Ретроспективна изложба „ГОДИШЊА ДОБА – записи на површини земље“ једног од најзначајнијих српских сликара данашњице Ратка Лалића, за јавност ће бити отворена од уторка 3. новембра 2020. године у Великом изложбеном салону Банског двора. Изложба ће бити отворена до 15. јануара 2021. године а посјете са ограниченим бројем људи који истовремено могу боравити у изложбеном простору, могуће су сваким даном осим недјељом од 10.00 до 20.00 часова.
Због погоршане епидемиолошке ситуације Бански двор неће организовати свечано отварање за јавност а изложба и стваралаштво Ратка Лалића ће уз присуство аутора бити представљено медијима дан раније, у понедјељак 2. новембра, с почетком у 19.00 часова.
„Већ неколико деценија Ратко Лалић визуелно богати и продубљује свој опсесивни свет, опстајући на нашем ликовном хоризонту као својеврсни естетички и етички коректив. И, заиста, бити присутан толико дуго и посвећено, волтеровски обрађивати ликовни врт, достојно је само најплодотворнијих уметника чије дело поседује упућеност на смисао вишег реда. Пре пар година појавила се волуминозна монографија о уметничком бављењу Ратка Лалића под називом “Ратко Лалић, сликар непрекинутог континуитета”. Монографија обухвата разнолику скалу есејистичких промишљања о делу овог нашег уметника из пера Стојана Ћелића, Зорана Павловића, Владимира Малековића, Јосипа Депола, Ђорђа Кадијевића, Живојина Павловића, Косте Богдановића и других аутора, док кључну, уводну студију потписује Сава Степанов. Опремљен теоријском мишљу, историјско-уметничком ерудицијом и особеним критичким принципима, Сава Степанов је из поуздане аналитичке позиције сагледао неистражена подручја у Лалићевом делу, предочавајући нам детерминисану непоновљивост Лалићевог опуса, те скривено лице његове слике. Он је у Лалићевом опусу тачно осветлио његов архаични референцијализам и просторно- временски однос. На сликарском путу части Ратка Лалића нема радикалних линија прелома нити револуционарних промена преко ноћи, већ само тихих преображаја у оквиру једног истог, дубоко личног опсесивног света. Уосталом, не рече ли Андреј Тарковски да се велики уметник не манифестује у апсолутној савршености свог дела, већ у апсолутној верности себи, у консеквентности властите страсти и опсесије. Ратко Лалић је сликар продуженог романтизма који, новалисовски речено, настоји да изнова романтизује свет и који нас враћа исконској енергији битка, оној рудиментарној лепоти благословене пра-природе. Он посвећено обрађује властити врт, ослушкујући светлости и сенке скривене дубоко у себи. Од самог почетка Лалић је јасно утврдио мотивске, занатске и колористичке диспозиције свог сликарства усмереног на простор интимног круга, на сећање „изнутра, самим собом“. Овај уметник је концентрисао све обликовне снаге како би топлу, органску субјективност доживљаја затруднелости природе и снажних, архетипских указања претопио у слику раскошног колористичког дијапазона. Није случајно да је Лалић кренуо од женског акта, користећи наративно-миметичку сликарску стратегију. Громадно женско тело наглашених атрибута код њега је дивинизовано као симбол стваралачке моћи природе. Његови актови у класичној лежећој пози имају и нечег од јаке еротске визије декаденције. Да географски пезјаж трајно одређује и душевни пејзаж, на најлепши начин потврђују слике Ратка Лалића. На његовим платнима цоулеур лоцале представљен је у свој својој сјајности и лепоти. Завичај за овог уметника није неко пуко место на географској карти, већ нешто живо и органско, жива човекова суштина, жива рана из које избија снага нечег дубоког и обнављајућег. Насупрот урбаној цивилизацији Ратко Лалић опседнут је светом скрајнутих беспућа, кукурузишта, стрништа, стогова, дрвљаника, башти влажних и рашчупаних од ветра. Све је ово наравно, омиљена тема романтичара, како песника, тако и сликара“.
Драган Јовановић Данилов
Хлорофилно сликарство Ратка Лалића
(Записи поред воде)
дио текста из монографије Р. Лалић
Биографија:
РАТКО ЛАЛИЋ се родио 6. фебруара 1944. у Долипољу, код Високог.Школу за примењену уметност у Сарајеву је уписао 1959. године. Академију ликовних уметности и постдипломске студије завршио је у класи професора Стојана Ћелића 1975. у Београду. Добитник је Велике награде Фонда Ристе и Бете Вукановић Факултета ликовних уметности, затим Октобарске награде града Београда за „студентске, уметничке и научне радове”, па Шестоаприлске награде града Сарајева за допринос сликарству и годишње награде Друштва ликовних уметника Високог. Добитник је Награде за сликарство на Октобарском салону у Београду 1975, откупне Награде Музеја града Сарајева на изложби Collegium aristicum ‘81, Награде за сликарство у Скопљу на Осмој изложби СУЛУЈ-а, откупне награде Умјетничке Галерије у Бања Луци. Откупну награду за цртеж добија 1989. године на изложби Југословенски цртеж у Загребу. Универзитет уметности у Београду му додјељује Велику плакету и повељу Универзитета уметности, у знак признања за изузетне заслуге и допринос развоју Факлутета примијењених уметности и Универзитета уметности. Био је професор цртања и сликања на академији у Сарајеву, затим постаје професор на Академији ликовних умјетности на Цетињу 1992, а од 1994. ради на Факултету примењених уметности и дизајна у Београду, затим оснива заједно са другим колегама катедру на ФЛУ у Бања Луци. Учесник је на бројним колективним и самосталним изложбама по градовима бивше Југославије (Београд, Љубљана, Скопље, Сарајево, Никшић, Сомбор, Загреб, Мостар, Зрењанин, Дубровник, Будва, Бања Лука, Нови Сад, Марибор, Ужице, Ниш) у иностранству (Пољској, Аустралији, Новом Зеланду, Филипинима, Италији, Шведској, Француској, Египту, Индији, Румунији, Бугарској, Њемачкој).
