У Концертној дворани Банског двора 20. јуна 2013. године (четвртак) у 20,00 часова одржаће се солистички концерт – Ненад Радић, клавир, (Београд).
***
Биографија:
Ненад Радић рођен је 6. маја 1968. године у Београду у уметничкој породици. Дипломирао је и магистрирао на ФМУ у Београду у класи проф.Зорице Димитријевић-Стошић. Усавршавао се у класама професора А.Насјеткина, Е.Татулијан(ученици Х.Нејгауза) и В.Пјасецког. Као један од најистакнутијих ученика и студената редовно је представљао школу и Факултет на концертима у Великој сали Коларчеве Задужбине, Скупштини града, Галерији САНУ. Током школовања освајао је прве награде на Републичким такмичењима 1979.г. (1.кат.), 1989.г. (највиша кат.) и трећу Награду на Првом међународном такмичењу „Dunav-Donau-Danube“ у Новом Саду 1992.г. Педагошком делатношћу почео је да се бави у београдској м.ш. „Станковић“, као професор клавира (1991-2002), а наставио на ФМУ од 1999. на Катедри за клавир, где је данас у звању Доцента.
Први самостални солистички концерт одржао је у Сали СКЦ-а у Београду, 1994.г., а од тада је приредио више од 30 реситала у свим значајнијим салама и градовима Србије. Посебно се издвајају три концерта у Великој сали Коларчеве Задужбине, веома захтевних програма, изузетно повољно оцењени од стране стручне критике, више пута емитовани и у трајној форми сачувани у архиви Радио-Београда. Солистички концерт на „Peterborough Festival“ у Енглеској, одржао је 2009.г., а наредне године одржао је и реситал у сали „Tri-cities Opera Center“ у Бингемтону, САД. Као солиста са оркестром извео је Брамсов први и Бетовенов пети Клавирски концерт (1994 и 1998). Са оргуљашицом Мајом Смиљанић-Радић 2010.г. оснива изузетно редак и необичан камерни дуо клавир-оргуље, који изазива велику пажњу јавности концертном турнејом по градовима Северне Америке (Њујорк – Бингемтон и Ист Хемптон; Торонто, Индијанаполис, Далас, Лос Анђелес). Нарочито је био значајан наступ у Катедрали „Our Lady of the Angels“ у Лос Анђелесу (4000 места за седење и једне од највећих оргуља на свету).
Посебну област уметничког изражавања Ненада Радића чини богата предавачка делатност. У форми „piano-lecture“ одржао је бројна предавања на Коларцу (циклус од шест предавања 2002.г.), Новом Саду (Први Меморијал „Исидор Бајић“2002. и YALE SMN 2004.г.), Неготину („Мокрањчеви дани“ 2004.) и др. За Трећи програм Радио-Београда снимио је јединствени циклус од осам емисија (12 сати програма) под називом „Ка идеалу тонског исказа“, који је емитован први пут 2003.г. Емисију „Поетика Сонате оп.111, Л.ван Бетовена“ ПГП РТС објавио је на компакт диску 2004.г. као први објављен музичко-тонски запис у пребогатој историји Трећег програма.
Остварио је бројна гостовања на домаћим и иностраним радио и телевизијским станицама: РТС 1 и 2, Радио-Београд 1, 2 и 3, ТВ Нови Сад, Радио Сарајево, Арт канал, TВ Метрополис, WPEL Radio Binghamton, WSKG Radio, FOX WICZ 40 TV, WBNG TV, Chin Radio…
***
Превазилажење граница клавирског звука
Бетовен: 33 варијације на валцер А.Диабелија, оп.120
Шуберт: Соната Бе дур, Д 960
Наслов симболизује огроман утицај два „опроштајна“ клавирска дела Бетовена и Шуберта на еволуцију пијанизма, развој музике и изградњу бољег, праведнијег друштва високих моралних вредности, чему Европа и дан-данас стреми.
„Ново“ „читање“ гигантских клавирских тестамената Бетовена и Шуберта данас, два века касније, у потрошачком друштву, технолошком и информатичком добу незаустављиве брзине, врхунски је изазов за извођача и слушаоца.
Трагајући за начинима да превазиђу ограничења клавирског звука (клавир је „удараљка“) Бетовен и Шуберт иницирају незамисливу експанзију пијанизма у наредна два века захтевајући од пијанисте да истовремено буде и глумац, балетан, певач, диригент, режисер, архитекта, вајар, сликар, филозоф, математичар, песник, писац и наратор.
Опраштајући се од себе, живота и „овог света“ Бетовен нас, попут модерног мајстора историјског крими романа, суверено води кроз лавиринт, да би нам тек у последњој варијацији, недокучиво се смешкајући, открио да је све било у функцији потраге за „светлом“, одласка и преласка у други свет. Грозничава брзина којом 30-годишњи Шуберт пише неколико завршних ремек-дела наслућујући скору смрт, садржај Бе дур Сонате, лутање првог става, левитација другог и неизрецива радост трећег и четвртог, говоре о личној катарзи и последњој причести.
„Игра“ је најприроднији начин изражавања и најважнији елемент у развоју детета. Дете које учи кроз игру је срећно дете са добрим изгледима да израсте у „здраву“ и „слободну“ личност. Духовито се поигравајући баналним Диабелијевим валцером Бетовен ствара Апотеозу Игре, а једино Игра има моћ да изрази највећу могућу радост којом Шуберт завршава своју последњу сонату.
Ненад РАДИЋ
