У Малом изложбеном салону Банског двора 06. априла 2014. година (недјеља) одржаће се отварање фото-документарне изложбе под називом „Милунка Савић“ а у сарадњи са Академијом умјетности Универзитета у Бањој Луци.
***
Милунка Савић –Глигоревић (Копривница, 1890 — Београд, 5. октобар 1973) била је српска хероина Балканских ратова и Првог свјетског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“ и жена са највише одликовања у историји ратовања. Рањавана је у борбама девет пута. Због неизмерне храбрости Французи су је прозвали „српска Јованка Орлеанка“.
Рођена је 1890. године (или 1892, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старјешина) у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дијете. Имала је двије млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лијепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић.
У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, послије рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана послије приступања српској војсци.
У Првом свјетском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је дио „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкотланђанка Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звијезду са мачевима. У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. Послије неколико мјесеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, у љето и јесен 1916. године. Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.
Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свијету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.
Без школе и самоука, послије рата је радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка те као контролор у фабрици војних униформи.[ Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића[ из Мостара,,гдје су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921-2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис. Вељко је имао посао у пошти. Касније је премјештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен[
Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, гдје је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање те сама подизала четворо дјеце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је мјесецима покушавала да нађе посао.
На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, гдје је провела највећи дио свог радног вијека. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Умјесто тога, изабрала је да живи у Београду, гдје су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то вријеме школовала је и одгајила тридесеторо дјеце, које је доводила из свог родног села..
Између два свјетска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвијећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.
За вријеме Другог свјетског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лијечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Недићеве полиције и шест мјесеци провела у злогласном логору Бањица.
Након рата, власт јој је 1945. додијелила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године. Породична кућа је продата 1974. године.[
Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду.
Милунка Савић је најодликованија жена Првог свjетског рата.
Домаћа одликовања
Златна Карађорђева звијезда са мачевима (1917)
- Сребрна Медаље за храброст „Милош Обилић“
- Златна Медаљa за храброст „Милош Обилић“
- Албанска споменица
- Јубиларна спомен-медаља Солунског фронта
- Орден Легије части V степена (витез)
- француски Ратни крст са златном палмом, као једина жена
- Руски орден Светог Ђорђа
- Медаља за храброст Енглеске Св. Михајла првог реда
Инострана одликовања
Орден Легије части IV степена (официр)
На њеној бившој кући на Вождовцу, у улици која данас носи њено име постављена је спомен-плоча. У Јошаничкој Бањи је 1995. године[ подигнут споменик у природној величини, вајара Љубише Манчића. Њени посмртни остаци пренijети су из породичне гробнице[ у Алеју великана, 40 година након смрти, 10. новембра 2013. године.
Удружње ратних добровољаца 1912—1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду, Милунку Савић је прогласило за свог почасног члана. Радио телевизија Србије је снимила документарни филм посвећен њој. Ауторка филма је Слађана Зарић, а режисерка Ивана Стивенс. Филм је премијерно приказан октобра 2013. У Дому војске у Београду направљена је и мултимедијaлна изложба, дjело исте ауторке, која је приказана у септембру и октобру 2013.године
