У Вијећници Банског двора 18. марта 2015. године (сриједа) у 19,00 часова биће промовисане књиге „Трагедија без катарзе“ и „Ријечи за сретање“ аутора Ранка Поповића.
Учествују: Душко Певуља, Милка Рисовић и аутор,
Модератор: Данијела Јелић.
***
Ранко Поповић рођен је 1961. године у Залому код Невесиња. Школовао се у Сарајеву, гдје је 1985. дипломирао на Филозофском факултету. Магистрирао 1990. на Филолошком факултету у Београду, гдје је похађао и постдипломске студије. Докторирао у мају 2005. на Филозофском факултету у Бањој Луци.
Од 1986. до 1992. године био запослен у Институту за књижевност у Сарајеву, гдје је биран у звање вишег асистента. Током рата радио је неко вријеме на Радију Републике Српске и у Републичкој установи за културу, као секретар Удружења књижевника Републике Српске. У више наврата биран је у републички Савјет за културу, а био је и члан Савјета за високо образовање РС; тренутно је члан Сената Универзитета у Бањој Луци. Од оснивања Филозофског факултета у Српском Сарајеву, 1994. године, ангажован је као виши асистент на Одсјеку за српски језик и књижевност. У периоду од 1998. до 2003. био је управник Позоришта у Приједору, а истовремено хонорарно ангажован на Одсјецима за српски језик и књижевност Филозофских факултета у Бањој Луци и Палама. Тренутно је запослен на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци, у звању ванредног професора за предмет Српска књижевност 20. вијека. Исти предмет предаје и на Филозофском факултету Пале Универзитета у Источном Сарајеву.
Аутор је књига Завјетно памћење пјесме (Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2007), Чин препознавања (Филозофски факултет и Арт Принт, Бања Лука, 2009), Горка ведрина Истока. Хумор у Андрићевим романима (Арт Принт, Бања Лука, 2012), Парадокси и молитве (Филолошки факултет Бања Лука и Филозофски факултет Ниш, Ниш 2013), Ризничари и памтитељи (Филолошки факултет – Арт принт, Бања Лука, 2013), Трагедија без катарзе (Филолошки факултет, Бања Лука, 2014), Ријечи за сретање (Задужбина „Николај Тимченко“ Лесковац и Филозофски факултет Ниш); затим монографије Педесет година Позоришта Приједор, 2005; приређивач и уредник десетак хрестоматија, научних и пјесничких зборника, те већег броја научних и стручних радова, углавном из области српске књижевности 19. и 20. вијека. За четворотомну Библиографију књижевних прилога у листовима и часописима Босне и Херцеговине, Институт за књижевност у Сарајеву 1991, урадио је 18 библиографија са предговорима. Уређивао је едицију Пјеснички избор Завода за уџбенике Републике Српске, а тренутно је члан редакција књижевних часописа Нова зора и Крајина, као и Прилога, стручног гласила Друштва наставника српског језика и књижевности РС. Био је координатор научног пројекта Православна духовност српске књижевности 20. вијека и уредник истоименог зборника радова (2010). Сарадник Енциклопедије Републике Српске у Редакцији за књижевност. Добитник је награде „Ђорђе Јовановић“ за критику и есејистику 2009, у Београду (Чин препознавања), као и награде „Задужбине Николај Тимченко“ из Лесковца за књижевнонаучно дјело 2013. године (Парадокси и молитве).
Изводи из рецензија (књига Трагедија без катарзе)
„Научној јавности на пољу српске филологије Ранко Поповић је познат по запаженим истраживањима у области нововјековне српске поезије, о чему је до сада објавио три вриједне књиге: Завјетно памћење пјесме, Чин препознавања и Парадокси и молитве. Књигом огледа о српској прози и драми 20. вијека Поповић отвара нови простор српске књижевности, којим се досад бавио као универзитетски наставник, али не и као истраживач. Проблемски текстови су једнако критички увјерљиви као и огледи о појединим прозаистима, и заједно с њима чине једну складну триптих цјелину, у којој је успостављен занимљив преглед једног вијека новије српске прозне литературе.“
Проф. др Јован Делић
„Осим што је доказао суверено познавање новије српске приповиједне умјетности од И. Андрића до М. Тохоља, и драмске књижевности од Јевтићевих Царских кохорти до Ковачевићеве Српске драме, Поповић је још једном показао да се о књижевности може писати врло стручно, а да језик којим се текст остварује не буде заробљен и затамњен вишком терминологије. Он је један од рјеђих аутора у данашњој српској књижевној науци који на томе изричито настоји и непрестано ради из текста у текст. У том смислу, у овој књизи су нарочито занимљиви они завршни, жанровски хибридни огледи у којима је аутор методолошки оквир учинио готово непримјетним, и који се на моменте читају као узбудљива приповједна проза.“
др Давор Миличевић
Изводи из рецензија (књига Ријечи за сретање)
Након већег броја претходних дела којима се представио као врстан познавалац и истраживач новије српске књижевности, Ранко Поповић је припремио за штампу и нову књигу огледа симболичног и лепог наслова Ријечи за сретање. Реч је о већем броју засебних текстова које обједињује тематски корпус новије српске литературе, оне која би се могла уже одредити и као књижевност Републике Српске. Наиме, аутор се овом књигом представља као непосредни пратилац књижевног стварања у готово свим жанровима, настајалог на овим нашим просторима од 1992. године па све до данас. Како ми до данас немамо системских прегледа те врсте, књига је тим драгоценија и заиста је треба посматрати као једну могућу критичку хронику белетристичког и есејистичког стваралаштва код нас у претходне две деценије. Поузданим увидима и увек одмереним критичким судовима аутор је осветлио важне сегменте стваралаштва већег броја писаца, како оних етаблираних и канонски познатих, тако и оних мање знаних у ширим рецепцијским круговима. Поред поуздане научне аргументације, аутор поседује и веома допадљив, однегован књижевни стил, што је за ову врсту књига веома важно.
Проф. др Бранко Летић,
дописни члан АНУРС
У скоријим истраживањима новије српске књижевности уочљива је чињеница недостатка студиознијег приступа оном дијелу примарног књижевног корпуса који је посљедњих, историјски веома замршених и немирних деценија настајао западно од Дрине тј. у Босни и Херцеговини, односно у оном њеном дијелу који данас представља Републику Српску. Ту празнину у нашој данашњој књижевној науци дјеломично може да попуни и књига огледа Ранка Поповића под насловом Ријечи за сретање, пошто унутар себе окупља већи број текстова о појединим писцима и дјелима карактеристичним управо за поменуто подручје и вријеме које обухвата и период потоњег ратног сукоба на бившим југословенским просторима. Кад су у питању аутори на које Поповић скреће пажњу, то су, да поменемо само неке: Р. П. Ного, Ђ. Сладоје, В. Јагличић, З. Костић, Д. Гутаљ, Ж. Перовић, Ж. Грујић, у домену пјесништва, С. Кларић, Р. Симовић, М. Голијанин, у области прозног стваралаштва, те С. Кољевић, Б. Милановић, С. Тутњевић, кад је ријеч о књижевним критичарима и историчарима књижевности. Тај панорамски преглед је знатно шири, а представљена дјела освијетљена су свестрано и цјеловито, на чињеничкој подлози која аутора представља као поузданог и веома упућеног зналца материје, истовремено и методолошки темељито инструисаног.
Проф. др Јован Делић
