У Концертној дворани Банског двора 24. марта 2016. године (четвртак) у 20,00 часова биће промовисана књига „Изгубила животну битку, побједиће Лафорину болест“,
аутора Сњежане Гајић,
Учествују: Тихомир Левајац, Оливера Станковић, Зденка Шкорић и аутор.
Гости: -Маја Ћоћкало,
-Женски Камерни хор „Бањалучанке“, диригент Младен Матовић са композицијом „Химна љубави“,
У оквиру промоције биће приказан филм „Лица Лафоре“, режисер Денис Бојић.
За ову причу и ову несвакидашњу борбу чула је цијела наша земља.
Како се понашати када изгубите оног ког много волите? Како учинити да пронађете нешто што уназад стотину година није пронађено? Како излијечити неизљечиву болест?
Прошле године , након осам година борбе, једна битка је изгубљена.Татјана Гајић , старија кћерка породице Гајић изгубила је живот . Њена мајка јој ову књигу
„Изгубила животну битку, побиједиће Лафорину болест” посвећује, ријечима:
,,Посвећено теби, мила моја кћери, у жељи да ова прича о теби допре до тебе, тамо на небу. Желим да дневници, споменари, слике и, прије свега, душа наше кћерке Татјане, буду срж ове књиге, све остало је мој покушај да то уобличим и сазидам јој споменик који ће, надам се, дуже живјети од оног гранитног”.
О разлогу који ју је тјерао да напише књигу мајка је рекла: „Када је Татјана напустила овоземаљски живот, тачније 40 дана потом, одлучила сам да морам оставити писани траг о свему овоме. Морала сам то да учиним због ове окрутне болести која је погодила моје кћерке, због друге лафора дјеце која су изгубила животну битку а и због оних који је сада воде.“
Књига се састоји од страница дневника, пјесама, писама Татјане и Милане, цитата познатих ствараоца и мајчиних утисака и мисли на дане проведене са кћеркама.
Поменула је и сву другу дјецу коју је дочекала слична судбина.
„Ова дјеца морају имати неку свјетлост на овом мрачном путу, на то ваљда свако има право. Али не, њима преостаје да нађу свјетлост само у себи и у онима који их воле. Коментари о Лафора дјеци могу се наћи на интернету а један од њих гласи: “ Све њихове функције полако пропадају али њихова потреба за пажњом и љубави расте.“
„Увијек је било лако, вољети те. У човјековој је природи да воли све што је лијепо, лијепо извана, лијепо изнутра, а лијепо је оно што је мило и драго. Милост подразумијева љубав а безусловна љубав је ријетка. Кажу да је једино мајчина љубав безусловна, али ти ниси била мајка, а вољела си безусловно све. Никада ниси постављала услове никоме и ни за шта.
Кажу да је у животу најтеже имати па немати. Имала си много тога јер си тако хтјела, све си вољела и све ти је тако припадало. А онда одузимање, свега до краја. Не можеш више ходати, али се не љутиш и даље волиш, не можеш жвакати и гутати, али се не љутиш и даље волиш, не можеш више говорити, али се не љутиш и даље волиш, волиш све једнако. И оне које те воле и показују то и оне који су нестали јер су мислили да више ниси ту, а нису знали да си још увијек ту, да их једнако волиш и требаш и да не замјериш. А онда не можеш више дисати, али срце куца јер је пуно љубави. Зажали се лице и тако нађе начина да и даље показује љубав велику. Срце је престало да куца, ниси више са нама, али јеси и даље нас волиш. Кажу, још није измишљен перпетуум мобиле, али не знају да, можда јесте. Производиш и даље љубав.
А срце не куца, зар то није то? Ако је љубав енергија, а јесте, јер нас покреће, доказала си. Хвала ти мила што си одлучила да те, баш ја, родим.“
Књига која враћа наду и оптимизам и они који је прочитају препознаће добро у себи и хтјеће да подрже ову битку. Читање ове књиге, заиста може да нам промијени погледе на живот.
