У Концертној дворани Банског двора 21. јуна 2016. године (уторак) у 19,30 часова одржаће се концерт поводом Свјетског дана музике под називом „Вријеме је за домаће“ Гудачког оркестра Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци.
ПРОГРАМ
- Светислав Божић (1954) – „…Кроз сан мој тавни и безброј суза наших…“ за гудачки оркестар
- Станко Шепић (1941) – Мале варијације за флауту и гудачки оркестар
Александра Копић, флаута
- Димитрије О. Големовић (1954) – Песме завичајне за сопран и гудачки оркестар
- Нит’ ја спавам
- Оро се вије
- Нишну се звезда
- Ова кућа богата
Албина Смајловић, сопран
- Мирослав Штаткић (1951) – Метохијске скице, Концерт за кларинет и гудачки оркестар са клавиром
- Маријо, бела кумријо (Горанска), Јадна, тужна (Призрен)
- Бели лице Призренка девојка (Ораховац)
- Симбиљ цвеће (Призрен)
Соња Бобрек Савић , клавир
Саша Радоњић, кларинет
диригент: Душан Урошевић
класа: мр Бранка Радошевић Митровић
Композиција „…Кроз сан мој тавни и безброј суза наших…“ настаје 1999. године током НАТО агресије над Србијом, док инспирацију композитор тражи у Ламенту над Београдом Милоша Црњанског. Сабирањем вековне патње нашег народа, а опет и обнављањем неке сетније прошлости, композитор нотама боји ову партитуру исписујући своју дубоку повезаност са Византијом, вечно живом, коју не нагриза зуб малог, овоземаљског времена. „Сабирамо у свом стваралаштву све оно што иначе носимо у себи и свом памћењу, које, ако је уредно, увек иде у прошлост да би се тако сврсисходније и уметнички уредније активирало у дневности и одаслало у будућност.“ (С.Божић)
Мале варијације Станка Шепића оживљавају модалност и архаичност тако типичну за звуке хрватског приморја одакле и сам аутор долази. Настале су као музика писана за фрулу и гудаче да би касније биле прерађене за флауту. Оне не користе никакве облике фолклорних елемената али у тренуцима стварају слику Готовчевог Симфонијског кола. Тако распеване, а сетне, веома су актуелне и слушљиве, долазећи из пера композитора надахнутог романтизмом.
Песме завичајне компоноване су на народне текстове у којима композитор иако не цитира дословно народну мелодију остаје веран њој. Овај циклус садржи четири песме које се по свему разликују али их све обједињује драматургија коју композитор наслеђује од Мокрањчевих Руковети. Српска варошка песма – севдалинка из Босне, играчки интермецо из Босилеградског Крајишта, нежна и драматична кантилена из околине Врања и финална лазаричка обредна песма стварају јединство настало под капом вокалне традиционалне музике. „Жеља композитора била је да подсети на време када су све песме, иако потичу из различитих крајева, биле наше завичајне песме.“ (Д.Големовић)
Концерт за кларинет, гудачки оркестар са клавиром, Метохијске скице, настају као печат личне љубави композитора према родном Призрену на Метохији – царском граду. Цитирањем песама из околине Призрена настаје ова троставачна композиција. Иако савремени аутор, Штаткић се окреће традицији и на тај начин покушава да је отргне од заборава, и то оној које је свакако део његовог бића. „Метохијске скице су део мог вокабулара, то је мој језик, то је моја земља, то сам ја. То је питка, и рекло би се, музика благородног народа, пуног саосећајности за време, простор и људе.“ (М.Штаткић)
