Јавно вођење кроз изложбу „Инсталирање спокоја“ Радослава Тадића

У Каменој кући на Тврђави Кастел 28. фебруара (петак) у 18:00 часова биће организовано јавно вођење кроз изложбу ИНСТАЛИРАЊЕ СПОКОЈА академског сликара РАДОСЛАВА ТАДИЋА. Посјетиоце ће кроз изложбу водити историчар умјетности Младен Бањац и аутор поставке.

 

Биографија:

Радослав Тадић  рођен je 24. септембра 1982. године у Бихаћу. Одрастао је у Дрвару. Дипломирао је и магистрирао сликарство на Академији умјетности Унирвезитета у Бањaлуци у класи професора Радомира Кнежевића. Докторант је на сликарском одсјек Факултета ликовних уметности Универзитета уметности у Београду.

Излагао је двадесет један пут самостално и преко шездесет пута колективно на изложбама од локалног, националног и међународног значаја у Босни и Херцеговини, Србији, Хрватској, Словенији, Италији, Мађарској, Њемачкој, Француској, Белгији, Кувајту и Кини. Добитник  је Награде „Млади – ово мења све“ Ниш арт фондације у Нишу 2017. године, награде „Простори књиге“ Еволуте у Београду 2014. и награде Музеја савремене умјетности Републике Српске у Бањалуци 2007. године. Запослен је на Академији умјетности Унирвезитета у Бањој Луци у звању доцента за ужу умјетничку област сликарство.

О изложби:

„Посматрајући сликарски опус Радослава Тадића можемо да пратимо појаву и развој идеја апстрактног сликарства, односно апстрактног експресионизма од Другог свјетског рата до данас, сублимираних у раду једног умјетника. Хронолошко сагледавање Тадићевог рада открива елементе који подржавају ову претпоставку, јер се умјетник, свјесно или несвјесно, на свом развојном путу бави истом или сличном проблематиком слике којом су се бавили његови претходници и узори.

Тадићев сликарски опус заснива се на гестуалном сликарству, које је полазна тачка апстрактног  експресионизма и појаве пионира оваквог начина сликања – Џексона Полока. Нов начин приступа самом чину сликања као саставном процесу настанка умјетничког дјела отворио је потпуно нову сферу посматрања и доживљавања слике, те утицао на рад многих америчких и европских умјетника који су имали подршку угледних кустоса и теоретичара умјетности попут Клемента Гринберга и Харолда Розенберга. Сликање засновано на различитим врстама спонтаности и јединствености умјетничког израза било је преокупација појединих умјетника, а то је истовремено и тема којом се Тадић бавио у својим раним радовима, нарочито инспирисан дјелима Вилема де Кунинга и Петра Лубарде. Представљање непосредне околине доживљавано је као чин борбе умјетника са трансформацијом  реалности. Тадић је веома рано у слику током сликања уграђивао предмете које је налазио око себе, те је на тај начин у своје радове и физички почео да инкорпорира оно што посматра. Овакво третирање слике типично је за апстрактне тековине европског сликарства послије 1945. године, односно за француски енформел и италијанску Аrte Pоvera. Резултат је динамична синтеза двију струја апстрактног сликарства – америчког сликарства, које преузима примат у савременом умјетничком стваралаштву, и европских тековина заснованих на истим принципима раскидања са дотадашњим начином сликања. Овим двјема струјама заједнички је јак индивидуални изражај, који је присутан и у циклусима Радослава Тадића.Наставак Тадићевог сликарског истраживања означила је боја као један од главних елемената у конструисању апстрактног сликарства. С обзиром на то да је Тадићево сликарство у суштини индивидуалистичко, херметично и интимистичко, најважнији елемент слике представља боја. На његовим радовима доминирају готово монохромне површине, али са великим разликама у валерским вриједностима добијеним различитом дебљином бојеног слоја или довођењем валерске вриједности боје до њеног екстрема  у свом спектру. Усавршавањем колорита Тадић прелази на велика платна и прави серије слика и цртежа на којима доминирају раскошни наноси, често испитујући максималне домене одређене боје. Беспоговорно вјерујући својој интуицији и стваралачком нагону, инспирисан модернистичком скулптуром, одлучује се да изађе у простор и отвори нову димензију у свом раду, правећи серије инсталација од материјала које и овај пут проналази у својој непосредној близини. У новој фази стварања и компоновања, слике комуницирају са тродимензионалним објектима у простору, а језик њиховог општења је колорит.  Наглашен индивидуализам Тадићеве умјетности повезује га са претходницима којима је инспирисан. Ствара гестуално, при чему је у средишту процеса обликовање идеје која се развија на темељу унутрашњег инстинкта као главног покретача умјетничког израза. Најновији циклуси: Љубав, Таласи, Шум, Млијеко, Одмаралиште већ својим насловима уносе умирујућу ноту која се осјети и у простору у коме су ови циклуси обједињени. Циклусе представљају сликарске инсталације, монументална платна, у обједињујућем колористичком дијалогу са скулптурама у простору. Заједно чине хармоничну цјелину Инсталирање спокоја, која наговјештава и ауторов нови корак у истраживању апстрактне слике и сликарске инсталације. На серијама цртежа јасно су видљиви начини на које Тадић комбинује различите технике наношења боје, као и резултати које постиже.Са друге стране, за умјетника Инсталирање спокоја има и снажно емоционално значење, због чега се и окреће ведријим тоновима, слави живот и стварање и уноси јаку интимистичку атмосферу. Радослав Тадић остаје вјеран свом инстинкту, преноси лична искуства, осјећања и стваралачки нагон и води посматрача кроз готово филмски режиране кадрове својих емоција“.

 

Младен Бањац

 

 

Share