевског министра у режиму после 6. јануара интересују таква питања, ја ћу Вам одмах дати објашњење. Дакле, палате Банске управе и Банског двора подижем пре свега на земљиштима купљеним по врло повољној цени, а та земљишта су у центру града. То су били једини разлози којима сам се руководио при доношењу одлуке по овом питању. Ако се, ипак, између тих будућих палата налази српско-православна, то не може ни у ком случају да буде разлог за неко незадовољство Хрвата, јер на територији Врбаске бановине живи 58% Срба-православаца, 25% муслимана, 15% римокатолика, укључујући у тај број уз Хрвате и колонисте, Мађаре, Немце, Талијане и друге, и најзад, 2 % припадника осталих вероисповести.“(10)
Предузимач Шијачки се није дословно придржавао награђеног и откупљеног пројекта Ранковића, Павловићеве и Боричићеве, већ се у току извођења радова овај пројекат дјелимично мијењао, посебно у детаљима унутрашњег уређења, уз дозволу надзорног инжињера Федорова и начелника Техничког одјељења Врбаске бановине Љубе Николића.
Шијачки је за различите грађевинске послове ангажовао бројне фирме, па су тако унутрашњу опрему и декорацију изводили фирма „Бикар и Шијачки“ за столарске радове, фирма Алојза Духача и Франца Кулхана за гипсарске послове, за зидне облоге „Плавог“ салона и Вијећнице, као и за највећи дио намјештаја фирма „Домус“, Песинг и Шпицер, сви из Београда, а за дио намјештаја првобитних гардероба фирма Петра Хричака из Славонског Брода.
Након освећења (8. новембра 1932. године) постало је јасно да је завршетком изградње ове палате завршен и први период конструктивне дјелатности Краљевске Банске управе.
Иако су радови били солидно изведени, испоштовани договорени рокови, забиљежено је у документима да ипак није све било тако савршено изведено. У прилог томе свједоче бројни судски спорови који су вођени између фирме Косте Шијачког и његових сарадника (Духача и Кулхана), са Техничким одјељењем Бановине. Спорови су вођени код Трговачког суда у Београду а за преправке на објекту ангажовани су сасвим други извођачи, од стране Техничког одјељења.
Велики дио пројектне документације сачуван је у Архиву Републике Српске у Бањој Луци, са свим подацима о употребљеном материјалу, одступањима од пројекта, трошковима и детаљима о току градње.
На основу ове документације могуће је дјелимично реконструисати првобитни изглед ентеријера и екстеријера Банског двора, односно утврдити до каквих је промјена дошло током времена у изгледу и намјени ових простора. И сам бан у својим забиљешкама наводи да је овај објекат намиијењен искључиво служби бановинске самоуправе, те да садржи многобројне просторије са различитим намјенама: Сале за сједнице и пријеме (Вијећница и репрезентативна сала за плес и за извођење сценских и концертних програма), канцеларија бановинског одбора, бановинска штедионица, стан за бана са апартманом за високе госте и бројне друге попратне просторије. Подјела просторија је извршена на сљедећи начин:
– партерни дио је био намијењен официјелним и јавним садржајима
– први спрат је имао пословне, јавне и просторе намијењене за смјештај угледних гостију (очекивана је и посјета краља Александра I Карађорђевића)
– други спрат је био искључиво намијењен за становање бана Милосављевића и његове породице
„За израду свих унутрашњих простора кориштени су висококвалитетни материјали, а за неке просторе и изузетно раскошни – тзв. америчка ораховина за фурнире у Вијећници и Плавом салону, са оквирима од племените чамовине и текстилним облогама од специјалног вандштофа са посебном мустром, најфинија славонска храстовина за израду зидних облога и неких дијелова столарије, храстов или буков паркет, вјештачки камен у холовима и степеништима, полираним на високи сјај, шлифовано и орнаментисано стакло за преграде, прозоре и врата, фајансна мајолика, плочице за купатило и слично. Детаљи унутрашњег уређења разрађивани су пажљиво и подробно, до нацрта за сваку шарку и кваку на вратима и њиховог патинирања, па чак и детаља решетке за брисање обуће.
Највећа оштећења здање и његови ентеријери претрпјели су у току Другог свјетског рата, када је у њима била смјештена њемачка команда. У том периоду Велика свечана сала била је коришћена као магацин за жито, а једно вријеме чак и као коњушница. У току рата ентеријери су руинисани, а огромни дио драгоцјеног намјештаја и опреме опљачкан – лустери, теписи, умјетнине, дијелови намјештаја, посуђе.
По ослобођењу Бањалуке, у зграду је смјештен штаб 37. дивизије НОВ, дјелимично су оспособљени простори и у њих је смјештен армијски клуб.
Након 1945. године, постепено се радило на даљој адаптацији зграде, а мијењали су се и њени корисници: Окружни комитет КПЈ, Градски комитет КПЈ, Окружни и Градски комитет СКОЈ, Народни фронт, Антифашистичко вијеће жена, Среско синдикално вијеће, Радничко културно-умјетничко друштво „Пелагић“.
Током 1952 – 1953. године, Среско синдикално вијеће издвојило је 4,5 милиона динара и организовало радне акције у колективима како би се оспособила Велика свечана сала и други оштећени простори.
Пројекат рестаурација из 1953. године потписао је атхитекта Стојан Боровница, што је логично, с обзиром на чињеницу да се, међу именима оних који су још 1931. године конкурисали на лицитацији за зидарске и покривачке радове на палати Банског двора (а који су уступљени Шијачком), налазило и име овог бањалучког инжињера.
У току санације, 1953. године, јавила се идеја да зграда добије име и функцију Радничког дома. Први облици те нове намјене биљежени су од 1954. године, када у здању почињу да се одржавају концерта, балетски течајеви, секције са музичким, поетским и сценским садржајима и слично.
Тада почиње да се смјештени Градска библиотека, Читаоница, Градски музеј, Раднички универзитет, редакција „Бањалучких новина“, Радио клуб са радио станицом, Музичка школа.
Неке од ових институција остале су у овој згради све до земљотреса 1969. године. У земљотресу је зграда веома страдала, па су тако и њени ентеријери претрпјели промјене. Санација је извршена 1972. године према оргигиналној пројектној документацији, а тај велики и захтјевни посао повјерен је Грађевинској радној организацији „Враница“ из Сарајева, према пројекту санације који је израдио пројектни биро „Основа“ из Загреба. Вањски изглед објекта је потпуна реконструкција првобитног изгледа који готово ни у чему не одступа од аутентичног, али су унутрашњи простори значајно измијењени у односу на оригинално рјешење, како у диспозицији просторија, тако и у изгледу детаља.
Најмања промјена у намјени, распореду, димензијама и декорацији претрпјели су партер, Велика сала и Плави салон, те холови и степениште, док су највеће промјене извршене у просторијама другог спрата, што је логично када се има у виду прилагођавање зграде новој фунцији – скупу различитих административних дјелатности у области културе, умјетности и науке. (11)
Валоризација објекта
Зграда Банског двора и Банске управе подигнуте су почетком четрврте деценије XX вијека (1931/32) спадају у ред споменика који су требали да стоје у служби величања самог краља, па и његових изасланика, који су били постављени на чела новоформираних бановина.
„Краљ Александар I Карађорђевић је пасионирано пратио и стимулисао градитељску делатност као несебичан донатор. Интимно се залагао за свеславенски „правоверан“ и наглашено традиционалан карактер српске архитектуре, али је као носилац унитаристичких тенденција у југословенској заједници преко свог апарата у Министарству грађевина подстицао академски укус, посебно у архитектури монументалних државних здања. Национална реторика српског, а касније изразито југословенског карактера, давала печат свечаним промоцијама објеката у националном стилу – претежно цркава и меморијалних споменика. На тим свечаностима наглашен је дубљи историјски и политички смисао савремених културних догађаја. Величине су традиције српства и југословенства, вредности православља, родољубља, панславенског културног покрета и нарочито глорификована личност монарха.“(12)
Ово вријеме представља у области градитељства шаролику палету стилова, који се крећу од тежње за обновом византијске архитектуре, фолколрног стила, еклектичкним академизмом, кретања ка рационалном (нарочито у покушајима имплементирања елемената Баухаус архитектуре), те покушаја увођења модерних свјетских трендова на наше терене.
Очигледно је да је најзаступљенији био еклектички академизам, када је у питању била градња јавних објеката од друштвеног значаја.
Зграде Банске управе и Банског двора у Бањој Луци улазе у ову категорију споменика. Они су својеврсни примјер академизованог националног стила четврте деценије на нашем подручју. Постоји велики број грађевина које у својим облицима основе, елевацији и композицијама фасада могу да се сврстају у исту категорију, или барем да се са неким од својих архитектонских елемената вежу за академизам у нашој архитектури између два свјетска рата.
Колико год нам се чинило класичним и архаичним овакав приступ дефинисању објеката јавног карактера између два рата, он свакако није угушио продирање авангардних идеја у архитектури, а својим изразом се не може сврстати у локално тумачење претходних стилова, него има своју подршку и у развојним токовима европске аритектуре.
„Скупштина промена до које је у годинама између 1918. и 1941. године дошло свуда у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Југославија, а нарочитоу њеним већим средиштима, јесте да су архитекти и сви остали делатници у култури градитељства готово листом прихватили друштвену одговорност, да су атхитектуру дословно сматрали сервисом. Зграде за свакодневну употребу нису пројектовали само у циљу задовољавања својих естетских замисли него и да би удовољили практичним потребама друштва за које су стварали. То су чинили сматрајући архитектуру једним од три обавезна чиниоца сваке градитељске културе, заједно са вајарством и сликарством. Дабоме, нису сматрали да та три чиниоца треба посматрати одвојено. Настојали су, наиме, да се њихова архитектура може тумачити и као вајарско и сликарско, а не само градитељско дело. И сигурно је да су при томе непрекидно били део развојних токова какви су текли у Европи и свету, извесно не потпуно равноправан иностраним, али свакако врло значајан. Не само за југословенски простор, вероватно.
А време је, додуше, показало да дефинисање архитектуре као једног од друштвених сервиса није превише упутно, уколико се има у виду њена несумљиво уметничка компонента. Али, како је било у Европи и свету, тако је било и на нашем простору. Краљевина је делила судбину својих суседа, када се ради о културном, уметничком па и архитектонском развоју.“(13)
Многи аутори су се бавили питањем „националног стила у архитектури“ и дали свој допринос у разјашњавању и тумачењу његовог настанка, промјене и сагледавања његовог мјеста у нашој архитектури, посматрано са свих друштвених, социјалних и културних аспеката. (А. Кадијевић, Ж. Шкаламера, З. Маневић, . Бајаловић, М. Јовановић, О. Минић, Б. Несторовић, Н. Добровић).
Евидентно је да се већина аутора слаже да је јака национална идеја нарасла у овом времену била од одлучујућих фактора доминације овог стила у архитектури (1918 – 1941.)
„Праћењем стилских одлика остварених дела долази се до закључка да су различити елементи у разним и истим периодима сматрани за достигнуће националног израза и да су стилске концепције резултат пре свега одређених политичких, друштвених, друштвеноекономских, црквених и државних интереса, те да су као уметничка појава израсле на несигурном тлу неодређених и недовољно формираних сопствених архитектонских искустава. Истовремено остварена дела у „српском стилу“ показују да су у српској архитектури она готово једина на којима су наши архитекти, макар и непотпуно, покушавали да нађу сопствена обликована решења и за која нису могли преузети готове обрасце. Тежња за националним стилом била је објективно условљена, и поред постојеће свести и сагледавања погрешних основа на којима су остварена дела тог стила.
Па ипак, можда никада у нас једна национална идеја, ма колико она била у сукобу са стварним националним потребама, са временом и правим градитељским вредностима, није била толико потпомогнута уметношћу. Особеност, снага и јединство, као врховни циљеви идеалистичког национализма, добили су у делима „српског стила“ своје материјалне показатеље. Али тај стил нема једну компоненту, он је од почетка бременит супротностима.“(14)
У оваквој друштвено-историјској и културно-умјетничкој клими треба свакако посматрати и настанак и градњу репрезентативних објеката у Бањој Луци за вријеме бана Милосављевића.
Зграде Банског двора и управе подржава неке од стилских особина (без обзира на индивидуалне разлике међу њима) грађевина подигнутих у трећој и почетком четврте деценије.
Саме грађевине одишу, упркос монументалним димензијама, хармоничношћу, једноставношћу и умјереном употребом декоративне пластике. Монументалност грађевина је наглашена свечаним тролучним порталима који су истурени из главне масе архитектонског корпуса. Они носе над собом балконе који су са стране (на згради Банског двора и то са три стране објекта) украшени алегоријским скулптурама које доприносе ликовном рјешењу фасаде.
У Техничком одјељењу Краљевске банске управе одлучено је 30. јуна 1931. године да се израде попрсја краља Александра и краљице Марије намијењених за свечану салу, као и шест скулптура са називом „Југославија“, чије се реплике и данас налазе на фасади зграде, по два изнад сваког улаза у Двор. „Пошто је ово специјалан рад“, договорено је да задатак буде повјерен „којем познатом вајару директном погодбом“. 
Позван је београдски вајар Ђорђе Јовановић (1861-1953), редован члан Српске краљевске академије (од 1920) и аутор бројних монументалних споменика по Србији, оног косовским јунацима, 1931. и 1932, у Крушевцу, на примјер, а тих година, 1931. и 1932, он завршава, по поруџбини Српске књижевне задруге, споменик Вуку Караџићу за београдски трг (по данашњем Булевару краља Александра). Попрсја краља и краљице изведена у природној величини од бијелог италијанског мермера, допремљени су у Бањалуку октобра 1931. године (сада су изгубљена, а њихове реплике налазе се у заоставштини госпође Радмиле Карађорђевић у Београду).
Скулптуре за фасаду, свака висока по два и по метра, изливене су из истог калупа у бијелом француском цементу и постављене на фасаду Двора средином 1932. године.
И на овим радовима вајар Јовановић остаје досљедан свом начину – готово веристичком приказивању ликова, врхунској занатској спретности, с посебним инсистирањем на отмјености облика и композиција. „Постоља за бисте Њ. Вел. Краља и Њ. Вел. Краљице у нишама свечане сале од мрамора првог квалитета израдио је и намјестио Коста Шијачки.
Шијачки ангажује „ликоресце“ Алојза Духача и Франца Кулхана из Београда, да на чеоној фасади објекта, испод њеног главног вијенца, у рељефу израде двоглавог орла. Све до „рестаурације“ зграде иведене 1941. године, он је овдје стајао, а затим му се губи сваки траг. Умјесто тог, првобитно је било предвиђено да се на ову фасадну површину постави, истих 
димензија – дугачка шест метара – „алегоријска композиција“ у мозаику.
Чврста, монолитна симетрична композиција, остварена са досљедном академском подјелом зона (овдје јасно дефинисана спратност објекта), а оживљена сведеном пластиком има своје узоре у ранијим епохама. Доминантан је и видан ренесансни утицај (нарочито у нижим зонама објекта), академски класицизам, елементи средњевјековне архитектуре (у вишим зонама) као и фолклорни елементи који потичу са Балкана.
Снажни пилистри или стубови, вијенци или завршеци елевације још више разигравају волумен грађевине. Стубови и приљубљени стубови на капителима имају мотив орлова (који свакако имају улогу величања краљевске моћи). Снажним и истуреним хоризонталним вијенцем, који је декорисан правоугаоним пољима са по два круга, а који прате распоред прозора у приземљу, направљен је покушај измиривања хоризонталне подјеле грађевине и вертикалне, чији су носиоци снажни пиластри и приљубљени стубови изнад овог хоризонталног вијенца.
Сва зидна платна узнемирена су наизмјеничним смјењивањем јаких удубљења и испупчења , оштрих бридова са лучним и кружним декоративним елементима. Све је подређено изражајности архитектонске пластике крупних планова и маса.
Прозорски отвори су груписани у парове, симетрично распоређени и прате ритам фасаде. У најнижој зони су смјештени у плитке лучне нише, на првом спрату су једноставне правоугаоне форме (сљедећи вјероватно утицај рационалистичке архитектуре, која је продирала и у ове крајеве), а у највишој зони поновљен је облик и распоред прозора из приземља.
Углови објекта су засјечени, те оваквим третманом доприносе разиграности фасадног платна. По дужим и бочним странама грађевина је јасно дефинисана свечаним улазним дијелом, као и крилилма, која су истурена из равни фасаде. Број лучних отвора је повећан на дужим странама пропорционално габаритима зграде. На дужим странама има их девет, а на бочним седам (када је зграда Банског двора у питању). На згради Управе тај број је 
повећан (на дужим странама једанаест, а на бочним по осам)…
У сваком од њих се налазе по четири прозора, а изнад свечаних улаза по шест (код Банског двора), а на згради Управе свечани улаз краси тринаест прозора. Такође, свечани улази и крила се завршавају забатно, с тим што су забатни завршеци изнад улаза нешто стрмији него изнад бочних крила оба објекта.
Снажна кубична форма палате Банског двора савршено је уклопљена у централно културно и административно језгро Бањалуке, заједно са црквом Христа Спаситеља и зградом Скупштине општине, која се и стилски надовезује на зграду Банског двора. Ова три објекта, заједно са Хипотекарном банком, која је у непосредној близини а и Народним позориштем Републике Српске, , спадају у ред најважнијих достигнућа „културно – просвјетне ренесансе“ коју је спровео бан Светислав Тиса Милосављевић за Врбаску бановину и град Бањалуку.
Оба објекта су предвиђала бројне садржаје. Тако је у Банској палати, планирано 150 соба са свим административно управним апаратом Бановине, док су Бански двори имали сале за сједнице, салоне за пријеме, вијећницу, стан бана са апартманима за високе госте, просторије централног гријања, кухиње, санитарије, гардеробе, итд.
Диспозиције ових објеката су ријешене блоковским системом, али смишљено и креативно са задовољењем свих функција. Поштивањем малих парцела, а посебно присуство Саборне цркве, како у ограниченој спратности, тако и у стилско архитектонском изразу су били тешки услови Конкурса који су били задовољени.
У диспозицији је заступљен блоковски систем са свјетларницима уз наглашено централно постављено степениште. Габарити обухватају углове улица код којих, излазећи фасадама на три стране, формирају затворени блок, те тако представљају чврсте завршне елементе постојећих цјелина с једне стране , и с друге стране, постају фасадно платно репрезентативног трга. Овакво рјешење које је у себи садржавало архитектонски израз новог српског стила, с извученим и наглашеним пиластрима, декоративно обрађеним капителима, архиволтима које уоквирују полукружне отворе, резултирало је градитељским остварењем посебних вриједности. 
Веома разуђена композиција фасаде, јако наглашени дијелови који излазе из масе архитектонског корпуса, снажни пиластри и вијенци са лучним завршецима, дали су рјешење које показује да је овај стил примијењен органски. Конструктивни елементи ових објеката и јаки стубови придружују се оцјени опште простудираног пројекта израженог тектонског склопа.
Интересантно је обраћање јавности Начелника техничког одјељења инж. Љ. П. Николића у Службеном листу Врбаске бановине гдје он демантује неке наводе објављене у „Политици“ (од 6. јула 1932.), гдје се наводи:
„Бански двори нису најлуксузније урађени већ онако како се обично уређује свака јавна зграда ове врсте. Палата располаже само са 74 просторије. У сутерену нема никакве инсталације електричног освјетљења јер електрично освјетљење Банска управа добија од градске општине.“
У приземљу је смјештена мања сала за банску већницу, неколико соба за клупске просторије и гардероба. Поред те сале нити се налазе нити су предвиђене, зимске баште, најмање са водоскоцима и атријумом. Сала, пак, за свечаности располаже само са триста места.
На првом спрату је радни кабинет г. Бана са осталим потребним канцеларијама. Ту нема нити су предвиђени какви црвени, плави и персијски салони. Такође у згради уопште не постоји никаква репрезентациона сала за високе госте. У једном крилу зграде са друма Краља Петра, на другом спрату, налази се стан г. Бана и то најобичнији.
У ораховом и храстовом дрвету изграђени су само поједини делови само тамо где техничка обрада то захтева. Све остало као прозори, врата и др. изграђено је од меканог чамовог и боровог дрвета. Само главно степениште биће обложено мраморним плочама без икаквих стубова.
Зграда заузима површину од 2300 квадратних метара. Планове за зграду изградило је Техничко одјељење Краљевске банске управе и оно руководи свим радовима на градњи. Инж. Шијачки Коста, предузимач из Београда изводи градњу под надзором Техничког одељења.
Најзад, зграда неће коштати преко 18 милиона динара, већ само 11,295.805. динара.“(15)
Унутрашњост Банског двора је првенствено ријешена поштујући намјену и репрезентативност објекта.
Велика сала је правоугаоне основе 20 х 15 метара. Пространа је и свечана, намијењена сценском и концертном програму (а њена првобитна намјена је и била дефинисана као сала за плес). Простор је у потпуности класицистички ријешен.
Вијећица је такође правоугаоне основе и чине је бина и аудиторијум (који је амфитеатралног облика). Конципирана је у строжијим геометријским линијама, али не у смислу баухаус-конструктивизам, јер још увијек у неким елементима се осјећају јасне примјесе класицизма.
Фоаје уз Вијећницу са степеништем – „Хол г, Бана“ има димензије 6,90 х 6,90 метара, квадратне је основе. Овај простор је интимног и камерног карактера.
„Плава соба“ – Велики свечамо салон је димензија 9,40 х 
6,35 метара и са дрвеним степеништем је повезана са холом г. Бана. Ово је такође репрезентативи простор који својом атмосфером и декором упућује на ренесансне амбијенте.
Приземље и два спрата повезани су минументалним двокраким степеништима. На улазном дијелу зидова су обложени мермером окер боје а подови су рађени од бијелог и сивоокерастог мермера. Степенице су од бијелог мермера.
Колико год вањски изглед грађевина упућује на академски еклектицизам и реминисценције на прошла времена, а разлози за такав однос према заданом објекту су већ напријед наведени, тако и у уређењу ентеријера наилазимо на исти третман проблема. Понављају се већ познате шеме коришћене у рјешавању резиденцијалних објеката широм новооснованих бановина (а и у свијету), те Бански двор и зграда Банске управе у Бањој Луци слиједе већ добро опробани метод градње и декорисања високопрофаних јавних грађевина. 
Дакле, преовладавајућа нота је свакако класицистичка, али задивљујуће занатски изведена и до данас сачувана у великом степену вјеродостојности.
Корисна површина објекта је 6.500м2 и то:подрум, приземље и два спрата, Димензије зграде Банског двора у основи су 54х53 метра. Објекат је грађен од сљедећег грађевинског материјала: Носиви зидови су од бетона у подруму, а изнад подрума од опеке. Међуспратна конструкција је армирано-бетонска плоча изнад подрума, а остале међуспратне конструкције су дрвене.Кровна конструкција је дрвена, са поткровљем од бакарног лима. Објекат има централно гријање са подстаницом која опслужује и зграду градске управе.
Зграда палате Банског двора, данас носи назив Бански двор – Културни центар у Бањој Луци, проглашена је добром културно историјског насљеђаактом некадашњег Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Босне и Херцеговине бр. 08-UP-I-124-1/76, од 27. децембра 1976. године и уписана у Регистар културних добара Босне и Херцеговине под к.ч.14.18.
Ентеријер Банског двора и њихов аутентични покретни садржај стављени су под заштиту актом Завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа РС бр. 70/97 од 10.7.1997. године.
Непокретна и покретна имовина је државна својима и као културно добро не може бити предмет отуђења.
Власник објекта је Град Бања Лука. Одлуком Народног одбора Бања Лука од 8.3.1955. године објекат је предат на управљање Дому културе који је истим актом и основан као институција културе.
Према Одлуци о организовању коју је донијела Скупштина Града Бања Лука, на сједници одржаној 25.7.1997. године (Сл. гласник Општине Бања Лука бр. 3/97), Бански двор – Културни центар организован је као јавна установа у државној својини. 
Оснивач установе је скупштина Града Бања Лука. (16)
Након рата у Босни и Херцеговини 1992 – 1995. године, у складу са одредбама Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, те према одредбама Закона о спровођењу одлука Комисије за очување националног споменика у Босни и Херцеговини, палата Банског двора ужива статус националног споменика, од највећег значаја за Босну и Херцеговину.
Комисија за очување националног споменика Босне и Херцеговине је у септембру 2002. године донијела Одлуку о објављивању Привремене листе националних споменика Босне и Херцеговине, по којој сва добра која су уписана на Привремену листу сматрају се националним спомеником и уживају заштиту прописану Законом о спровођењу одлика Комисије за заштиту националног споменика, успостављене према Анексу 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. На тој листи, под редним бројем 6 се налази и Банова зграда управе.(17)
Напомене
(1) Верица Стошић, Бањалука и бан Светислав Тиса Милосављевић, каталог изложбе, Бањалука 2004., 8-9
(2) Службени лист Врбаске бановине, бр. 19, од 10.4.1930., 1
(3) Група аутора, Лексикон српских архитеката 19. и 20. века, Београд 1999.
(4) Службени лист Врбаске бановине бр. 11, од 12.3.1931., 3
(5) Светислав Тиса Милосављевић, Сусрет са краљем 1929-1934, Б. Лука 1996., 99
(6) Данка Дамјановић, Сликано пером, Б. Лука 2000., 93-94
(7) Службени лист Врбаске бановине, бр, 50, од 30.10.1930.,
(8) Светислав Т. Милосављевић, Сусрети са краљем 1929 – 1934., Б. Лука 1996., 135.
(9) Исто, 63-65
(10) Исто, 87-88
(11) Бански двор, ентеријери и намјештај, Документација Завода за Заштиту споменика културно-историјског и природног насљеђа Републике Српске, Бања Лука
(12) Александар Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури
(13) Предраг В. Милошевић, Архитектура у Краљевини Југославији, Србиње 1997., 336
(14) Жељко Шкаламера, Обнова „српског стила“ у архитектури, ЗЛУ 5, 232
(15) Службени лист Врбаске бановине, бр. 29, од 21.7.1932, 1
(16) Информација о стању и проблемима у области културне дјелатности града Бања Лука и примјена споразума о сарадњи у области просвјете и културе, РС Град Бања Лука – Градска управа, 2005, 7
(17) Службени гласник Републике Српске, бр. 79, од 7.12.2002, 6
Аутор текста:
др Синиша Видаковић
