У Вијећници Банског двора 13. март 2014. године (четвртак) у 19,00 часова одржаће се промоција књиге „Ровачким камењаром“ аутора Милорада Булатовића.
Учествују:
Ранко Павловић,
др Љубомир Милутиновић и аутор
Гост: народни гуслар Васо Драшковић
***
Биографија
Милорад Булатовић рођен је 1938. године у Мртво Дубоко, општина Колашин.
Основну школу учио је у Крушчићу код Куле, а средњу у Сомбору.Студије на Вишој школи , група српскохрватски језик и књижевност, завршио је у Нишу.Читав радни вијек радио је у школама Републике Српске . Живи у Бањој Луци.
***
Рецензија рукописа Милорада Миње Булатовића:
Ровачким камењаром
Да писање (лирске) поезије није занатство, како су неки сматрали него надахнуто уобличавање осјећања показује и збирка поезије Ровачким камењаром Милорада Миње Булатовића.
Подијељена је у шест циклуса, али нераскидиво прошивена неcкривеним ауторским емоцијама које су трасиране просторно и временски. Просторна путања подразумијева пјесников однос према родном крају, Ровцима у Црној Гори, којих се готово непрестано присјећа и које дозива. Никад у животу нијесам срео човјека који је у завичају живио краће, само седам година, а да му је, у толикој мјери, и срцем и душом без остатка припадао. Непознатим Црногорцима представљао се синтагмом: Булатовић из камених Роваца. То мјесто „богатих сиромаха“ јесте оквир у којем се временски трасирају пјесникове емоције према прошлости. Тако се присјећа дједа, мајке, оца, стричева, сестре и других, сада већ упокојених познаника и сродника.
Осјећање носталгије и жала за прошлошћу није исказано само експлицитно, попут у стиху:
„Путам у беспуће и сломоврате,
Молим године младости
Да ми се врате“,
(Планина)
него је и имплицитно свеприсутно. Mеђутим, иако супротставља прошлост и садашњост, не кријући да је у поодмаклој доби:
„Миришем све више на иловачу
У животопису јасно ми пише-
За мном мртви одавно плачу“,
(Завичајна сјетна пјесма)
пјесник није одвећ песимистичан.
Наспрам прошлог живота поставља будући живот: свијет својих унучади којима је посветио један засебан циклус. И тако се заокружује временско трасирање пјесникових емоција-од Гојака, родоначелника братства Булатовића до унучади која су његова будућност.
Дубоко аутобиографска, ова поезија показује како се у свакој животној историји препознају универзални обрасци човјековог битисања.
Дакле, требало је Мињи Миловоме рада, систематичности и упорности да овај необичан рукопис постане драгоцјено изворно и надахнуто свједочење о једном од седморо црногорских брда – кршним и каменитим Ровцима.
Објављивањем ове збирке попуниће се још једна примијетна празнина, коју је, можда, „заборавио“ ауторов земљак, узор и идол Матија Вуков Бећковић, највећи живи српски пјесник и ум, у иначе богатој ризници дубоких завичајних коријена. Зато ће Мињин прегршт лирских бисера бити један од оних који презентују одређене карактеристике једне специфичне категорије његовог стваралаштва, које се мање-више ослања на оне које је пјевао Матија.
Рукопис ће, кад објављивањем постане доступан широј јавности, живописцима и књижевним критичарима, бити врло значајан текст за испитивање и боље разумијевање ровачког говора и онога што је накада било а данас се само помиње. То је и разлог што Издавачу одрешито препоручујем његово објављивање, које ће добро доћи свима, а нарочито љубитељима и чуварима народног духа, предања и памћења.
Др Љубомир Милутиновић
***
ДУГ РОДУ И ЗАВИЧАЈУ
Над збирком пјесама Ровачким камењаром Милорада – Миње Булатовића
Свако од нас је макар мало у себи пјесник, свако о себи и свијету око себе размишља кроз пјесму коју ствара, само је питање да ли ће ту пјесму (и када) записати. Они који се у младости не почну исказивати као пјесници, учиниће то у зрелом животном добу, нарочито онда када с имагинарног „врхунца“ почну сагледавати пређени животни пут и размишљати о томе шта потомству остављају у аманет. Да се лате пера у познијем добу најчешће их подстичу унуци у којима виде највећу животну радост и наставак породичне лозе.
То се догодило и Милораду – Мињи Булатовићу, човјеку који је цијели радни вијек подстицао основце да заволе српски језик и књижевност и да им то буде најдражи школски предмет. Учећи дјецу „чојству и јунаштву“, усправном ходу и чувању чистог образа, на Његошевим, Вуковим, Доситејевим, Змајевим, Јакшићевим, Миљановим, Ракићевим, Дучићевим, Андрићевим, Кочићевим, Ћопићевим… стиховима и прозним реченицама, показујући им и личним примјером како постати и остати човјеком, он је живио с поезијом и за поезију, једнако као и за своје ђаке, породицу и род на који је поносан. Можда је у потаји и писао стихове, али на размеђу два хришћанска миленијума, у времену бременитом друштвеним, историјским и сваким другим ломовима, када су почели да му се рађају унуци, своја осјећања и размишљања почео је да ниже у стихове.
Тако је, у његовим зрелим, да не кажемо позним годинама, настала и прва пјесничка збирка Ровачким камењаром. Треба на самом почетку рећи да је то аутобиографска, на неки начи исповиједна поезија, написана као израз потребе да се остави траг, свједочанство о једном времену и нашем бивствовању, трајању и дјелању у њему, можда још више израз жеља да се потомству, у аманет, остави нека врста „књиге староставне“ која би унуцима и њиховим потомцима говорила о прецима и роду чији су изданци.
Булатовић је родом и завичајем Ровчанин, у памћењу и крви носи камењар, за њега раван еденским вртовима, као и сјећање на претке, до оних најстаријеих, који свједоче о дуговјечности рода и племена. Одрастао је у
војвођанској равници (Крушчић), а највећи дио живота провео у Босни, на подручју данашње Републике Српске (Чечава, Теслић, Бањалука). Све су то његови завичаји, сви су оставили у њему дубок траг, али најдубљи је и најчвршће у биће укоријењен ровачки крај, па је зато у пјесничком смислу и најјача инспирација. Стога је разумљиво што се у поступку грађења пјесме ослањао на традицију, посебно народну традицију свога ровачког завичаја, па се стиче утисак да би неке од његових пјесама могле да се пјевају уз гусле и тада би се вјероватно и најпотпуније исказивале.
У пролошкој, Пјесми на почетку, М. Булатовић „отвара срце“ читаоцу, не остављајући га у недоумици. „Без неке намјере да будем поета“, каже, жеља му је била да, подстакнут ђацима и унуцима, опјева завичај и претке, да „Када моја маленкост прије смртне уре / сама са собом сведе све рачуне“, остави иза себе нешто „по чему ћу још мало да трајем / са својим најдражим нараштајем“.
Како компоновати низ пјесама о роду, које прерастају у својеврстан породични вијенац? Да ли почети од најранијих почетака, хронолошки, како се то обично чини? Булатовић се опредијелио за другачији поступак. Послије пролошке, уводне пјесме, читаоцу нуди циклус о својим унуцима, најмлађим изданцима лозе, да би се потом враћао старијим кољенима и свима онима којима стихом жели исказати повјерење.
Пјесме о унуцима су искрене, топле, натопљене најфинијом лириком. Уз то што говоре о сваком од петоро унучади, о радости коју су динијели својим родитељима, бакама дједовима, о њиховој срећи, а и првим љубавима, оне свједоче и о времену у коме су унуци долазили на свијет и у коме су настајале пјесме о њима. Тако је једна писана док је њихов дјед, пјесник, у рову стражарио, а у хладној ноћи гријала га помисао на најстарију, прву унуку.
Потресне су пјесме о најрођенијима, прерано погинулом оцу, мајци и сестри. Осјећања према њима, и уопште осјећања према најрођенијима, сублимисана су у можда и најуспјелијој лирској пјесми ове збирке Гавран, посвећеној оцу Милу и ђеду Радошу. Попут Поовог гаврана и Булатовићев „кљун зарива у срце“, слијеће на шљемена кућа, гракће над судбином племена у коме многе мушке главе прерано одлазе, остављајући самохране мајке које храброшћу и самопријегором, патњом и болом хране сирочад.
Такође натопљене емоцијама, али смиренијег исказа, пјесме о осталим блиским рођацима подједнако говоре о њима и завичају. Ђед Милун Радованов оличење је поштења, човјек који се вратио из печалбе, из Америке, да помогне своме роду, а стриц Петар (Милуну и Петру Булатовић је посветио дуже пјесме, готово краће поеме), кршан Ровчанин, вриједан и спреман да помогне, са само два разреда школе читао је Његоша и „разабирао“ новине. Пјесма о стричевима Петру, Костадину, Комнену и Војиславу истовремено је и посветница свим добрим стричевима који замјењују прерано отишле очеве.
Као мали предах, слиједи циклус лирских пјесама о завичају и човјеку у завичајном амбијенту. У ровачком камењару сваки камен болно дише, на Паљ се спушта завјеса ноћи. Док су се Ровца испод стјеновитог Маганика преселила у пјесникову несаницу и мирује Мртво Дубоко, кроз дубок кањон ваља се бистра Мртвица, пуста је Граница испод Смоника… Косци и косидба преселили су се у сјећање и памћење, а једре дјевојке са сјенокоса у чежњу. Ту живе богати сиромаси. Баш зато, ове кратке лирске творевине пуне су носталгије која из стихова напросто прелази на читаоца и подстиче га да и он, читалац, посјети свој завичај или да га макар призове у сјећање.
Слиједи циклус такође завичајних, али углавном сатирично-козерских пјесама, ровачких клетви и заклетви. Као да су писане пером Блатовићевог земљака, пјесника Матије Бећковића, уз баштињење народног говора и народних мудрости ровачког краја, ове пјесме кроз духовиту клетву порузи извргавају, како пјесник каже, несоја, баксуза, злотуцу, изрода, аветну аветињу, рђобитину, мрцину, ничијег сина, гологузана… Ништа боље не пролазе ни они који „женином главом мисле“. Чак и тамо гдје нема више ватре на огњишту, у пјесниковој имагинацији замирише ровачки качамак из ђеда-Симиног котла, па ето разлога за заклетву синовима, унуцима, земљи и Вишњем да ће се бранити светиње које су највредније сваком Србину и Црногорцу.
Пјесме посветнице завршавају ову збирку. Прва је посвећена Гојаку, родоначелнику братства Булатовића, који, стигавши из Жупе, није нашао неко питомије мјесто већ се зауставио „на Гојачевину, у Ровца камена“, изабрао „недођију и камењар сиви / да у пустолини потомство ти живи“, изабрао брда која су потомци завољели и не остављају их. Слиједи затим пјесма о Павлу Никичину Булатовићу, мучки убијеном министру одбране, па о Матији Бећковићу, невиним голооточанима и изгнаном Животи, да би се циклус завршио пјесмом о дирљивом сусрету двојице старина, Милуна Радовановог и Милутина Павловог, мудрих људи од којих се имало шта чути и научити.
Збирка пјесама Ровачким камењаром Милорада – Миње Булатовића, како већ записасмо, писана је с намјером да ода почаст и искаже поштовање према прецима а љубав према потомцима и да остави поруку коју ће свако на свој начин тумачити. Неће, међутим, ову пјесничку књигу читати само братственици Булатовића, Ровчани и Црногорци; она ће сигрно имати шири круг читалаца, јер свједочи о једном времену и о томе какав би однос човјек требало да има према свом роду и прецима.
Када је на једном мјесту разговор двојице стараца Ровчана описао као „уобичајено сликовито ровачко језикословље“, Булатовић је, несвјесно и ненамјерно, назначио и основне језичке вриједности ове своје пјесничке збирке, којој треба пожељети добродошлицу и срећан пут у читалиште.
Бања Лука, 13. 7. 2013. Ранко Павловић
