У Концертној дворани Банског двора 15. априла 2015. године (сриједа) у 19,00 часова одржаће се манифестација поводом обиљежавања 100 – годишњице рођења Бранка Ћопића „Сјећање на Бранка“- У сарадњи са Основном школом „Бранко Ћопић“ Бања Лука.
***
Бранко Ћопић је рођен 1. јануара 1915. године у селу Хашанима код Босанске Крупе, Босна и Херцеговина. Још као дјечаћић од 4 године остаје без оца, који умире од шпанске грознице, тако да бригу о малом Бранку преузима његова брижна мајка Софија, њежни дјед Раде и весели стриц Никола. Бранко је кроз такво окружење још од раног дјетињства био обасут љубављу коју је сачувао у себи до краја живота.
У родном селу Хашанима дјечак је, у самом подножју планине Грмеч, на пропланцима чувао стоку и проводио слободне тренутке играјући се, али и маштајући о Грмечу којег је замишљао као фантастичну гору опоре, оштре и дивље љепоте – планину насељену опасним животињама и становницима невидљивог свијета.
Сва та маштања Бранко је преузимао из прича његовог дједа, који је као „личка причалица и изјелица“ преносио искуство, добро и зло, мекоћу људске душе и ширину његова срца. Дјед Раде ће му остати више него мајка; мит и легенда о људској њежности, а остали укућани и цјели подгрмечки свијет – као галерија ликова за обраду у његовим незаборавним књижевним дјелима.
Основну школу похађа у свом родном селу, али гимназију, четри нижа разреда, наставља у интернату у Бихаћу. Послије завршене гимназије уписује се у учитељску школу у Бања Луци, потом у Сарајеву и Карловцу. Разлог честих прекида учитељског школовања била је немирна Бранкова душа и потреба да укаже на неправилности и лошу социјалну и политичку ситуацију. Избацивали су га због напредних идеја и због ријечи које није могао да прећути. Учитељску школу завршава, на крају, у Карловцу и као млади учитељ враћа се у родно село, али без велике жеље да започне учитељски посао. Одлучује да упише Филозофски факултет у Београду 1934. године.
Живио је скромно, а прехрањивао се хонорарима за објављене приче у „Политици“. Марљиво је учио и полагао испите на вријеме. Дипломирао је непосредно пред рат 1940. године. Рат га је затекао на одслужењу војног рока у Марибору из којег одлази у родну Крајину и већ 1941. године прикључује се партизанима. У почетку бива обичан војник, али убрзо постаје политички комесар и укључује се као стални сарадник на културно – просвјетном сектору као дописник партизанских новина бањалучког „Гласа“ и „Борбе“. Ћопићу је омогућено да пише не само ратне извјештаје већ и скечеве, позоришне представе, да пјева и буде морална и душевна снага партизанским борцима. Остаје активан у НОБ до краја рата. Послије ослобођења долази у Београд и ту се настањује.
У почетку је као главни уредник водио лист „Пионир“, а након неколико година напушта тај посао и почиње се професионално бавити писањем. Био је неуморан књижевни радник, издао је бројна дјела, која је готово у потпуности посветио својој Босанској крајини и Грмечу. Највише се бавио поезијом, приповјетком и романом. Ипак, приповиједање је његова права и истинска вокација, изникла на родном тлу, потакнута неуморним причама дједа Раде и других крајишких причалица. Осим тога, његов приповједачки таленат се огледао и у серији романа о рату и револуцији, о ратницима и њиховим ситним и, ширем кругу, непознатим судбинама.
Највећа радост Ћопићевог приповиједања јесте смијех, који из писца извире спонтано и лако, њежно и милостиво. Тај смијех је добродушан, животворан и бодар, он чини да живот буде милији, да дан буде свјетлији, да човјек буде љепши. Сатира и сатирични смијех сину понекад својом оштрицом, али је, према приповједачевом увјерењу, у животу више лијепоте него ружноће, више добра него зла, више људског мање нељудског. Пробиће из овог приповједања и тон туге или горчине, јер и то је живот. Али када се сагледа цјелокупно Ћопићево приповиједање, он се памти по смијеху, оном благородном и љековитом.
У југословенској књижевности стекао је статус ствараоца са највише одштампаних и највише преведених дјела. Његов опус може се пронаћи на више од 30 свјетских језика. Као велики хуманиста, патриота и хумориста Ћопић је добио бројне награде, признања и похвале. Још 1938. године добија прву награду Академије седам умјетности за кратку причу, затим Ракићеву награду (1939), награду Српске академије наука и умјетности (1940), Комитета за културу и умјетност (1947, 1948), Владе ФНРЈ (1949), Савеза синдиката (1953), награду Змајевих дјечијих игара (1971), Његошеву награду (1972) за збирку приповједака „Башта сљезове боје“, награду АВНОЈ-а (1972).
Иако по природи ведар и насмијан, Бранко Ћопић је тужно и трагично окончао свој живот. Посљедњих година се осјећао усамљен, напуштен и депресиван – одлучује да сам себи пресуди – увече 26. марта 1984. године бацио се са Савског моста на кеј поред ријеке. Тако нас је заувијек напустио и отишао „из бајке живота“ у „бајку снова“. Али иза њега је остало његово дјело, велико као његов вољени Грмеч. Сигурно најпознатија дјела, између осталих, су: Мајор Баук (1949), Пролом (1952), Доживљаји Николетине Бурсаћа (1956), Босоного дјетињство (1957), Глуви барут (1957), Орлови рано лете (1957), Не тугуј бронзана стражо (1958), Магареће године (1960) Осма офанзива (1964), Башта сљезове боје (1970)…
***
„Сјећање на Бранка“ – 2015.год.
ПИСМО Бранку Ћопићу
„ПЕПО БАНДИЋ И ПРИРОДНЕ ЉЕПОТЕ“-игроказ
Пјесма ђака првака
„ПРАТЊА ПЈЕСНИКУ“-игроказ
„Побуна“ – мали рецитатори
ХОР «Омладинка Мара»
„Николетина Бурсаћ и Танасије Буљ“-игроказ
Огласи купусног листа
„Баба Драгојла и пољар Лијан“- игроказ
ХОР: Мачак Тошо
Лутка: Мачак Тошо пош’о у хајдуке
„Разговор са мајком“-игроказ
„Болесник на три спрата“-мали рецитатори
„Пепо Бандић и 8.март“ – игроказ
„Мала моја из Босанске Крупе“ (разговор)
ХОР:
„Баба Драгојла и пољар Лијан“-игроказ
Јежурка Јеж «Одговор»
„Јовандека Бабић и његова бака“-игроказ
„Николетина и дјевојчурак“-игроказ
ХОР: Химна школе
