У Концертној дворани Банског двора 26. јуна (субота) у 20.00 часова биће изведенo дјело “НА ДРИНИ ЋУПРИЈА” у драмском тумачењу глумца Тихомира Станића.
Улазнице за овај догађај по цијени од 7 КМ могу се купити од 16. јуна (сриједа), сваким даном осим недјељом у периоду од 12.00 до 18.00 часова на билетарници Банског двора.
Због тренутне епидемиолошке ситуације број мјеста у публици за овај програмски садржај је ограничен. Обавезно је ношење заштитне маске и дезинфекција руку на улазу.
Вјерни поштовалац, и више од тога – заљубљеник у Андрићев опус, поприлично физички сличан великом писцу, Станић је тумачио његов лик у филмско-телевизијским продукцијама Знакови (1995), Лајање на звезде (1998), Жућко (2012)и Пролеће на последњем језеру (2020).Зналачки, са дубоким емотивним доживљајем Андрићеве приповјести, али и са поузданим искуством драмског умјетника који зна шта чини ефектну целину сценског чина, Станић је склопио и ангажовано, глумачки брљантно изрекао свој подужи монолог – тачније оригиналан Андрићев текст који је научио на памет.
Првак српског глумишта остварио је више од 100 улога у свим београдским, ал и у многим позориштима ван Београда, па и у Републици Српској. Импресивна је листа његових сјајних глумачких креација у играним филмовима и ТВ драмама (од 1981. до 2020. снимао по два, три, па и четири филма годишње!). Један је од највише награђиваних за високе глумачке домете.
Тихомир Станић већ двије деценије казује у разним приликама Андрићеве мисли и визије, набијене мудрошћу, историјском истином, љепотом и духом балканског човјека. (Управо је роман “На Дрини ћуприја” донио Андрићу Нобелову награду за књижевност, 1961. године.) О овом свом необично храбром подухвату – учењу дугог и сложеног прозног текста, без партнера и дијалога који глумцу олакшава посао – Станић каже:
“Стицајем околности, закачио сам се за ову идеју пре двадесет година. Радио сам те 1999. године пет месеци по пет сати дневно и на крају савладао једну целину из романа На дрини ћуприја, коју сам заједно са др Љиљом Мркић Поповић приредио као вече приповедања… Те реченице Андрићеве усвојио сам, говорим их с лакоћом врло често пед публиком, ал ии у кафани без икаквог повода… Пронашао сам у Андрићевом делу неисцрпну инспирацију за свој професионални живот, тренинг, егзистенцију и од када сам савладао текст На дрини ћуприја, и први пут извео ову представу,17. априла 2001. године, никада више нисам морао да се бринем и трпим терор било ког позоришног редитеља,дикатора, погрешног управника… Обезбедио сам себи егзистенцију, знајући да увек могу у школама да говорим деци и младима Андрићев текст. Из велике захвалности према писцу и делу које сам читао још у раној младости – родио сам се у школи, јер ми је отац био учитељ, један ходник је моју собу делио од библиотеке, тако да сам као дете много читао – ја сам заволео тог човека, његов лик ми је интригантан, у разним фазама његовог живота. Добар део свог професионалног и приватног размишљања усмерио сам к њему и верујем да ме то чини срећнијим, богатијим и можда једног дана и паметнијим…”
