У Великом изложбеном салону Банског двора 20. октобра (четвртак) 2022. године у 19.00 часова биће отворена изложба ЋУТАЊЕ ИЛИ ОНЕМЕЛОСТ академског сликара САВЕ ПЕКОВИЋА.
О сликању
„Сањам о слици која би била аутоматско писмо јединствености света – онако какво су сањали иконокласти у познатој византијској контроверзи. Они су аутентичном сликом сматрали само ону у којој је непосредно било присутно божанство попут мараме са Светим лицем – аутоматско писмо божанске јединствености Христова лица, без икакве интервенције људске руке, као нека непосредна манија прецртавања (аналогна негативу фотографског филма). /…/ Сам свет би се стварао као радикална илузија, као чисти траг, без икакве симулације…“
Jean Baudrillard, Насиље почињено слици
Настајање једне слике има везе са постојањем жеље да се нешто пренесе на слику. Код мене постоје покретачке енергије, које ме угрожавају уколико их не претворим у слику.Тиме објашњавам моју потребу да непрекидно радим. Када не бих стално радио, односно када не би било ове енергије или када не бих ову енергију трансформисао у слику, тако да се резултат тога налази насупрот мене, онда би се та енергија окренула против мене, а израз који је на слици препознатљив имао би у неку руку опасно значење за мене да појасним, ненасликана слика је опасна за мене и угрожава ме. Ово је, мислим, једноставно објашњење. То што се налази насупрот мене, готова слика, то је заплашивање мене самог. Јер то није жељена слика, која има за циљ одређену естетску норму. Наравно, има и таквих слика. А превазилажење слике, у смислу тог маничног притиска, представљају управо та испражњена поља. Ослобађам се из маничне одређености у слободу празнине, која у ствари представља основу мог живљења, моје радости и чулности.
Мој циљ није слика која ће показати како трајање превладава свест, него, слика је сама догађај, тренутак који се догађа, причама се супротставља пластична нагост. Све је ту, димензије, боје, црте без алузија. Да, то представља проблем ономе који коментарише. Шта заправо додати шта није речено (насликано)? Порука јесте представљање, али представљање празнине, то јест присуства. Таква „прагматична“ организација далеко је ближа етици него било којој естетици или поетици. Што се мене тиче, ради се о томе да се препусти боји, линији, ритму, снази одлуке, у релацији ја и ја, у другом лицу, чији образац не може бити: Види ово (тамо), него: Види ме. Или боље: Слушај ме. Јер облигација је модус пре времена него простора, а њен је орган око.
Сликањем покушавам да дотакнем анђела, не пишем никакву поруку, него су слике саме по себи порука. Опис је лак, али ми се чини, безизражајан као парафраза. Како говорити новим језиком, ван ликовног а да при том опишем покрет, боју, смисао а да не задрем у поље процедура и назнака…
Моје слике нису лакоћа дефинисана са неким циљем (ужитком приматеља), а још је мање игра чија би правила ваљало открити; испуњавам онтолошки задатак, то јест „хронологију“. Обављам је, а не довршавам. Суштину композиција које користим су функцији стварање феномена „унутрашње силе“ који се не уљуљкује у вештини, већ тражи форме које ће дотаћи посматрача. Покушавам да прикажем поступак којим се доживљај преображава у уметничко дело.
Усуђујем се да кажем; моје слике поседују способност прилагођавања и упућују на свој унутрашњи доживљај. Тако се у њих преноси пулсирање нереда који рашчлањује композицију и изврће изграђени поредак. Слика је доведена у стање просторног преображаја, усковитланих сила које изазивају извесну нелагодност пред неизвесношћу шта ће се са њом догодити у неком следећем тренутку.
Да, потребно ми је у овој тачки да се подсетим Витгенштајна, да је та чулност, смисао, животна радост у уметничком делу, могућа само кроз овакав процес. То није представљено на самој слици, већ произилази из континуитета рада. Зато радим у серијама, у оквиру једне теме, од једне слике ка другој разјашњавајући и понекад доспевајући до задовољства постигнутим, у том тренутку уметност је досегнута, а то што је још увек експресивни садржај, покушавам да доживим у самом себи, јер оно проилази из мене самог, то се сада преображава у слободу празнине као животу подлогу за прилагодљивост. Јер када говорим о прилагодљивости морам да размишљам и о времену. Требало би разликовати време потребно сликару да наслика слику (време производње), време неопходно за посматрање и разумевање тог дела (време потрошње), време на које се дело односи (неки момент, сцена, ситуација, секвенца догађаја – време дијегетичког референта, приче коју слика приповеда), време утрошено да би слика дошла до посматрача након „стварања“ (њено време оптицаја), а на крају можда и време које слика сама јесте. То би начело у својој детињастој амбицији омогућило издвајање различитих „места времена“.
То су оне мене на које уметник мора да се прилагоди. Уколико нема ту способност да се у року дела секунде промени, уколико не користи могућност прилагођавања произишлу из његове историје, прилагођавања различитим временима, онда је вероватно изгубљен. Стваралаштво је то које опстаје, због тога појам прилагодљивости , како на претећа тако и на срећна искуства и на доживљавање света око нас, трбало би да буде основ за даљни боравак у свету (уметности). Духовне основе за преживљавањем су дате у способности маничне трансформације и експресивне воље за изражавањем, израженим деловањем, превазилажењем уметности, и оне се у оним празним пољима приказују као животна порука коју сам осмислио и која је моја слика. У томе видим смисао мог сликања да се слика учини могућом у смислу чулног искуства.
Саво Пековић
Биографија:
САВО ПЕКОВИЋ рођен је 1957.године. Дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду 1981.године на Сликарском одсеку. Магистрирао на истом факултету 1983. године. Студијски је боравио у Паризу и Диселдорфу, од 1983. до 1991 године. Члан УЛУС-а од 1982. године. Члан групе ЛАДА. Статус истакнутог умјетника стекао је 2004. године. Излагао на 47 самосталних и око 300 групних изложби изложби у земљи и иностранству. Слике му се налазе у јавним и приватним колекцијама.
Редовни професор, на Акдемији ликовних умјетности у Требињу, Универзитета Источно Сарајево.
