У Великом изложбеном салону Банског двора 20. марта 2015. године у 19,00 часова биће отворена изложба радова „Прoмишљање“,
аутора Владимира Кнежевића (Приједор).
Биографија
Владимир Кнежевић рођен је у Љубији 11.2.1948. године, Република Српска, Босна и Херцеговина. Члан је удружења ликовних умјетника Републике Српске и Удружења ликовних умјетника Приједор.
Реализовао је до сада 18 самосталних и преко 40 колективних изложби у земљи и иностранству. У простору су му изведена четири скулпторска рада у Приједору и Љубији.
Живи и ради у Приједору.
* * *
Промишљање
У јапанској провинцији Јамато (Yамато) живели су Амакуни и његов син Амакури (познати мајстори за таћи/tachi, јапански мач који су користили самураји у VII веку). Цар је једном приликом од њих затражио да направе нови мач. Они су се тад затворили на седам дана, да би успели да направе мач који не би имао премца у тадашњем познатом свету. У току тих седам дана они су се молили Шинто
боговима да би успели у својој намери. Након седам дана су представили свој мач који је био потпуно другачији од тада познатих примерака, имао је сечиво са једне стране и био је закрљивен.
Након његове употребе у једној од битака, нити један мач који су Амакуни и његов син Амакури направили није био сломљен. Од ток тренутка, таћи је био неприкосновени мач и водиља у даљим биткама.
И у грчким митовима о стварању оруђа може се наићи на причу о Зевсу и његовом сину Хефесту, који је касније био изгнан у место Хефестија на острву Лемнос. Све приче и митови су окренути ка циљу да се смањи утицај оних који стварају нешто што до тада није било видљиво и могуће у познатом свету. Можда је зато и стварање оруђа из земље обавијено магијом, чаролијом коју само одабрани могу да знају.
Ту врсту магије можемо наћи у писаној речи, које су се сачувале од заборава,
од познатог дела Махабхарате, прича о Тору, Локију, Илмаринену, Виланду, Светом Ђорђу, преко митова народа Сумера и Грка, па све до личности као што су Ханибал, Амакуни, Артур, Јованка Орлеанка,… Другим речима, сан о освајању природе је један од најстаријих, који је слабио или јачао током времена. Свака нова ера у људској цивилизацији била је заснована на огромној позитивној жељи која касније бива препозната кроз велики успон људске културе, чиме се даје трајан допринос
људској безбедности и благостању.
Оно што остаје занимљиво јесте даљи однос тела, природе и оруђа. На који начин се тело преко оруђа и употребе природе читало. Захваљући писцу Нирнбершке хронике који на једном месту каже: машине са точковима које изводе чудне задатке и представе и лудости потичу директно од ђавола, можемо приметити на који начин се све доводи у везу. Са једне стране имамо употребу тела кроз религију, а са друге стране тело и машине чине веома добар склоп за манипулацију и истраживање природних богатстава. На таквом месту затичемо Владимира Кнежевића, између машина и природних рудних богатстава, месту где се налазе шарже високе пећи.
Целокупан опус Кнежевића бива базиран на промишљању, проматрању и истраживању. Да ли је у питању технолошка обрада, Фурда или само склапање пронађених делова у нови облик, то није толико важно. Оно што остаје забележно јесте сам однос према материјалу и на који начин бива препознат за даљу обраду.
У већини случајева у питању је истраживање које доноси благодет проналаска и даљег склапања у жељени облик. Такав облик нема ону примисао која је карактеристична за традиционалне естетске проблеме које у себи садрже укус и лепоту. Код Кнежевића је у питању истраживање које је ближе разним и конкурентским концепцијама наше плуралистичке ере уметности. Другим речима, стилски елементи за Кнежевићев опус немају јасну улогу, више је у питању експериментална пракса која је у снажној спрези са доминатним производним моделом, која се ослања на поетику која велича брзину и машину. А све са крајњим исходом поистовећивања уметности и живота, односно уметника и дела.
Овде долазимо до дела са Амакунијем и његовим сином Амакуријем, када су се затворили на седам дана да би произвели предмет, објекат, мач, знак,…овде није у питању само произвођење, већ више налик грчком проматрању (или грчкој перцепцији), где се промишља производња у свој њеној ширини. Другим речима, није ту реч само о пуком произвођењу, зготовљивању, одрађивању, него о раскривању/ентберген (Хајдегерово раскривање се односи на унутрашње узајамно
деловање двеју страна верборген/скривеног и друге унверборген/нескривеног).
Када имамо деловање раскривања, технологија има ту своју улогу. Није само важно наћи потребну сировину из природе, обрадити и такав објект произвести.
Потребна нам је узрок, односно четири узрока: цауса материалис (материјал, ствар), цауса формалис (форма, облик), цауса финалис (сврха), цауса еффициенс (онај који изазива учинак). У последњем делу можемо препознати место Амакунија, место цауса еффециенс, где Амакуни објављује присутност објекта/производа као и даљу његову намену, сједињујући тако претходна три узрока. Амакуни раскрива објект/производ и даје му значење које до тада није могло да буде видљиво. Другим речима, сви смо свесни да се цвет развија сам по себи, да у једном тренутку креће да се отвара и да се појављује у свом најлепсем тренутку, процвату.
Тај тренутак процвата је видљив код Амакунија, он даје тај додир који омогућава да се објекат/производ види и појави у адекватном облику (као мач).
Можемо онда рећи да је то место раскривања, уједно и место деловања технике и човека. Место које се може назвати и истином, јер се у том тренутку јавља нешто до тада скривено и невидљиво. Тренутак када Амакуни објављује свој мач, објект/дело које до тада није било могуће видети нити објаснити. Кнежевић упорно прибегава таквом месту у својем опусу, покушавајући да оствари своју истину и тако обелодани оно што промишља и што га чини оним што јесте, то јест уметником који уметност
размишља и покушава да је објасни кроз дела са значењем. Таква дела увек траже од посетилаца активно тумачење, није овде више реч о стилском и естетском моменту, већ је реч о промишљању, како да се схвати додељено значење онога што сама дела изложена пред њима представљају. Дела која у себи поседују сва четири узрока, где техника добија један другачиији смисао и где се истина мора промишљати да би могла бити видљива. Другим речима, уметност се овде поставља као истина уједно, као и њен извор. Можемо слободно рећи да су уметничка дела, уметници као и њени чувари кроз векове били најважнији део сваког народа, тако је битан и тренутак који је омогућио да се истина појави (Амакинијев тренутак одсутности).
Хајдегер овакав развој догађаја објашњава могућношћу да се кроз овако добијено знање о уметничком делу, таквом делу објављује и сам простор, а ономе који га ствара пут, док онима који га чувају стајалиште. Наравно, не морамо увек да дођемо
до истине, поготово ако се традиционално ослањамо само на сопствено знање из прошлости (шта јесте и мора бити уметничко дело). У овом случају важна тема за размишљање је сама загонетка уметности, и како је протумачити, управо у потрази за истином.
Предраг Терзић
Reflections
In a Japanese province of Yamato there lived Amakuni and his son Amakuri (famous masters of tachi, a Japanese sword used by samurai in the VII century). The emperor once asked them to make a new sword. They withdrew for seven days in order to make a sword unparalleled in their time. During that time they prayed to Shinto gods to help them succeed in their endeavours. After seven days they presented their sword, something completely different from all the previously seen models, being curved and having a blade on one side. After being used in one of the battles, none of the swords made by Amakuni and his son Amakuri was broken. Since then, tachi was an unequalled sword and a guiding light in subsequent battles.
In Greek myths on the creation of tools one can find a story of Zeus and his son Hephaestus who was later on exiled to the town of Hephestia on the island of Lemnos. All the stories and myths focus on the aim of decreasing the influence of those who created something that had not been known or seen ever before. That may be the reason why the creation of tools is shrouded in magic and wrapped in mystery that can be revealed only by the selected. That kind of magic can be found in the written form, saved from oblivion- from the famous epic of Mahabharata, The Story of Thor, Loki, Ilmarinen, Viland, Saint George, to the Sumerian and Greek myths as well as personalities like Cannibal, Amakuni, Arthur, Joan of Arc etc. In other words, the dream of conquering the nature is one of the oldest, the one that weakened or strengthened over time. Every new era of human civilization was based on a huge positive endevour that would later on become recognized through a great rise of human culture and which would make a permanent contribution to the human safety and prosperity.
What remains interesting is a further relation between the body, the nature and the tools and accordingly, the interpretation of the body with regards to the use of nature and tools. Thanks to the writer of The Nuremberg Chronicle, who in one part of the text refers to the machines on wheels performing strange tasks and shows and follies, being the creation of the devil himself, we can spot how everything is brought into connection. On one hand, we have the use of body through religion; on the other hand, body and machines create a really good mechanism of manipulation and exploration of natural resources. That is where we find Vladimir Knežević, among the machines and mineral resources, the whereabouts of blast furnace batches.
The entire Knežević’s opus is based on reflection, observation and research. Whether this is all about technological processing, mechanical waste, or just transforming the elements found into a new form, is not so important. What remains is the relation towards the elements found and the way they are recognized for further processing. In most cases, the point is in the exploration resulting in the benefit of the invention as well as further transformation into a desired form. Such form does not have that afterthought characteristic of traditional aesthetic problems comprising taste and beauty. In his opus, Knežević refers to the research closely related to various opposing conceptions of our pluralist art era. In other words, stylistic elements do not have a clear function in his opus; it is more of a question of experimental practice closely related to a dominant production model, relying on the poetics which glorifies the speed and the machine, with the final aim of identifying art and life, as well as the artist and his work, respectively.
This is the point where we come across Amakuni and his son Amakuri in their seven days’ retreat with the aim of creating an item, an object, a sword, a mark etc. This is not just the question of creation, it is more of a Greek observation (or Greek perception), where one reflects on the process of creation to its full extent. In other words, it is not just a matter of mere creation, completion, working off; it’s about unconceilment/ entbergen (Heidegger’s principle of unconceilment refers to an interaction between the two sides- verbogen/ conceiling and unverbogen/ revealing. When it comes to the effect of unconceilment, technology is what has an important role to play. It is not only important to find a necessary raw material in nature and to process and produce such an object. What is important is the cause, in fact- four causes: causa materialis (the material or matter), causa formalis (the form or shape), causa finalis (the purpose), causa efficiens (the effect). In the last part we can recognize the position of Amakuni, that is- the role of causa efficiens, where Amakuni announces the presence of the object/ product as well as its purpose, thus unifying the previous three causes. Amakuni unconceils the object/ product giving it the meaning hitherto unrevealed. In other words, we are all aware of the fact that the flower grows by itself, that in one moment it starts opening, eventually showing up in its most beautiful moment, the moment of blooming. That moment of blooming is evident at Amakuni, he gives that final touch and make it possible for the object/ product to show up in an adequate form (as a sword).
Nevertheless, we can say that the unconceilment position is at the same time the position of technique and human activity. That position can be called truth, because that is the moment when something hidden and invisible finally appears. The moment when Amakuni reveals his sword, an object/ creation that had not been seen or known of ever before.
Knežević is persistently turning to such a position in his opus, trying to realize his truth and thus bring to light his reflections and what makes him what he is- an artist reflecting on art and trying to reveal it through meaningful works.
Such works of art always require from visitors an active interpretetation, as this is not just a question of stylistic and aesthetic moment, it is the question of reflexion and how to grasp the associated meaning of the exhibits in front of them and what they truly represent. This is about works of art which are implicating all four causes, where technique is getting a different meaning and where truth must be reflected upon in order to become visible. In other words, art is here identified as truth altogether, as its source. We can feel free to say that works of art, artists and their tutors throughout the centuries had the most important role in every nation. This is why the moment of reveletion of truth is so important (Amakuni’s moment of absense). Heidegger explains this stream of events as a possibility that through this gained knowledge of an art work, the position is set by itself, just like the path is shown to the creator and the tutors are provided with a viewpoint. Of course, we do not always have to grasp the truth, especially if we traditionally rely on our own perception of the past (which is and has to be a work of art). In this case, something to think about is the mystery of art itself and how to interpret it in our quest for truth.
Predrag Terzić
枯れ枝に kare eda ni On a bare branch
烏の止まりけり karasu no tomarikeri A lonely crow has perched-
秋の暮 aki no kure Autumn dusk
~ Matsuo Bashō
Interpreted by
Ivana Kitonjić
