У Вијећници Банског двора 20. новембра 2018. године (субота) у 18.00 часова одржаће се пројекција филма „Фадо“, режисера Карлоса Сауре.
Разговор након пројекције филма води драматург Славиша Радан
У сарадњи са УГ „Култура култури“.
Кроз овај предивни музичко-документарни филм, Карлос Саура нас упознаје са фадом – португалском музиком насталом међу најсиромашним слојевима друштва – радницима, сељацима, рибарима, а поготово морепловцима усамљеним на њиховим дугим путовањима. Стога је карактеришу тужне мелодије и текстови препуни тпичне јужњачке страсти.
Сам израз фадо потиче од латинског “фатум” – судбина. На копну је обично свиран у тавернама, на крају радног дана, представљајући тако олакшање у мучним људским животима. Зато ову врсту музике суштински карактерише појам назван “саудаде” – осјећање туге, меланхолије. Обично се преводи као носталгија, осјећај жаљења… бескрајне чежње за нечим.
Претпоставља се да се такав саудаде јавио кад су Португалци бродовима кренули у откривање Новог свијета – тамо, далеко на мору, осјећали су носталгију, чежњу за ближњима и домом. Исто су осјећали и они који су код куће чекали на њих да се врате.
А фадо се развио, претпоставља се, из вишевијековне мјешавине ритмова музике и плеса афричких робова из Бразила са традиционалном музиком руралног Португала. Томе треба придодати и неминовне арапске утицаје.
Усталио се као музички жанр (у облику урбаног плеса и пјевања) негдје двадесетих година XIX вијека, када се нагло повећао прилив досељеника у градове. Дуго је требало, све до краја XIX вијека, да из сиромашнијих дијелова града фадо успије продријети у куће богаташа и аристократије. С том разликом да је гитару најчешће мијењао клавир.
Врхунац је достигнут у првој половини XX вијека – када је десно оријентисани премијер Португала, Антонио де Оливеира Салазар, одлучио да фадо промовише као национално обиљежје Португала, па је почео подстицати музичаре да се професионално баве фадом. Иако га је првенствено користио као средство своје пропаганде, може се рећи да га је на неки начин институционализовао.
Колико год да саудаде изазива неугодно осјећање (говори о болу услијед неузвраћене љубави, или о дугим, предугим чежњама и неоствареним сновима), ипак у свему томе има нешто у чему се ужива. Та мјешавина осјећања изазива неко чудно задовољство. Нама то није тешко схватити – и ми имамо један веома сличан (ако не и исти) осјећај много пута у пјесми опјеван – севдах. Бићу сада помало субјективан и рећи да човјек са ових простора, који одбија чути добру севдалинку (и тако осјетити ту муку која управо потврђује нашу људскост), благо речено, духовно је непотпун. Тај севдах, тај толико опјевани јад у грудима (када се не једе а једва да се и дише) прелио се и у добру кафанску музику – зар Бора Станковић није то најбоље описао…
Стога ћемо у оквиру вечери имати прилику чути пар пјесама које показују сличан или исти осјећај као и португалски саудаде. А послужиће и као одличан увод – потпомогнут севдахом, фадо ће лакше допријети до нас.
Фадо се у Португалу живи. Фаду се посвећује живот. Навешћу неколико стихова из класика фада под називом “Све је то фадо”:
Љубав, љубомора, пепео и ватра
бол и гријех.
Све то постоји, све је то тужно
све је то фадо.
…
Фадо је све што говорим
И све оно што не знам да кажем.
Најдубљи израз фада, оно је вјечно човјеково стање… стање немоћи, након његове бачености у овај свијет.
Немоћи у суочавању са сопственом пролазношћу. Немоћи у покушају тражења смисла свог постојања.
Славиша Радан
