У Малом изложбеном салону Банског двора 08. маја 2014. године (четвртак) у 19,00 часова одржаће се отварање изложбе радова (инсталација) „Ко још вјерује“ академског сликара Нинослава Ковачевића (Бања Лука).
Ko још вјерује?
Појам вјере као изразито широко и комплексно значењско поље, у раду Нинослава Ковачевића првенствено се јавља у политичком и идеолошком контексту. Утемељеност људске цивилизације на различитим системима увјерења, који временом само мијењају свој формални карактер, а који су изразито утицајан и неизоставан фактор прожимања како индивидулане тако и колективне свијести, окосница је његовог досадашњег умјетничког опуса. Мултимедијалном изложбом под називом „Ко још вјерује?“ обухваћене су инсталације, цртежи, фотографије и видео радови настали у периоду од 2011. до 2014. године, којима се овај аутор позиционира на савременој сцени као један од представника млађе генерације школоване на Академији умјетности у Бањој Луци.
Фото документацијом представљена је серија инсталација (2011/2012.) промјенљивих димензија, које су реализоване на различитим локацијама употребом неколико хиљада комада пластичних чаша као основног материјала. Ове баналне употребне предмете умјетник је сакупљао са колективних манифестација каква су вјенчања, славе, сахране, изложбе итд, а потом на њима интервенисао бојом дјелимично или у потпуности. У питању су интерактивна дјела настала прецизним распоређивањем и слагањем чаша на поду или зиду према детаљним орнаменталним мустрама, која подразумијевају активно учешће публике. Својим декоративним карактером носе извјестан естетски и оптички потенцијал, који произилази из пажљивог комбиновања бијеле боје чаше и боје којом се на њој интервенише, а управо естетски квалитет радова функционише као основни медијатор комуникације са публиком. Уласком у инсталације, односно ходањем по њима, публика завршава процес реализације дјела, али кроз парадокс моменталног уништавања постављене шеме која је резултат вишечасовне мукотрпне радње слагања чаша. Ову акцију умјетник усложњава увођењем одређених кључних ријечи у матрицу инсталације, какве су етика, вјера и слобода, чије гажење и уништавање након инсталирања/исписивања постаје свјесни или подсвјесни чин пропитивања значења и манифестовања ставова и увјерења везаних за ове појмове, како од стране публике тако и самог аутора.
Два видеа „Ко још вјерује у комунизам“ са пратећим објектима, фотографија са бистом Јосипа Броза Тита и инсталација „Једнакост“ из 2014. године, радови су који директније улазе у проблематику вјере и увјерења као моћног оруђа политичког управљања и контроле друштва. Срп и чекић, лопата и Титов лик издвојени су као типични и препознатљиви симболи социјалистичког система, који се са садашње временске дистанце сагледава као далека и превазиђена прошлост масовне идеолошке манипулације, али и неријетко интерпретира као база носталгичних сјећања и поређења са тренутним приликама и условима живота, пружајући готово митску слику о неком бољем и просперитетнијем добу које се не може вратити.
Иако представник млађе генерације која тада није била ни рођена, умјетник запажа још увијек евидентно присуство ових реликта прошлости у различитим аспектима свакодневнице савременог доба, настојећи да испита њихово садашње значење и значај, прије свега у домену индивидуалне и колективне меморије. Тако се и данас понегдје може наићи на ликовне представе Тита, каква је метална биста коју је случајно пронашао одбачену и окренуту према зиду на крову једне културне институције, а која је некада у оваквим установама била обавезни репрезентативни артефакт. У видеу „Ко још вјерује у комунизам“ умјетник тупи срп гулећи њиме дршку чекића до њихове међусобне дефункционализације и уништења, стављајући ове комунистичке симболе који су творили симбиозу рада и једнакости у антагонистички однос, алудирајући тако на процес унутрашњег нагризања и деструкције овог система. Међутим, комплементарни видео доноси и обрнути процес њихове обнове радњом глачања и полирања зарђалог српа и чекића, чиме се отварају савремене реинтерпретације и вредновања прошлости, првенствено кроз призму сјећања на минула боља времена. У том контексту, инсталацијом „Једнакост“ коју чине једна зарђала и једна потпуно нова лопата, умјетник акцентује право на рад и фрустрирајућу немогућност остваривања тог права као посљедицу вишегодишње тешке економске ситуације, која је један од највећих проблема друштва у којем живи и са којим се суочава као индивидуа.
Овом изложбом као својеврсним пресјеком стваралачких домета Нинослава Ковачевића, представљен је разноврстан мултимедијални опус који се развија са позиције аутора као активног посматрача и коментатора друштвене и политичке стварности у којој живи и остварује се као појединац. Питања вјере и увјерења у идеолошком смислу акцентована су као свеприсутни сегменте свакодневнице, који изразито утичу на формирање и усмјеравају обликовање индивидуалне и колективне свијести. У циљу њиховог сагледавања и ишчитавања умјетник усмјерава свој поглед ка појавама из непосредне прошлости, повезујући их и поредећи са садашњим тренутком и значењем у контексту савременог друштва.
Жана Вукичевић
