У Вијећници Банског двора 15. јун (субота) 2024. године у 19.00 часова сусрет обиљежавању 200. годишњице рођења Бранка Радичевића у Бањалуци културна институција Бранково коло из Новог Сада и Бански двор организују програм под назовом АО, ДАНЧЕ, АЛА СИ МИ БЕО…
Бесједу о Бранку говориће Ненад Грујичић, предсједник Бранковог кола.
Наступају:
– Лауреати Бранковога кола из Републике Српске – аутори пјесама посвећених Бранку Радичевићу: Ранко Рисојевић, Недељко Бабић, Мирко Вуковић, Валентина Милачић и Милан Ракуљ
– Оперска пјевачица Ивана Милинчић у пратњи пијанисткиње Дуње Јанковић ће извести Бранкове пјесме: Девојка на студенцу и Укор
– Глумица Олга Скерлетовић Ђорђевић и глумац Анандо Ченић говориће Бранкове пјесме: Молитва, Кад млидија` умрети, Никад није вито твоје тело и Враголије
– Пјесникиња Данијела Регојевић казиваће поезију о Бранку из антологије Ненада Грујичића „Ао, данче, ала си ми бео“ – пјесме Јована Јовановића Змаја, Петра Петровића Његоша, Алексе Шантића, Авде Карабеговића, Бранка Ћопића, Десанке Максимовић и Скендера Куленовића
– Слово Ранка Рисојевића о новим књигама Ненада Грујичића: „Коло, коло, наоколо“ и „Ао, данче, ала си ми бео“
ДВЈЕСТА ГОДИНА ОД РОЂЕЊА БРАНКА РАДИЧЕВИЋА
„Бранко Радичевић (Славонски Брод, 28. март 1824 – Беч, 1. јул 1853), велики песник српског романтизма, унео револуционарне промене у развоју српске књижевности и језика. Од оца Тодора и мајке Руже рођен уочи Светог Алексија по коме добија крштено име. У Броду на Сави с породицом живи до 1830. године. У Земуну до 1835. учи српску и немачку основну школу. Од 1835. до 1841. школује се у Карловачкој гимнази¬ји – „најодличнији ђак“ са калиграфским рукописом и најбољим хербаријумом са биљкама са Стражилова. У Темишвару од 1841. до 1843. учи мудрољубије (филозофију). Ту пише своју прву песму на српском – Девојка на студенцу. Одлази у Беч да учи права која није волео.
Изласком прве књиге, „Песме“ (1847), преводи са грчког (Алексиос) своје име на српски језик – Бранко, а песнички првенац изазива текстонски потрес на књижевној сцени. Уз подстицај Вука Стефановића Караџића, богонадахнути Бранко у српску поезију уноси озонски чисту лепоту народнога језика насупрот артифицијелном славеносрпском у књижевној употреби тога доба.
Начет туберкулозом, 1853. године умире навршивши двадесет девет лета. Након три деценије (1883), његови земни остаци пренесени су из Беча на Стражилово. На Стражилову је споменик сачињен од планинских коцака из крајева где живе Срби: Фрушка гора, Динара, Клек, Ловћен, Пљешевица, Вршачки Брег, Велебит и Авала. На врху мермерног споменика, златним словима пише: БРАНКУ СРПСКИ НАРОД. То је знак слободарског Кола из поеме Ђачки растанак, у које Бранко позива у братски загрљај све Србе што пате под јармом аустријског и турског царства да се уједине именујући их по областима, пределима и (по)крајинама где одвајкада векују.
Иако је написао свега педесет четири лирске песме, седам епских, два одломка епских, прегршт писама и један одговор на критику, значај Бранка Радичевића је епохалан и инспиративан за нове генерације. Антологијске су многе песме: Кад млидија` умрети, Молитва, Укор, Клетва, (Никад није вито твоје тело), Мини Караџић у споменицу (Певам дању, певам ноћу), Рибарчета сан, Туга и опомена, Враголије, Пут, Путник на уранку и друге. Постоји око стотину музичких композиција на Бранкове стихове који остављају утисак да су то песме настале у самом народу“.
Ненад Грујичић