Поводом двије стотине година
од рођења Verdija
Giuseppe Fortunino Francesco Verdi (Le Roncole крај Парме, 10. октобра 1813. – Милано, 27. јануар 1901.), италијански композитор.
Своју музичку дјелатност почео је као пијаниста, композитор и диригент мјесног Филхармонијског друштва у Бусету. Студирао је у Милану. Надовезује се на Росинија, Донизетија и Белинија, али показује стваралачку индивидуалност. Међународну репутацију стекао је опером „Набуко“ у којој патриотске идеје одјева у историјски садржај. Настојао је ускладити традиционалну италијанску „музичку оперу“ с драмским текстом те придаје све већу важност литерарној вриједност илибрета. Врхунац достиже операма „Риголето“, „Трубадур“ и „Травиата“. За рускога цара написао је оперу Моћ судбине, а премијери у Ст. Петербургу 1862. године присуствовао је и сам цар. Утицај француске опере нарочито се огледа у постављању масовних сцена. Свој други врхунац достигао је 1871 . године опером „Аида“. Премијера опере Аида изведена је 1871. године у Каиру у поводу отварања Суецког канала. У седамдесет трећој години 1887. године компоновао је Отела, а Фалстафа у осамдесетој. Са Вердијевих 28. опера италијанска романтичка опера досегала је врхунац.
Верди је имао два сретна брака. Прва његова супруга, Margherita Barezzi (1814-1840) и њихово двоје дјеце умрли су у размаку од двије године. Иако му је било тешко због губитка, није престао компоновати. Друга супруга била је оперска пјевачица, сопран Giuseppina Strepponi (1815-1897).
Дјела:
- „Oberto“ (1839)
- „Jedan dan kraljevanja“ (1840)
- „Nabucco“ (1842)
- „Ernani“ (1844)
- „Ivana Orleanska“ (1845)
- „Luisa Miller“ (1849)
- „Stiffelio“ (1850)
- „Rigoletto“ (1851)
- „Trubadur“ (1853)
- „Traviata“ (1853)
- „Sicilijanske večernje“ (1855)
- „Aroldo“ (1857)
- „Krabuljni ples“ (1859)
- „Inno delle nazioni“ (1862)
- „Moć sudbine“ (1862)
- „Don Carlos (1867)
- „Aida“ (1871)
- „Otello“ (1887)
- „Falstaff“ (1893)