У Великом изложбеном салону Банског двора 07. новембра 2018. године (сриједа) у 19.00 часова свечано ће бити отворена изложба „Broadcast Yourself“, Владислава Шћепановића.
Биографија:
Др Владислав Шћепановић, рођен је у Никшићу (Црна Гора) 1971. године.
Факултет ликовних умјетности завршио на Цетињу 1994. године, постдипломске студије завршио на Факултету Примењених Умјетности у Београду 1996. године.
Докторирао у области теорије умјетности и медија, на Интердисциплинарним докторским студијама Универзитета уметности у Београду 2009., ментор проф др Дивна Вуксановић.
Ради као ванредни професор на предмету Цртање и предмету Сликање на ФПУ у Београду.
Професор на докторским студијама Факултета примјењених умјетности и Универзитета умјетности у Београду. Предмет Теорија умјетности и медија.
Вршиоц дужности директора Музеја савремене умјетности у Београду 2013/2014.
Предсједник одбора 55. Октобарског салона, КЦБ, 2014. Београд.
Објавио више научних радова у стручним часописима и једну монографију под називом „Медијски спектакл и деструкција“, Службени гласник, Универзитет умјетности, Београд 2010.
Излагао на 26 самосталних и више колективних изложби у Подгорици, Будви, Београду, Осијеку, Новом Саду, Грозњану, Паризу, Токију, Њу Јорку, Хобокену, Хјустону…
Представник Србије на Венецијанском бијеналу, 2017, у оквиру пројекта Енклавиа Драгичевић-Здравковић-Шћепановић, кустос: Никола Шуица.
Теоретски оквири мог уметничког рада
Кроз своју уметност, ја се бавим проблемом света симулација и деловањима сила доминације и отпора у спектаклу масовних медија. Основни мотив мог рада је у истраживање медијских призора који су отворена манифестација моћи капитала и владајућих економско политичких структура. Свет данас није слободан, можда није никада ни био, али овај вид не слободе условљен репродуковањем свега у оном облику у којем губи сваки траг свог материјалног корена, полако али сигурно постаје стање нестајања у виртуелном свету слика и информација. Кренуо сам од критике културних индустрија, конзумеризма, утилитаризма, солипсизма а оружје за тако нешто ми је била слика. Само моја слика није репродукована слика масовних медија, таква слика је само елемент у мом раду која носи субверзивну поруку. Моја визуелна критика је слика настала мануелним радом уметника, слика која одише јединственошћу, непоновљивошћу, дуготрајношћу и материјалним телом. Један од значајних видова мог деловања је стратегија – пропагандом против пропаганде. Дакле ја користим елементе: филмске, рекламне, модне или било које друге индустрије која конституише савремену културу и монтирајући, интервенишући и ручно изводећи слике, контекстуализујем разумљиву поруку у правцу критике савременог света-симулакрума. Моја критика, пре свега, окренута је према медијској естетици која је први ешалон, авангарда, корпоративног капитализма и глобалне хегемоније.
Зашто сликарство?
Сликарство је у том кошмару репродуковане слике и информације у могућности да кроз селектовање, комбиновање, монтирање и ручно извођење, поврати ауратичност (Бењамин) и референцијалност човека као субјекта који промишља, у односу на мноштво информација које га окружују, и да кроз повратак оног јединственог и непоновљивог, које се може постићи само кроз превазилажење виртуелизације и серијске производње, изгради дело са критичком сврхом. Чак је сама критика и субверзија, зашто не рећи и деструкција у односу на целокупну спектакуларизацију, разлог да такво дело постане трајно. Управо то што поседује свој идентитет уметничко дело чини далеко постојаније од спектакуларних матрица и естетизованих информација које прождиру једна другу, стварајући свет несталности и симулације. Трајност је значајни вид субверзије и деструкције у односу на друштво у коме треба производити и трошити до избезумљења и бити усисан у ковитлацу ништавила. Дело је утолико значајније што због своје дуготрајности остаје критичко сведочанство о времену, а не мимезис времена, док информација, због мноштва и преплитања, а самим тим и одсуства референцијалности, поништава свој квалитет као ослонац за тумачење и разумевање времена из којег настаје. Отуда кроз такву уметност која сажима информације градећи критичку слику према спектаклу, остаје једини извор слободе и критичке мисли која надилази систем, створен на виртуелном и лажном подмету. Мислим да је довољна потврда наше тезе то што квази савремени уметници данас живе и стварају своје радове углавном на основу пројеката које упућују институцијама, а оне као експонент система, одобравају средства за те уметнике. Ти пројекти углавном су везани за нематеријална дела (видео радови, технолошке инсталације, хепенинзи, дигитална уметност и сл), јер прате захтеве технолошке индустрије (уметници као промотери нове технологије) и виртуелизације капитала. Ако је економски систем базиран на лажној подлози (од 1971. долар не прати злато као материјалну подлогу), ако вредност бренда надмашује многоструко материјалну вредност производа, онда и уметност која је у служби таквог система мора бити нематеријална, високотехнолошка и виртуелна.
Сликарство, онако како га ја радим, је хибрид високе технологије и човека, али не у правцу киборгизације и нестанка у машинама и информацијама, већ у правцу апела за повратак (или можда настанак) свести и здравог разума, уздрманог смислом и здравим разумом система. Дакле, то је пут од губитка ауре у контексту схватања Бењамина до ре-ауратизације – истина не на стабилном референту, али у пуној критичкој снази слободне мисли и дела.
Важно за мој рад је то што уводим наративни елемент у сликарство. Дакле, за мене слика има наратив а не само значење. Наратив у сликарству ја постижем са више слика које имају свој наративни ток у оквиру једне слике или са низом слика повезаним наративним током. Тако да су код мене поруке јасно исказане и оне имају ону снагу коју носи слика а у исто време говоре о свету кроз пунктумски магнетизам (Барт), који по мом мишљењу је карактеристика квалитетног дела. Наративност уз ручно извођење је оно што мој рад издваја из мора савремене уметности базиране на могућностима софтвера и опарата за техничку репродукцију, почевши од дигиталне штампе до компјутерских пројеката. Читаво дигитално царство, на којем се, у великој мери, квази-уметност спектакла базира је кратког временског трајања и нестаје заједно са ауторима и кустосима у виртуелном ништавилу. Таква уметност је по року трајања чак краћег века од самих уметника који су је направили. Један од највечих заблуда такве уметности је експеримент. Управо зато што се експериментише унутар света који су створили програмери и уметници техничари (различите врсте дизајнера) нема места за изненађења, исклизнућа и сјај који уметност чине значајном делатношћу. Услед тога, губљење времена у технолошким достигнућима је основна и највећа заблуда савремене уметности. Тако да, као што сам већ писало, у свету технолошке доминације и виртуелних финансија и не вредности створило се поље за још један парадокс – уметност треба да се постави на традиционалан терен, јер је она као ауратични артефакт контрапункт систему. Зато данас тако истинито звучи, иначе у другим околностима, можда, испразна фраза Стакиста (Стуцкисм), који каже : „Уметник је само онај који слика.“ (њњњ.стуцкисм.орг) Дакле, ради се о сталном померању и измени позиције коју уметност треба да има у односу на друштво, да би очувала стање парадокса, слободне мисли, али и слободних емоција.
Закључак
Оно што је карактеристично за мој рад јесте естетика деструкције и деструктивности спрам доксе, било у односу на диктатуру тржишта и масовних призора спектакла, или у односу на популарну религију, медијску манипулацију, свеопшту естетизацију. На тај начин сегмент деструкције постаје врло важан у нашој уметности. Таква уметност је антитеза друштва. Уметност, ако се ради о хоризонталном приступу, не сме бити елитистичка нити привилегија образованих, већ разумљива, критичка и политички ангажована. Она мора говорити језиком масовне културе, не зато што је то њен избор и афирмација, већ зато што кроз такав вид изражавања уметност може дати конкретне резултате. На тај начин, уметност у ширем аудиторијуму може постављати питања, и критички реаговати управо преко чулних надражаја који су предуслов мисаоног процеса.
Из горе наведеног изводим закључак да је деструкција у уметности конструктивна, за разлику од деструкције у медијима, политици и целокупног света тржишта. Рекло би се да је разарање у уметности облик стварања. Уметност, дакле, може у савременом свету постојати једино као дестуктивна, критичка и субверзивна, а никако као заступник и поданик друштва. У таквом односу снага, уметност која подстиче и ствара естетски идеал друштва претвара се у своју негацију и постаје нека врста солипсизма.