У Вијећници Банског двора 04. маја 2016. године (сриједа) у 19,00 часова биће промовисана књига „Генерацијама које расту без поезије“, аутора Стефана Симића,
Учествују: Љиљана Зрнић и аутор.
БИОГРАФИЈА
Стефан Симић је рођен 1989. године у Параћину. Студира социологију на Филозофском факултету у Београду. Своју прву књугу “Пустите нас” објавио је 2012.године, а књигу “Одјеци душе” 2013. која је до сада имала већ три проширена издања.
Објављује већ годинама своју поезију и прозу на интернету, као и записе из свакодневног живота, импресије. Временом је његов ангажман прерастао у нешто много шире, и све више добија на значају.
Специфичним стилом писања и отвореним иачином изражавања на наступима привукао је пажњу у Србији и земљама екс-ЈУ.
У овој књизи прикупљени су изабрани текстови написани у 2014. и 2015. години.
Из рецензија
Аутентично, снажно и без имало компромиса Симић пјева своје пјесме и прича о људскости сваког човјека као оној битној вриједности која се не може и не треба продавати, банализирати и затирати. Кроз сва питања и судбине које се овдје дотичу средишње и битно осјећање које је присутно на страницама књиге јесте љубав. Она је непорецива и свеприсутна не само као пјесничка тема већ као срж свега што се види, доживи или жели, као животна сврха. Бити без поезије, не познавати љубав, отићи као да те није ни било, не осјетити ведрину и сјај еманципације коју пружа искреност и срећа оно је стање с којим се пјесник неће и не може помирити, и ако у том смислу поезија надраста генерације оне онда неће бити изгубљене, сведене на нељудско и осуђене на свијет без љубави. Симићеве ријечи дубоко кореспондирају како са интимом појединца тако и са читавим низом опћих момената друштва и културе, те заслужују и похвалу и пажњу.
Маријан Гракалић, писац, Загреб
Стефан исписује своју суптилност на искрен начин, истином о доживљеном, негде и измаштаном, градећи пирамиду осећаја док се ишчитава његово дело. Скида ружичасте наочаре, а опет нам поклања свет у боји, приказује нам однос међу људима који смо заборавили. Буди у нама дубока размишљања о човечности и подстиче на љубав према сопственом бићу и свету око нас. Његови књижевни осврти развијају потребу да оплеменимо наша чула и да им дамо узвишенију димензију.
Маја Оџаклиевска
