У Каменој кућа тврђаве Кастел 24. новембра (петак) 2023. године у 19.00 часова биће отворена изложба скулптура ВИД’ МУ ГЛАВЕ: УДУБЉИВАЊЕ У СЛОЖЕНОСТ ЉУДСКОГ ЖИВОТА мултимедијалне умјетнице АЛЕКСАНДРЕ КОКОТОВИЋ.
Вид’ му главе: Удубљивање у сложеност људског живота
Ова еклектична изложба служи као дирљива рефлексија о замршености људског постојања и нашем дубоком односу са природним свијетом. Металне скулптуре предимензионираних, неконвенционалних људских глава симболизују вишеструку природу наше свијести и подсвјести, при чему свака глава представља јединствени аспект људског искуства.
Слике на платну, лану и јути са својим комплексним приказом глава, пружају визуелно истраживање замршене таписерије мисли, емоција и идентитета који нас дефинишу.
Насупрот томе, скулптуре великих димензија дрвећа од Зеленог метала, уводе апстрактну перспективу, изазивајући гледаоце да размишљају о суштини самог живота. Евоцирају идеју да, као што дрвеће стоји као нијеми свиједок протока времена, наша људска искуства су проткана ширим ритмовима природе. Спајањем ових наизглед различитих елемената, изложба нас подстиче да размислимо о дубоким везама између наших унутрашњих свијетова и ширег универзума. Позива гледаоце да крену на путовање самооткривања и еколошке свијести, на крају подвлачећи дубоко укорјењену хармонију између човјечанства и природног царства.
АЛЕКСАНДРА КОКОТОВИЋ је ликовна умјетница која живи и ради на Флориди, у Београду и Лондону. Дипломирала је на Аccademia del Lusso.
Приредила је 47 самосталних и учествовала на 80 групних изложби. Излагала је по Сједињеним Америчким Државама, Пољској, Литванији, Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Албанији, Јордану, Бугарској, Сјеверној Македонији, Малдивима, Египту, Уједињеним Арапским Емиратима, Енглеској, Бангладешу,…
Члан је реномираних удружења ликовних умјетника Србије (УЛУС) и Босне и Херцеговине (УЛУБиХ). У статусу је самосталног умјетника.
Прву међународну награду за сликарство добила је са 10 година.
Интернационални аеродром Џексонвил, на Флориди, у сарадњи са Хаскел галеријом и Музејом савремене умјетности Џексонвил, уврстио је у свој годишњи програм, те су њене слике, уља на лану, биле изложене од априла до октобра 2022. године на поменутом аеродрому.
Такође, изабрана је да представља Босну и Херцеговину на великој међународној изложби “Art Connects Women 2020”, у Дубаију, од 3. до 30. маја, на којој је узело учешће 100 умјетница из 100 земаља свијета. Александрини радови дио су јавних и приватних колекција широм света.
Елма Хоџић, историчар умјетности и кустос у Хисторијском музеју Босне и Херцеговине о изложби:
Вид’ му главе
Отјеловљење идеје: од линије до неидентификованих идентитета
Не постоји линија у природи. Свођење свијета и његове форме на контуру је заправо чин превођења, резултат елементарног постигнућа ума у покушају да разумије и учествује у обликовању појавне стварности. Оно што видимо као линију је заправо сусрет и граничник двије плохе: раскрсница боја, облика, твари. А зашто онда човјек од првог уписивања длана у зидове пећине до данас дјелује кроз линије и опцртава своје свјетове различитим материјама? Помаже ли нам апстрахирање свијета кроз линију да се приближимо тајнама стварања? Да ли је линија резултат тежње да упростимо или слојевито објаснимо свјетове који нас окружују?
Умјетница Александра Кокотовић, стварајући различитим ликовним медијима, посматра свијет кроз линије, које се попут крвних судова провлаче кроз форме и облике. Међутим, “крвоток” се, и кроз слике и скулптуре Александре Кокотовић, намеће и као носећа структура композиције – линије постају и остају доминантни скелет око којег се формирају наноси боје, титраји свјетла и постојање сјене. Изложба “Види му главе” сачињена је од скулптура и рељефних слика чија величина постаје важним слојем експозиције: монументалне скулптуре изведене у линији као доминантном ликовном елементу пропитују простор. Да ли скулптуре обликују простор или простор постаје тијелом скулптуре? Како постојимо – пита нас индиректно умјетница Александра Кокотовић?
Одговори на питање простора, пунине и празноће се крије у дуготрајном посматрању ликовног дјела. Обликујући метал кроз контуре, Александра Кокотовић пред посматрача доноси богатство визуалних информација које омогућавају широк спектар доживљаја ликовних дјела. Сведеност колорита је у супротности са монументалношћу и изобиљем линија које – кроз израстање форме, искошеност и стапање дијелова – формирају тијела скулптура. А како овај подвиг у апстрахирању свијета комуницира са публиком? Шта нам причају скулптуре?
Посматрајући тијела скулптура Александре Кокотовић, присјетила сам се умјетности Алберта Ђакометија. Када је 1921. године почео да портретише ликове, умјетник је изјавио да му се “све отело, а глава модела преда мном претворила се у некакав облак, расплинут и без јасних граница.” Ова прича свједочи чињеници да је свака представљачка форма осуђена на неуспјех, јер свака форма је заправо везана за материјал и медијум. Ограничава нас језик. Ограничава нас околина. Ограничава нас идеја – свијет идеја је немогуће у потпуности превести у материју. Управо о тој нестабилности и неухватљивости идеја проговарају скулптуре Александре Кокотовић: линије у понављајућим потезима граде ликове. Подцртавање, исцртавање, наглашавање, нестајање… све су то процеси који показују како су осјетна бића промјенљива и несавршена. Човјек припада по души свијету идеја, а по тијелу пролазном свијету материје. Тај расцјеп између материје комуницира о прапитању простора и умјетничког дјела. Умјетност припада свијету идеја, а умјетничко дјело пролазном свијету материје. Александра Кокотовић успијева пригрлити пролазност свијета и прави скулптуре од материје која ће се временом потпуно разградити и стопити с природом.
Ако је сјећање ехо идеје – онда је сјена ехо материје. Тамо гдје има сјене има свјетла, тамо гдје има свјетла ту је и живот. Сјена у скулптурама Александре Кокотовић није суштински и неодвојиви елемент објекта чија је сврха да појача ехо оригинала – сјене дјелују као засебне структуре настале на премисама скулптуре, али са потпуно одвојеним животним импулсима. Сјене постоје за себе. Имају своју динамику. Властити неухватљиви простор. Неухватљивост, недовршеност и несавршеност идентитета – о томе проговарају скулптуре Александре Кокотовић. О томе да људи, као и скулптуре, не почивају на јасно задатим линијама и особинама, већ на различитостима. У сваком човјеку се крије потенцијал било којег другог човјека.
Људском опажању не претходи искључиво распарчаност идентитета, већ узајамност суштинских и структуралних одлика. Ова изложба нам помаже да увиђамо сличности, каноне, логику и досљедност у прављењу свијета – како би смо у коначности поштовали и његовали индивидуализацију. Примјећује се протип који се одражава у говото свим ликовним представама Александре Кокотовић – али прототип је сваки пут изнова обогаћен јединственим импулсима који скулптури дају специфичност и, усуђујем се рећи, властити живот. Симетрија и понављање су кроз ликовна дјела Александре Кокотовић искориштени донекле и као комичко средство, што се, опет, наслућује и у наслову изложбе. Немогуће је свијет идеја преводити у свијет материје неовисно од контекста у којем стварамо. Овдје (при томе мислим на географску одредницу у којој је реченица “види му главе” често једина критика) је хумор главни механизам преживљавања. Смијемо се и кад се не треба смијати. И кад не знамо како даље. И кад знамо, али кад је смијехом потребно отјерати страх. Оцјењујемо на основу појавног и материјалног. Александра Кокотовић, скулптурама и континуираним радом, прави још један искорак у својим умјетничким пропитивањима. Духовито критикујући површност савременог друштва (искључиво кроз наслов), умјетница нас тјера да се кроз материју више приближимо свијету идеја. Јер, линија заиста не постоји у природи, али постоје идеје и потреба да артикулишемо слојевитост стварности у којој смо смо слични и толико бескрајно различити.
