У Вијећници Банског двора 21. септембра (субота) у 19.00 часва одржаће се пројекција филма „Једном, негдје“ режисера Луиса Алена. Овај догађај организован је у сарадњи са Удружењем грађана „Култтура култури“. Улаз на пројекцију је слободан, а разговор о филму водиће драматур Славиша Радан.
Филм “Једном, негдје”, британске продукције, специфичан је по томе што се бави темом која се на филму не третира често, или боље речено, ријетко је у првом плану, а то је туга. Она истинска, која настаје услијед губитка нечег веома нам важног.
Такво осјећање, заједно са боли коју производи, искусио је свако од нас, стога нам је савршено добро познато. Поменута бол, а то је она изнутра, веома се тешко подноси – најрадије би да искочимо из сопствене коже… А знамо да је то немогуће.
Многи, да би мање осјећали, посежу за алкохолом, наркотицима. Неки себи наносе и физичку бол, покушавајући тако нађачати ону психичку. Бијес због животне неправде, депресија због губитка… а можда, још понегдјее у назнакама, и срамота због нечег што смо учинили – ствари су које нам узрокују бол.
Направићу малу дигресију исказујући незадовољство недостатком овог трећег, тј. стида је међу људима сваког дана све мање. Све смо кадри учинити – лагати до бесвијести, петљати на све могуће начине – само да би прикрили дио себе на који можда нисмо поносни. Оно што је погубно је да су репрезенти оваквог понашања јавне личности, понајвише политичари, тј. управо они који би нам требали бити узор. Потпуно свјесно пласирају тај бестидни модел понашања, што онда постаје основни и највећи проблем са којим се суочавамо – све остало само су посљедице.
Напуштајући дигресију, желим истаћи да је од круцијалне важности став који заузмемо према животу, па онда и неугодностима које нам сервира.
Душко Радовић је изрекао једну мисао, у доброј мјери примјерену теми коју обрађујемо: “Неко из детињства понесе само успомене, а неко сачува у очима, у ушима, у срцу још мало оне радозналости и немира па уме да се игра и радује малим стварима.”
Према томе, смисао може да буде ова или она, може током времена и да се мијења, али је важно имати је. Када је има, у невољи нам чини спас, када је нема, тонемо ка безнађу… губећи вољу за животом.
Велика већина нас, смисао изгуби негдје успут, а онда, покушавајући побјећи од оног нежељеног што нам живот доноси, чини кљућну грешку – „ни по коју цијену дозволити да нама завлада бол“. Док истовремено уочавамо да нисмо у могућности било шта учинити… да бол постаје све јача и да нас потпуно преузима. И даље упорно негирање неповољне нам реалности води увијек једном ка истом – депресији и анксиозности.
А математички гледано, ствар је врло једноставна – колико се год трудили, од себе и наше тренутне стварности, побјећи се не може. Као ни од боли у нама настале, која нам се чини неподношљивом. Неподношљивом до те мјере, да често не видимо разлоге за наставак живота. Рјешење је само у једноме – у прихватању истине, каква год она да је. Само истина показује пут који води ка исцјељењу.Тачно је да боли… Али… једном… негдје… болу ће доћи крај.
Славиша Радан
