У Вијећници Банског двора 18. септембра 2017. године (понедјељак) у 19.00 часова одржана је промоција књиге „Стазама поезије“, аутора Драгољуба Ђајића.
Учествовали су: Боро Капетановић, Мирко Вуковић и аутор.
Мирко Вуковић
(Извод из рецензије за књигу „Стазама поезије“ Драгољуба Ђајића)
„Стазама поезије“ је „папирнати доказ“ (црно на бијело!) како књига (без икаквих имажа; слова, само – поређана, урештена и постројена у шпалире) може бити фото албум. „Стазама поезије“ је истински фото албум Драгољуба Ђајића. Његова супруга, кћери, зетови, унучад и они који после њих дођу ову ће књигу у својим домовима држати на повлаштеном мјесту као својеврсни породични фото албум.
Са тијаним ресентиментом над њиме/ њоме (албумом/ књигом!) ће се подсјећати Ситнеша Драговог дјетињства, његових родитеља, једног давно вјетром разнешеног времена и давно развијане „шећерне магле“ завичајне, развијаног када липе из завичаја, оновременог Српца, полетне његове младости, радних акција, изградње ауто-пута Загреб – Љубљана, школовања и топлих емоција спам учитељице Бране Глумац, ту ће поново моћи да осјете наднаравност оног трена у сјенци борових грана када је Драго сусрео и препознао у Драгици своју „изабраницу“, препознао сдвоју другу половину с којом ће своје „племе“ створити, осјетиће ону људску срећу у тренуцима рођења двију његових кћери, унука Матије, унуке Наталије и унуке Марије, благословени живот у Београду, заједничка љетовања у Трогиру и тим редом надаље.
Сјећајући се оне фамозне библијске ријечи „све ријеке теку…“ (која сугерише вјечну цикличност воде), када склопе корице тог свог породичног албума, они ће на трен моћи снажно да оћуте прву строфу Драгове пјесме „Ријеке теку“:
„Испред нас теку ријеке
Невидљивом брзином
Која негдје у даљини ишчезава.
Оне за собом остављају
Присуство свога бића.
Ми корачамо за њима,
Али их не видимо и
Пливамо изнемогло њиховим коритима,
Давимо се и оживљавамо.“
„Не знам шта је било мом срцу каменом
И шта га одједном отопи од леда;
Не знам шта је било твом оку пламеном
Да ме тако страсно те ноћи погледа.
И да ли је јесен за све крива била
Или она ноћца – озвјездана, сјана,
Или сјенка бора што нас је сакрила
Да тај сусрет буде само наша тајна.“
За све те године, дакле, Драгољуб, Драго Ђајић није одступио од поезије; није је се одрекао. Томе благодарећи, они који га „штују и воле“ даровани су књигом „Стазама поезије“. Као у јеванђелској причи о талантима, Драго себи није допустио луксуз да се назове „слугом злим и лијењим“ који је прокоцкао оно што му је дато, који није радио на умножавању свога „таланта“. Није га закопао, није то затомио у себи.
…. Вратићу се, као што закон каузалности и налаже, ономе од чега сам кренуо – сентименталној вриједности књиге, те за крај рећи оволико: поноснима ће се осјећати Драгови најближи – супруга, кћери, зетови, унучад и „дјеца њихове дјеце“ (као и његови рођаци и пријатељи, разумије се) – док буду „листали породични албум“ јер ће бити свјесни да у рукама држе нешто што је сачувано од алавог зубала заборава благодарећи чињеници да онај којега воле (и који их воли, као што ове пјесме неколебно посвједочују) није поклекао пред животом и његовим сваковрсним ултиматумима – није се одрекао себе.
То се зове „присуство свога бића“.
„Испред нас теку ријеке
Невидљивом брзином
Која негдје у даљини ишчезава.
Оне за собом остављају
Присуство свога бића!“
„Испред нас теку ријеке
Невидљивом брзином
Која негдје у даљини ишчезава.
Оне за собом остављају
Присуство свога бића!“
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Драгољуб – Драго Ђајић рођен је 1938. године у Ситнешима, општина Србац.
Школовао се у Српцу, Бањој Луци, Сарајеву и Београду – гдје је завршио економски факултет. Радио је у привреди, државним органима и банкарству.
Поезијом је почео да се бави још у Средњој економској школи у Бањој Луци.Писао је углавном пјесме и хумореске. Поред поезије, велики је заљубљеник у музику и свира хармонику. Живи у Бањој Луци и активан је у Завичајном клубу Српчана у Бањој Луци.