У Камена кући тврђаве „Кастел“ 28.март (уторак) 2023. године у 19.00 часова биће отворена изложба ТРЕПТАЈ ДУШЕ аутора СОЊЕ СПИРОСКЕ ОСТОЈИЋ и МАРИНА МИЛУТИНОВИЋА.
Непрекидно давање сентимената – Соња Спировска Остојић
Пустити ријечи да теку тридеценијски трасираним путевима обавезује аутора овог приказа да се осврне на храбре изласке у јавне излагачке просторе, кроз које је академска умјетница и педагог Соња Спироска Остојић вјешто ткала чипкасто ткање којим је загрнула своје „трептаје душе“.
Њено живљење умјетности, калеидоскопско шаренило и борба са изазовним простором слике (која је и борба са самим животом) мозаички се уграђују у мисао нашег великана писане ријечи који каже: „Ја не бирам оно што имам. Не бирам, уствари ништа, ни рођење, ни породицу, ни име, ни град, ни крај, ни народ, све ми је наметнуто. Јер, нешто мора бити моје, зато што је све туђе, и присвајам улицу, град, крај, небо које гледам над собом од ђетињства. Због страха од празнине, од свијета без мене. Ја га отимам, ја му се намећем, а мојој улици је свједно, и небу нада мном је свеједно, али нећу да знам за то свједно, дајем им своје осјећање, удахњујем им своју љубав, да ми је врате…“ Меша Селимовић
Сваки искорак у испуњавању беземотивне празнине, умјетница циклонском снагом и вјером у моћ искреног стваралачког чина, који није условљен било каквим очекиваним признањима, упућује ка зацртаном циљу свјесна да ће сваки пад бити и нови узлет.
Њен умјетнички развој и његова карактерна линија имају серпентино кретање кроз различите тематске оквире. Соња слика актове, мртве природе, зооморфне теме, упризорења музичких извођача и креће ка разнородним експериментима истраживања и заласка у поља перформативних и мултимедијалних експеримената. На тај начин гради свједочанство о својеврсном вулканском депоу неугасле енергије која почива у њеном карактеру и еруптира сваким новим циклусом.
Поетски и аналитички записи о овим „еруптивним“ тренуцима су остали записани у текстовима „И би свјетлост“, „Мир као стварност казивања“, „Простор испуњен тишином“, „Неизвјесност похрањена у органичким просторима“ и „Сензибилност распламсаних боја уткана у видљиве просторе и међупросторе духа“, који су уводили конзументе умјетности у комплексни хабитус Соњиног стваралаштва.
Њихово ишчитавање не тражи критичко помиловање слободно креираних композиционих правила, која својом импровизованом неочекиваношћу налазе упориште у загрљају са џез музиком. Они једноставно говоре о вибрантности, титрајима и вјечно присутном стању будности, потентно и активно усмјерене ка покретању артистичке продукције да живи и провоцира дијалог са публиком.
Било је за очекивати да ће умјетница оваквог усмјерења да осмисли нови ниво изласка из круга који је затворила посљедним истраживањима на пољу различитих изражајних медија, материјала и техника.
Своје задовољење и још једно искушење стваралачког зрења и напросто игре са самим собом, преточила је у форму кабаретског упризорења. Храбро, да храбрије не може бити, сви „артистички жетони“ су постављени у опасном рулету живота, критике, умјетности, стваралаштва, емоција и прошлих времена да обнароде нови умјетнички експеримент. Рулет се завртио у бучној шаради … Гледамо, слушамо, додирујемо, анализирамо, шапућемо, читамо, очекујемо, играмо и наздрављамо. Славимо живот … Чаше у вис … Нека кабаре почне!
Излазе музичари из простора слике и уступају мјесто кокетним дамама са цртежа да замијене позиције. Саксофон баршунастим тоном пуни шампањ у чашама, а цртеж се поново развјенчава од слике и метаморфозом ауторове руке постаје жичано скулпторално свједочанство. Шуште баршун и плиш, руком кројени и шивени памук и сатен. Преплићу се умјетности у свим варијететима. Неки глас елегично саопштава „трептаје душе“, а све се претаче у сан, боју, ритам и надреално.
Пројекат „Кабаре“ се гледа кроз ружичасте наочале које рециклирају малигне временске форме и догађаје, а уводе нас у Лотрековску топлину заборављене разбибриге Мулен Ружа. Еротско, поетско, раздрагано, тајновито, комично, распуштено и импровизовано, својом натуралистичком искреношћу скидају копрену аналитичке озбиљности, која би сецирала анатомију догађаја. Кабаре испуњава своју форму. Забавља, увесељава, заогрнут неполитиком, врцавошћу, заводљивошћу, шармом и бјегом од мрачних и суицидних мисли.
Умјетница нам нуди свој концепт и поглед на имагинативни свијет који је започела првим потезом киста, сликајући жене, склупчане под сунчевим зрацима прије више од три деценије. Оне су сада изашле храбро међу нас обучене у Соњине креације, оживљене кроз поетски чин гледајући како се рулет врти у ноћи кабареа. Ту смо заједно и славимо живот. Ауторка је преузела улогу диригента и спустила облак са неба на нас. Обавијени магловитом бајком кабареа на тренутак смо осјетили да смо људи жељни топлине. Умјетница нам је несебично у топлини вечери подарила свој раскошни сентимент. У ту част – живјели!
др Синиша Видаковић
Пулсирајући метафизички идентитети – Марин Милутиновић
Промишљено, уређено и организовано кретање кроз комплексни лавиринт умјетничких уобличења визуелизованих и мисаоних метасаздања, откривају скоро војничку дисциплину у чину структуралне артистичке градње коју посједује вјешти ткалац барокног умјетничког духа – Марин Милутиновић.
Од самих почетака изласка на турбулентни ликовни полигон, умјетник овакве профилације користи методичке и теоријске принципе у градњи свог ликовног репертоара, оног чија је алхемијска особеност изграђена на захтјевној техници испитивања и комбиновања унутрашњих организама који граде ликовно дјело.
Усредсређењем на процесе преиспитивања и експеримента, анализе и синтезе, техничког рафинмана и незанемаривања цитата естетичких модула лијепог у умјетности, Милутиновић лакоћом ниже композиционе структуре које на привидно једноставан и аутентичан начин пакује у „временске капсуле“ – циклусе.
Незаустављиви проток времена Милутиновић дубоко и трајно, иконографски и симболично прикривено „конзервира“ бојеним варијацијама које прерастају у ликовни ехо његове мисли и хармоничног споја са музичким варијететима. Синтеза у једно тијело, један органички склоп, уздах и мисао умјетника наводе да манипулативно користи хармонијске и валерске вриједности боје, како би у деликатном стваралачком процесу презентовао виталну моћ стварања.
Временске капсуле у којима почива плава, окер, олива, умбра, сива или црна, носе транцендентална стања, осјећања и дамаре кроз које умјетник пролази. Пластично вријеме постаје есенција у којој се енергија толико концентрише да носи нуклеарну снагу коју умјетник кроти, покушавајући да успостави ред у међуодносима на пољу слике. Уређеним партитурама супротставља неочекиване импровизације животности џез музике.
Контрапунктови и саживот геометризованих и асоцијативно живих праматеријалних уобличења ритмично пулсирају и шире се по идеји простора слике. Организовано стваралачко начело, које се симбиотички спојило са кабаретским асоцијацијама и музичким импровизацијама, проузроковало је динамичну композициону интерпретацију са специфичном иконографијом, која је постала Милутиновићев препознатљив рукопис.
Промјењиви у времену, његови облици виђења свијета и слушања звучних ритмова, доносе нам изнова доказ о темељном приласку бјелини платна. Стално узбуђење које покренуто Dekartovim Cogito ergo sum[1], максималном посвећеношћу и ангажманом Милутиновић финално преводи у Euklidov Quod erat demonstrandum[2].
Мост којим повезује уређену визуелну ликовност и музичке интерпретације спонтаних ритмова је постао унутрашњи смисао и његов начин споразумијевања са људима и самом природом умјетности.
Чврстоћа композиција је увијек остварена захваљујући доминантном цртежу који носи арматурну снагу и дозвољава да унутар простора Милутиновић угради микро-знакове, информације и естетски привлачне изражајности, које погодују оку посматрача. Симболика постоји кроз чисте, јасне и темпорално означене природности издвојених облика. Умјетник тако остварује спонтан дијалог са посматрачем.
Артистички је достигао изузетан степен магијске узвишености, да је уз изведбену виртуозност и студиозно познавање дурских и молских бојених кључева, ахроматским карактерима својих слика додијелио могућност хроматских ишчитавања. Одсуство бојене свјетлости није умртвило и деградирало његове конструкционе шематске поставке. Захваљујући барокном богатству тонских и валерских вриједности умјетник је „оживио“ небоју и техничким мајсторством јој дао пулсирајућу виталност.
Милутиновићеве структуре, неријетко појавно обликоване и кроз скулпторални ријечник, само су једна од његових станица на занимљивом пропутовању кроз богате предјеле естетског, емоционалног и интелектуалног дејствовања.
Аутономију свог ликовног израза је најновијом поставком интегрисао у звучну кабаретску структуру посвећену засебним и веселим тренуцима, у којим је живот другачији од свега другог, а његово дјело и личност тако добро прате ритам необузданих страсти.
др Синиша Видаковић
Соња Спироска Остојић
Рођена у Скопју 15.08.1966. године.
Дипломирала на Факултету ликовних умјетности у Скопју
у класи професора Риста Калчевског 1989. године.
Мастер диплому је стекла у Бања Луци 2019. године.
Члан ДЛУМ-а од 1989. године и члан УЛРБиХ-а од 1991. године.
Организовала 22 самосталне и велики број колективних изложби.
Учествовала у многобројним ликовним колонијама и симпозијумима
у земљи и иностранству.
Од 2001. године живи у Бања Луци и ради као професор стручних предмета
у средњој умјетничкој школи.
Марин Милутиновић – Маки
Марин Милутиновић – Маки рођен је у Нишу.
Средња умјетничка школа „Ђорђе Крстић“ – Ниш.
Виша школа ликовних и примјењених умјетности – Београд.
Академија, магистратура и докторат у Бањалуци.
Члан је УЛУБИХ и мултимедијалног удружења умјетника „Цар Константин“
Приредио 30 самосталних изложби и велики број колективних
Учествовао у раду бројних ликовних колонија у земљи и иностранству
Ради као професор на НУБЛ.
[1] Сумњам дакле јесам (постојим)
[2] Што је требало и доказати (Еуклид)
