У Великом изложбеном салону Банског двора 26. маја (петак) 2023. године у 19.00 часова биће отворена мултимедијална изложба ФОРМЕ КАО УТОЧИШТА СЕЋАЊА академске вајарке Марине Нићифоровић из Београда.
Изложба се организује у сарадњи са Министарством културе Републике Србије.
Форме као уточишта сећања
Мултимедијална изложба Марине Нићифоровић
„Поставимо ли питање шта је разлика између сећања и памћења, намеће нам се одговор да је памћење усмерено на чињеничну, потврђену датост, док је сећање крајње индивидуалан чин чувања података, што нас доводи до динстикције да је памћење усмерено на информацију о неком субјекту или нечем што јесте, док је сећање усмерено и ка оном варљивом елементу који би могао да буде, а није нужно условљен или дат. Управо на том постулату да сећање антиципира и психичке процесе, емотивна стања и збивања, да бележи оне, за историју ирелеванте трептаје душе почива уметничко виђење тзв. „објективне стварности“, односно уметнички постулат објашњења како историјских токова и догађаја тако и личних, емотивних, когнитивних, перциптивних и гносеолошких стања, збивања и процеса. Стога је за уметника много важније да догађаје осветли са становишта присећања, евокације, реминисценције и(ли) неоствареног, жељеног, сањаног, имагинарног аспекта поимања историјски потврђеног тока догађаја.
Још у античко доба изражена је јасна опрека између сећања и памћења. Тако је познати песник Симонид од Кеоса добивши задатак да опева победе чувеног боксера Скопаса, више похвале изразио боговима него ли самом борцу, због чега је добио само трећину предвиђеног хонорара, али су га, у захвали за изречене похвале, богови спасили сигурне смрти у Скопасовој кући која се изненада урушила. У рушевинама су погинули Скопас и његови пријатељи. Према тачном, фактографском, памћењу Симонида реконструисан је распоред седења и тако су сви они могли да буду сахрањени под својим именима. Дакле, већ је тада памћење уметника помогло да се реконструише непосредан историјски догађај. Међутим, сасвим је другачија ситуација са сећањем уметника, јер је оно усмерено ка реминисценцији и асоцијацији на: догађаје, личности, околности и доживљаје и као такво је, у највећој могућој мери, усмерено на емотивни садржај. Отуда и проистиче захтев уметника за уосећавањем у његово дело, односно ка потпуној антиципацији интендираног света. Овај процес својствен је најзначајнијим уметницима и њиховим делима, док је процес саосећања, емпатије, са садржајем дела, а поготово са ликовима и карактерима датим и представљеним у његовом примарном обличју (портрет, биста, скулптура и сл.) више везан за дела мањег уметничког интензитета, а већег и ширег обима прихваћености код најшире публике. Управо зато су захтеви рецепције и перцепције естетског нивоа и садржаја дела оделити код најшире публике и оне која припада уже стручним круговима.
Развијен, садржајан и добро промишљен ликовни концепт Марине Нићифоровић: „Форме као уточиште сећања“ управо инсистира на усећавању као основном, базичном постулату интеракције између реципијента и креатора тог и таквог ликовног знака. Саму суштину њене опсервације простора предстваља реминисценција (подсећање, присећање) емотивно најиспуњеније поље интимних предела, чију окосницу налазимо у тумачењима значења симбола прага. Именичку синтагму: „кућни праг“ Нићифоровићева веома вешто на фону ликовног исказа преводи у имератив: „Чувати! Неговати! Развијати!“ предачку традицију, јер за њу праг није само место где су древни Анти похрањивали лобање уснулих отаца, већ уточиште, место са ког види ноћно небо огрождено звездама, када се чини да се оне могу руком убрати. Из тог сусрета погледа девојчице и космоса произилази опредмеђење видела прага, јер то је место са ког види: Градину, Цркву Петрову и Ђурђеве Ступове. Отуда јединство звука (шум ветра) простора (камени објекти) и светла. Њени цртежи, скице, припремни радови у глини, откривају комплексну структуру овог синергички модулираног и постулираног ликовног исказа.
Крећући се у овако заданим и дефинисаним параметрима: искуства, сећања и памћења Марина Нићифоровић настоји да у свом просторном ликовном знаку обједини све ове дивергентне силнице и да успостави јединствен семантички ток који конотира комплексну структуру засновану како на класичном, античком, наслеђу тако и на савременом, потпуно модерном приступу опредмећења просторног знака као засебног симбола како по себи тако и за себе. Са тим да се, у том актуелном трагању, у доменима просторне ликовне уметности, Нићифоровићева опредељује за крајње специфичну улогу просторног знака као објекта ликовне опсервације. Тим пре што на тај начин постиже обједињавање архитектуре и скулптуре, јер у скулптуралном исказу опредмеђује како емотивне тако и све остале конотиране садржаје. Из свега тога произилази комплексна структура у којој је епицентрални елемент материјал – камен који својом плошном сегментацијом (саодноси робусне и глатке површине) бива уцеловљен геометризацијом, да би тек на тај начин постао јединствен просторни знак са пуним значењем. Пажљивим сагледавањем те и такве форме откривају се њени дубоки емотивни трагови.
Индивидуално сећање уметнице, када је као босонога девојчица први пут додирнула тај необични старорашки камен, већ на свом примарном исходишту сусрело се са низом колективних сећања. Градина, излетиште, донедавно неуређена и запуштена, данас је веома значајно археолошко налазиште, јер својом формацијом сведочи о древном, великом, у византијском стилу подигнутом граду. Извориште средњовековне српске државе великог жупана Немање, прва је детиња сензација у тактилном свету уметнице, док са истог места у очи улазе обриси тада запустелих Ђурђевих Ступова и најстарије православне цркве на Балкану, цркве Апостола Петра и Павла испод њих. Где год да се окрене са тог места, девојчица, а доцније уметница, са истанчаним осећањем простора бележи у својим примарним сећањима исходишта и чворишта цивилизација. Са једне стране то је основа немањићке Србије, а са друге византијска и исламска традиција и култура.
Старорашки камен тако постаје објекат уметничке опсервације, јер његово сећање дотиче све ове елементе колективног памћења, да би тек под утицајем индивидуалног сећања са дубоким емотивним слојевима постао и субјект уметничке опсервације у којој су назначени и дати сви ови елементи. Камен Града (Градина), Цркве Петрове, Пазаришта, Ђурђевих Ступова, Сопоћана, Тврђаве (Јени – Пазар / Нови Пазар) и Лејлек џамије у визури Марине Нићифоровић бива преобликован у: асоцијацију, присећање, памћење, сећање, трагање, откривање, проналажење, изналажење, очекивање, чежњу, речју трајање у енергону укупне људске егзистенције.
Нежна, лирична линија, умекшана готово до акварелистичког потеза, асоцира на Фидију и 5. век п.н.е. и Ниобиду на умору, само што овде нема фигуре, нити женског акта, али патос који се тада појавио по први пут је ту. Рељефом оперважене белине додатни су акценти тог и таквог патоса. Углачаност белог и колоритног камена, овде је веома важно да се нагласи да није реч о вештачки бојеном камену, омогућавају да се они опредмете и као својеврсна огледала у којима свако од посматрача може да нађе или открије неки део свог сећања или памћења. Тлоцрт Градине, омеђен са три реперне тачке јасно сугерише начин на који је архитектура преведена у скулптуру.
Управо на бази тако оформљеног потпуног просторног знака можемо да се упустимо у игру откривања значења структура и њихових ликовних садржаја. Рељеф, и то улекнути, омогућава да се ова пуна пластика доживи и као својеврсни траг у времену и простору. Разнострана путања до може да се одреди и као игра неба и земље (тзв. „школица“) с тим да су „каменчићи игре“ у скицама у витринама.
Пођемо ли од нацрта, па преко скица до модела и на крају дођемо ли до објекта, запазићемо како се у корену „беле стазе“ не налази само тлоцрт Градине, већ како се он трансформише у раскршћа реке Рашке која протиче подно Градине, наводњавајући плодно тле места Марининог одрастања. Кретање по тим рукавцима или раскршћима и јесте основно обележје свих места где се стичу културолошка, цивилизацијска и историјска чворишта различитих вера, народа и држава. Ту се, неретко, преплићу и индивидуална сећања са колективним памћењем – историја, да би из тог конгломерата или галимаријуса различитости поникао плод индивидуланог, крајње емотивног казивања о себи и својима. Антиципирајући та цивилизацијска чворишта као своје примарно исходиште Нићифоровићева нам нуди истински снажан и упечатљив уметнички осврт на историјско и интимно сећање као прожимање трајања.
Градови, тврђаве, било да су описане крониновски, егзеперијевски и(ли) селимовићевски, остају као трагови лектире у сећању, док се у уметничком оку Марине Нићифоровић преображавају у истинска уточишта најсуптилнијих емоција које додатно бивају подстакнуте и веома брижљиво промишљеном игром светлости на објекту.
Усецањем, просецањем, занатски веома умешним и веома тешким постпупцима уметничког обликовања, Нићифоровићева успева да оповргне тврдњу да камен није материјал за жену, већ да је жена материјал за камен, те и да на тај начин успостави једну нову домену у историји српског вајарства, а то је “ женско писмо у камену“. Након Вукосаве – Вуке Велимировић прве српске вајарке, и њених дела из претежно паришког периода, у делу Марине Нићифоровић наново добијамо то значајно „женско писмо“ у вајарству, тим пре што се Нићифоровићева, на савремен, модеран, али на класицизму добрано утемељен начин враћа великим историсјким темама, које нису омаж личностима (Велимировић), већ пределима – пленерима. Стога код Марине Нићифоровић можемо да нагласимо да је реч о инвентивној уметници која тродимемзионалну компоненту скулптуре преводи у три функције простора као ликовног елемента: пленер (пејзаж), архитектуру и пуну пластику. Зато њене форме јесу и могу да буду истинска уточишта сећања, али и место где ће да се изнађу и нека нова индивидуална и колективна сећања и памћења“.
др Александар – Саша Грандић
Биографија
др Марина Нићифоровић рођена је 1979. године у Новом Пазару, гдје је завршила Основну школу и Гимназију. Факултет примењених уметности у Београду уписује 2003, гдје је 2008. године дипломирала на вајарском одсјеку у класи проф. Зорице Јанковић. Током студија (2006.) учествује на конкурсу за израду идејног рјешења са ликом Љубинке Бобић гдје осваја I награду.
Наредне године факултет је шаље као талентовано лице на стручно усавршавање у Грчку на Aristotle University of Thessaloniki. Посљедње године студија учествује на међународном јавном конкурсу за урбанистичко-архитектонско рејшење спомен комплекса у Бањалуци и осваја Награду за висококвалитетно скулпторско рјешење.
По завршетку студија радила је у Музеју „Рас“ Нови Пазар (2008-2012) као кустос и конзерватор-рестауратор гдје учествује у бројним теренским истраживања, конзерваторској заштити и презентацији музеалија, рестаурацији иконостаса и као координатор Ноћи музеја за Нови Пазар.
Мултидисциплинарне докторске студије при Универзитету у Београду на смјеру Историја и филозофија природних наука и технологије уписује 2011/12 с намјером да се бави научном конзервацијом културних добара под менторством проф. др Драгана Булатовића. По напуштању рада у музеју, напустила је и ове студије (2014).
Уметничке докторске студије на Факултету примењене уметности Универзитета уметности у Београду уписала је 2017/18. Тема докторског пројекта јој је одобрена 2019. године.
У међувремену осваја још награда:
– I награда за скулптуру, Јесењи ликовни салон, Нови Пазар, Србија (2009),
– IV награда за туристички сувенир града, Нови Пазар, Србија (2012),
– I награда за графику, XIV Међународна изложба „Жене сликари”, Мајданпеку (2016)
– II награда у категорији најбољег графичара на Еx-Yu конкурсу за графику у Београду (2016).
ИЗЛАГАЊА
Самостална излагања:
– „Крилатија на своме почетку”, Самостална изложба скулптура, графика и матрица графичких листова, Галерија УЛУС у Београду (2016).
– Форме обликовног система као уточишта драгоценог сећања – скулпторално-мултимедијска целина, ), Музеј Града Београда, Ресавска 45б (2021).
Излагала је на бројним групним изожбама у земљи и иностранству међу којима су најзначајније:
– Музеј Козаре, Четврто међународно бијенале радова на папиру, Приједор (2022);
– Галерија ММЦ, сазив колоније Сопоћанска виђења, Нови Пазар (2014);
– Пергамент Србија, Велико Трново, Бугарска (2013);
– B.I.G. Bienal Internacional de Guarulhos do Pequeno Formato, Сао Пауло, Бразил (2012);
– 42. и 44. мајска изложба “У шкрипцу”, Музеј примењене уметности, Београд, Србија (2010; 2012);
– Пергамент Србија, Градска галерија, Пловдив, Бугарска (2011);
– Уметничке књиге на јагњећем пергаменту, Пратећа изложба Међународног бијенала Златно перо, Београд, Србија, (2011);
– Минимум Максимум2, Бански Двор, Бањалука, Република Српска, (2010);
– Галерија СУЛУЈ, Теразије 26/2, Београд, Србија, (2009);
– Музеј савремене умјетности Републике Српске, Бањалука, Република Српска, (2008);
– Међународно бијенале “Минијатура”, Горњи Милановац, Србија, (2008);
– Музеј примењених уметности, Београд, Србија, (2008);
– Галерија УЛУС-а, Кнез Михајлова, Београд, Србија, (2007);
– Југословенско драмско позориште, Београд, Србија, (2006);
– Факултет драмских уметности, Београд, Србија, (2006);
– XIII београдска мини арт сцена, Галерија Сингидунум, Кнез Михајлова 40, Београд, Србија, (2006);
Радови у јавном простору:
– Двоје, варени метал, 250×00, година 2014, Башта “Мадере”, Београд, Булевар Краља Александра 43
– Загрљај, варени метал, 180×70, година 2014, Башта “Клуба књижевника”, Београд, Француска 7.
– Пар, Централни парк Бањалуке (скулптура, камен – дрво), година 2008, Бањалука, Република Српска
Члан је УЛУПУДС-а од 2009. године.
Живи и ради у Београду.
