У Малом салону Банског двора 07. фебруара 2017. године (уторак) у 19,00 часова биће отворена изложба слика Марије Бјелошевић под називом „Боја уплетена у мисао“.
Марија Бјелошевић, рођена у Зворнику 04. 02. 1993. године.
Дипломирала 2015. године на Академији умјетности у Бањој Луци,
смјер сликарство, у класи Весе Совиља.
Живи и ради у Бањој Луци.
Селектоване изложбе:
‒ Изложба слика галерије Дјечијег позоришта Републике Српске, 2016;
‒ „Зашто?… Зато!”, изложбени салон Дјечијег позоришта Републике Српске, 2015;
‒ Изложба радова студената четврте године Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци, 2015;
‒ Изложба слика, Галерија центра за културу „Семберија”, Бијељина, 2015;
‒ Изложба слика, Културни центар Добој, 2013;
‒ Годишња изложба радова студената Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци (2012-2015);
‒ Самостална изложба, ЈУ Дом омладине, Зворник, 2014;
Селектоване колоније:
‒ „Корени” Ниш, 2014;
‒ „Обојени тонови”, Суботица, 2013;
‒„Бродац-Дворови-Бијељина”, 2011-2014;
‒ „Обојени тонови”, Шековићи, 2013;
‒„Водица”, Голубинци, 2012;
‒ „Кораци”, Бања Лука, 2009-2012;
‒ „Бања Врућица”, Теслић, 2008-2013;
БОЈА УПЛЕТЕНА У МИСАО
Хиљаду сићушних честица проливених по бјелини платна, сливају се и творе магична обличја, вјешто попут добро скројене хаљине, руком вођена а сјећањем прбуђена, у величанственој оди у којој Марија Бјелошевић проводи чин властите иницијације у контемплативни свијет бојених шума.
Магично и скоро наднаравно, попут друидских свештеника, умјетница на својим платнима вјенчава Сунце и шуму, као мушко и женско, као свјетлост и таму.
Вјерујући у примарну симболику шуме, означену женским принципом и царством психе, Бјелошевићка прелази праг “зачаране” шуме, уводи душу у непознато и свјесно залази међу тајне природе да би проникла у њих и схватила њихово значење.
Опозитна хиндуистичкој традицији, да буде доживљена као “шумски становник” тј. онај који је потпуно напустио “активни живот” и посветио се контемплативним сферама, умјетница итекако пропушта кроз своје радове живот да пулсира, и никад не прекида јаке споне са виталним принципом који недвосмислено даје динамику и атмосферу читавом циклусу слика, овом који је предмет њених истраживања још од времена академског образовања.
Приклањајући се пејзажу као једној од најстаријих и најкомплекснијих тема у историји умјетности, Марија Бјелошевић гаји недвосмислену амбицију да у захтјевном свијету савремених „измичких“ бравура породи осавремењену слику пејзажа, ону која ће одвајкада видљиво, у дигитализованом свијету поливалентне емотивности приближити љепоту неизумрлом романтичару, и увести га у свијет свеукупности.
Свако дрво које „гради“ Маријину шуму постаје axis mundi ( дрво у средишту ), постаје ОМФАЛ, центар из којег се храни свемир, пупак свијета, а овдје умјетницино уточиште, склонитељски вид у којем се налази моћ неисцрпних и оплођујућих вода, под њеном влашћу.
Сва симболика коју је могуће ишчитавати у дјелима Марије Бјелошевић само свједочи да је пред нама стваралац која храбро улази у клинч са свим замкама које стоје иза кулиса препознатљиве форме, оне која је свој плашт мијењала кроз вијекове и у већини случајева важила за умјетност која ствара угодност и „одмор за око“.
Шуме Марије Бјелошевић нескривено одају свој дуг фовистичким и експресионистичким начелима, онима који су у својим набогатијим и највибрантнијим тактовима произвели максималну звучност слике, те све ликовне карактеристике које носе недвосмислено приближили музичким квалитетима.
Колорит, као најјаче оружје пред којим падају све дилеме око валоризације ових радова, маестрално обликује уз помоћ флека и ноншалантног цртежа све оно што спада у домен духовног-скривеног, овдје јасно опредмећеног, али сасвим ослобођеног небитности појавног.
Потврди овог става и умјетница сама придоноси свједочењем да “већина слика потиче из архива сјећања”, којима придодаје сваки нови дан и емпирију садашњости.
Осјећа се максимална преданост композициним рјешењима и обавеза умјетника према конзументу, она идеалистичка пројекција којој теже млади умјетници, да њихово дјело буде препознато не само у оквирима властите културне средине, него да живи међу умјетничким егзистенцијама ширих линија развоја.
Тежина задатка којем је проступила умјетница огледа се у варирању једне те исте теме у читавом циклусу, у којем се пажљивом анализом уочавају дјела која носе висок печат интимизма, ангажованости, критичкогстава према животу, луцидности, емотивности, игре и у крајњој консеквенци и мајсторства, што је потврђено самим називима дјела.
С једне стране Марија Бјелошевић поново васкрсава бриљантност фовистичког колорита, просипа боју и мрље пред конзумента изазивајући катарзична стања духа, а с друге, експресионистички подастире трагове концентрисаних струја живота, гдје експресивни набој буквално експлодира између сликара, платна и посматрача.
Намјера која је водила ствараоца да оформи снажну вибрантност је апсолутно остварена овим циклусом слика, а њен искорак обојен овом врстом сликарског и имагинативног богатства, само је потврдио да ШУМЕ у којима лута Марија Бјелошевић воде ка новим могућностима и новима ситуацијама, можда најбоље онако како тумаче аустралијски домороци: „на дрвету свијета почива небески свод, а у гранама су му смјештене звијезде .” … Марија лута овим шумама и гледа у звијезде које јој показују пут ка новом .
Др Синиша Видаковић
