Садржај:
1. др Љиљана Шево ..Ентеријери и оригинални намјештај Палате Банског двора
2. др Синиша Видковић ………………..Зграде Банског двора и Управе у Бања Луци
3. др ЂорђеМикић ……………………….Светислав-Тиса Милосављевић (1882-1960)
4. др ЂорђеМикић ………………………………………………………………………..Бански двор
5. др ЂорђеМикић ………………………………………Бански двор-уређење ентеријера
___________________________________________________________________
1. Ентеријери и оригинални намјештај
Палате Банског двора
Историја ентеријера Палате Банског двора
„Крајем треће деценије краљ Александар I Карађорђевић је намјеравао да Бања Луку претвори у значајан управно-административни центар шире регије, насељен претежно српским становништвом. Официјелни архитектонски лик средишта Врбаске бановине требало је да изразе нове, монументалне и репрезентатитвне грађевине, замишљене претежно у српском стилу, како би град стекао “национално” обиљежје. На реализацији тог задатка ангажовани су архитекти Министарства грађевина, самостални пројектанти, неимари банске управе, који су почетком четврте деценије саградили у граду више објеката: Бански двор и Банску управу, Хипотекарну банку, Хигијенски дом, Народно позориште, Српски дом, соколану, саборну цркву и низ стамбених зграда.“
Краљеву замисао је са истанчаним осјећањем за естетске потребе града у дјело спровео бан Врбаске бановине, Светислав Милосављевић. Након што је купио замљиште у центру града за зидање зграда Банског дворца и Банске управе, 1930. године, бан Милосављевић расписао је конкурс за пројекте ових здања. Награду за пројекат Палате Банског двора добили су архитекти из Београда Јован Ранковић, Анђелија Павловић и Јованка Боричић. Конкурсну комисију сачињавали су Петар Бајаловић, Стеван Бесарић и Момир Коруновић из Београда и инжењери Врбаске бановине Бранко Јовановић и Љуба Николић. Надзорни инжењер приликом градње био је архитекта Никола Федоров.
„Банска управа и Бански двор на Душановом тргу, у облику основе, елевацији и композицији фасада понављају традиционалне академске ликовне и просторне шеме. Применом широких лучних ниша у средњим зонама зидних платна, аркадном трему приземља, атикама и скулптуралном декорацијом, ови објекти се надовезују на академизоване примере националног стила у међуратној архитектури. По обради балустраде, атикама и скулптурама орлова, палата би се могла приписати Коруновићу, међутим, она је дело Ј. Ранковића, Ј. Борчић Катеринић и Анђе Павловић, победника на конкурсу.“
Након отворене лицитације извођење грађевинских радова за Палату Банског двора повјерено је предузећу Косте М. Шијачког, предузимача, овлаштеног грађевинског инжењера из Београда. Радови су отпочели у марту 1931. године, а довршени су у јесен 1932. године, када је, на трећу годишњицу банована Светислава Милосављевића, 8. новембра Палата Банског двора освећена.
Предузимач Шијачки ангажовао је за различите грађевинске послове бројне фирме, па су тако унутрашњу опрему и декорацију изводили фирма Бикар-Шијачки за столарске радове, фирма Алојза Духача и Франца Кулхана за гипсарске радове, за зидне облоге Плавог салона и Вијећнице, као и за највећи дио намјештаја фирма „Домус“, Песинг и Шпицер, сви из Београда, а за дио намјештаја првобитних гардероба фирма Јосипа Круљца из Нове Градишке, те за један дио столарских радова фирма Петра Хрицака из Славонског Брода.
Предузимач Шијачки није се дословно придржавао награђеног и откупљеног пројекта Ранковића, Павловићеве и Боричићеве, већ се у току извођења радова овај пројекат дјелимично мијењао, посебно у детаљима унутрашњег уређења, уз дозволу надзорног инжењера Федорова и начелника Техничког одјељења Врбаске бановине Љубе Николића.
Након освећења, а у гарантном року, неки су се радови, посебно гипсарски, показали несолидни, па су услиједили судски спорови између Техничког одјељења Врбаске бановине, фирме предузимача Шијачког и штукатурске, ликорезачке и керамичарске фирме Алојза Духача, вођени код Трговачког суда у Београду. Поправке на оштећеним дијеловима вршило је Техничко одјељење Врбаске бановине ангажујући своје извођаче.
Оригинална пројектна документација за изградњу Палате Банског двора налази се у Архиву Републике Српске у Бањој Луци, са свим подацима о употријебљеном материјалу, одступањима од пројекта, трошковима и детаљима о току градње. На основу ове документације могуће је дјелимично реконструисати првобитни изглед ентеријера Банског двора, односно утврдити до каквих је промјена дошло током времена у изгледу и намјени ових простора. Тако је, на примјер, првобитни партерни дио комплетно био намијењен официјелним и јавним садржајима; први спрат је, поред пословних и јавних, имао и просторе за смјештај угледних гостију (бан је очекивао посјету краља Александра), док је други спрат био потпуно у функцији приватне резиденције бана и његове породице.
За израду свих унутрашњих простора коришћени су висококвалитетни материјали, а за неке просторе и изузетно раскошни – такозвана америчка ораховина за фурнире у Вијећници и Плавом салону, са оквирима од племените чамовине и текстилним облогама од специјалног „Вандштофа“ са посебном мустром у ткању, затим најфинија славонска храстовина за израду зидних облога и неких дијелова столарије, храстов или буков паркет, вјештачки камен са мљевеним мермером и увозним бијелим цементом за израду оплата у холовима и степеништима, полирани на високи сјај, шлифовано и орнаментисано стакло за преграде, прозоре и врата, фајансне и мајолика плочице за купатила и слично.
Детаљи унутрашњег уређења разрађивани су пажљиво и подробно, до нацрта за сваку шарку и кваку на вратима и њиховог патинирања, па чак и детаља решетке за брисање обуће.
Највећа оштећења здање и његови ентеријери претрпјели су у току Другог свјетског рата, када је у њима била смјештена Њемачка команда. У том периоду Велика свечана сала била је коришћена као магацин за жито, а једно вријеме чак и као коњушница. У току рата ентеријери су руинирани, а огроман дио драгоцјеног намјештаја и опреме опљачкан – лустери, теписи, умјетнине, дијелови намјештаја, посуђе. По ослобођењу Бање Луке у зграду је смјештен штаб 37. дивизије НОВ, дјелимично су оспособљени простори и у њих је смјештен армијски клуб. Након 1945. године постепено се радило на даљој адаптацији зграде, а мијењали су се и њени корисници: Окружни комитет КПЈ, Градски комитет КПЈ, Окружни и Градски комитет СКОЈ, Народни фронт, Антифашистичко вијеће жена, Среско синдикално вијеће, Радничко културно-умјетничко друштво „Пелагић“. Током 1952-1953. године Среско синдикално вијеће издвојило је 4,500.000 динара и организовало радне акције у колективима, како би се оспособила Велика свечана сала и други оштећени простори.
Пројекат рестаурације из 1953. године потписао је архитекта Стојан Боровница, што је логично, с обзиром на чињеницу да се међу именима оних који су још 1931. године конкурисали на лицитацији за зидарске и покривачке радове на Палати Банског двора (а који су уступљени Шијачком) налазило и име овог бањолучког инжењера.
У току те санације, 1953. године, јавила се идеја да зграда добије име и функцију Радничког дома. Први облици те нове намјене забиљежени су од 1954. године, када у здању почињу да се одржавају концерти, балетски течајеви, секције са музичким, поетским и сценским садржајима и слично. Тада почиње да се размишља о формирау Дома културе, а у међувремену овдје су смјештени Градска библиотека, Читаоница, Градски музеј, Раднички универзитет, редакција „Бањалучких новина“, Радио клуб са радио станицом, Музичка школа.
Неке од ових институција остале су у овој згради све до земљотреса 1969. године. У земљотресу је зграда веома страдала, па су тако и њени ентеријери претрпјели промјене. Санација је извршена 1972. године према оригиналној пројектној документацији, а тај велики и захтјевни посао повјерен је Грађевинској радној организацији „Враница“ из Сарајева, према пројекту санације који је израдио пројектни биро „Основа“ из Загреба.
Вањски изглед објекта је потпуна реконструкција првобитног изгледа који готово ни у чему не одступа од аутентичног, али су унутрашњи простори значајно измијењени у односу на оригинално рјешење, како у диспозицији просторија, тако и у изгледу детаља.
Најмање промјена у намјени, распореду, димензијама и декорацији претрпјели су партер, Велика сала и Плави салон, те холови и степеништа, док су највеће промјене извршене у просторијама другог спрата, што је логично када се има у виду прилагођавање зграде новој функцији – скупу различитих административних дјелатности у области културе, умјетности и науке.
Зграда Палате Банског двора, данас Бански двор – Културни центар у Бањој Луци, проглашена је добром културно-историјског наслијеђа актом некадашњег Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног наслијеђа Босне и Херцеговине бр. 08-УП-И-124-1/76, од 27. децембра 1976. године и уписана у Регистар културних добара Босне и Херцеговине под. к. ч. 14.18.
Након рата у Босни и Херцеговини 1992-1995. године, у складу са одредбама Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, те према одредбама Закона о спровођењу одлука Комисије за очување националних споменика у Босни и Херцеговини, Палата Банског двора ужива статус националног споменика, од највећег значаја за Босну и Херцеговину.
Поред изузетних архитектонскох вриједности, овај споменик градитељске баштине дјелимично је сачувао и аутентичне унутрашње просторе, украс и намјештај. Изворно сачувани ентеријери чине нераздвојиву културно-историјску и естетичку цјелину са укупним архитектонским вриједностима здања.
Као јединствен споменик репрезентативног унутрашњег уређења из почетка четврте деценије 20. вијека, дјело познатих и у своје вријеме веома цијењених стваралаца – декоратера – због својих аутентичних вриједности, естетске и стилске хомогености која је одраз овог периода у историји умјетности и драгоцјен документ о њему, због релативно високог степена очуваности у односу на изворно стање, као и због реалне угрожености изражене стварним и могућим промјенама до којих долази усљед коришћења, потребно је ове ентеријере и њихов аутентични намјештај детаљније научно обрадити, представити широј стручној публици и јавности, те и на тај начин обезбиједити очување ових врсних примјера примијењене умјетности свог доба.
Опис аутентичних ентеријера и сачуваног намјештаја
Холови и степеништа
Приземље и два спрата зграде повезани су монументалним двокраким степеништима. Сви холови и њихови стропови ријешени су једнако, лаком штукатуром у виду пространих правоугаоних касета,
негдје са заобљеним угловима.
Улазни дио хола има зидове обложене мермером окер боје, са веома израженом пиктуралном структуром. Таванице су касетиране правоугаоним, степенасто усјеченим удубљењима. Подови су од бијелог и сиво-окер мермера, са мотивом великих бијелих правоугаоника и са обрубима сиве боје. На поду се одражавају основне линије украса са плафонских површина.
Степенице су од бијелог мермера, са оградама од истог камена окер боје и хомогене структуре. Угаони масивни стубови степеништа су од мермера сиво-окер боје и пиктуралне структуре. Стубићи ограде су кружног пресјека, са кубичним базама. Капители су им сачињени од уског ехинуса који носи кубус од гранита, на све четири стране усјечен и украшен клесаним мотивом листа акантуса.
Велика сала
Ова раскошна дворана је пространа и свечана, намијењена сценском и концертном програму (првобитна намјена ове просторије је била сала за плес). Правоугаоне је основе, димензија 20 х 15 метара, има троја двокрилна врата на улазној страни наспрамно сцени, те по двоја на бочним зидовима. 
Сала има један главни (предњи) и два бочна фоајеа са лијеве стране (гледано према бини). Попођена је паркетом. Бочни зидови имају украс израђен у штуку. Уз зидове су прислоњени плитки канеловани пиластри са јонским капителима, између којих су пространа правоугаона поља оивичена профилисаним бордурама, које су на угловима заобљене. Дно балкона формира бочне покривене траке, с доње стране су украшене правоугаоним формама, а у сваку од њих је смјештена по једна плафонска свјетиљка у виду розете од стакла (реконструкција према оригиналу).
Фронтални поглед на сцену најпотпуније предочава класицистичку мирну концепцију цјелокупног простора. Њиме владају мир и симетрија, са доминирајућим правоугаоним екраном сцене, те са по једном конхално засведеном нишом са страна. Једноставна профилација и орнамент у виду вијенца ловора оптачу екран сцене, а фронтон је украшен вријежом од лишћа и крупних цвјетова. У центру, између симетрично постављених увојница вријеже, смјештена је палмета.
Лукови ниша које фланкирају сцену украшени су флоралним вијенцима са уплетеним маргаретама, ружама и пупољцима, класичне пуноће и пропорција са средишњом „шналом“ украшеном волутама. Дијелови зида испод балкона имају плитке украсне пиластре, такође у штуку, удвојене између врата и у угловима. На зиду на којем је сцена, са обје њене стране под балконом, између плитких пиластара у штуку, израђене су гирланде са по три кићанке. Ширина балкона је 2,5 метара, а зидови балкона имају у штуку изведене плитке канеловане пиластре са јонским капителима. Они понављ ају ритам и распоред пиластара који украшавају зидну површину у партеру.
На ове пиластре се „ослања“ профилација стропног вијенца. Ограда балкона је благо трбушасто истурена и штукатуром издијељена на одјељке – ложе. На сваком од њих је украс у виду удвојеног вијенца гирланди са кићанкама. Вијенац стропа украшен је фризом палмета, а четвртобличасти сводови смањују распон таванице у односу на основу сале. Украшени су правоугаоним оивичним пољима унутар којих су кругови. Ова је штукатура плитка и једноставне профилације (торус-трохилус).
На угловима и срединама подужних страна таванице изведено је шест ловорвих медаљона који уоквирују плафонске свјетиљке – кристалне розете. Из ових гирланди око свјетиљки на плафону избијају класичне вријеже – акантус, ловор, крупни цвјетови у облику удвостручене С-волуте са сваке стране гирланде. Ове се вријеже међусобно дотичу, чинећи тако непрекинут текући украс.
Централни дио стропа заузима купола чије дно је украшено фризом палмета. 
Овај украс истовјетан је оном који оптаче стропни вијенац. У куполу је смјештен велики лустер. Од куполе, с обје стране, полази подужно симетрична плитка штукатура удвојених правоугаоника, који се 
завршавају концентричним круговима, а у чијим центрима су причвршћена два мања лустера.
Сва три лустера, као и плафонске свјетиљке-розете су од кристала, са носачима и ојачавајућом конструкцијом од месинга. Осовина великог лустера има три нодуса, горњи и доњи су у облику чаше, средишњи је овоидан, а сви су са благом прстенастом 
профилацијом. Од доњег нодуса рачва се шест упоље извијених лучних једнокраких грана са свјетиљкама. Повезује их месингани обруч из којег се спуштају ниске кристалних перли до следећег рачвања, поново са шест лучно извијених грана, али са по два крака са
свјетиљкама. Из овог месинганог обруча се поново спуштају кристалне ниске, нешто дуже од оних које се налазе између првог и другог обруча. Из трећег месинганог обруча поново се лучно извија шест грана, али овај пут са по три крака са 
свјетиљкама, а кристалне ниске се спуштају и сакупљају у последњи прстен, без свјетиљки, који је ужи од свих претходних и на рубу којег виси још по неколико низова кристалних перли. Од првог ка трећем пречници месинганих прстенова се повећавају, али се на сваком понавља, између грана лустера, искуцани украс у виду ромбова са тролистима.
Два мања лустера потпуно су једнако замишљени као велики, централни, али без трећег месинганог обруча са трокраким гранама са свјетиљкама.
Штукатура стропа, стропног вијенца и дјелимично сцене је оригинална, док је сав остали украс у штуку реконструкција према оригиналу, изведена приликом санације Палате Банског двора 1972. године.
Вијећница
Лијево од улаза у Палату Банског двора налази се просторија правоугаоне основе, димензија 13,30 Х 9,70 метара, подијељен на бину и аудиторијум. Аудиторијум је замишљен амфитеатрално тако да је између бине и гледалишта остављен полукружан празан простор, а гледалиште је раздвојено са два радијално постављена пролаза. Сједала су фиксирана и постављена у благо лучним низовима, везаним преко наслона и ослонаца за руке. Испред сваког низа столица је, везана са сједиштем преко пода, узана закошена плоча за писање са доњом полицом, тако да је јасно да је ова просторија првобитно служила као сала за састанке. Све је израђено од дрвета, без украса, са равним површинама, а столице су данас тапациране жутим плишем.
Под је данас покривен текстилном подном облогом, која је постављена на гумирани под (из времена након рестаурације здања 1972. године), а према пројекту из 1931. године био је прекривен гуменим патосом, свакако због акустичне изолације.
Бина је издигнута, израђена од дрвета, а на њу се пење помоћу два степеништа са по два степеника – са улазне стране, од врата и фронтално, од аудиторијума. Бина је према гледалишту лучно завршена. На чеоном лучном дијелу бине постављен је сто са четири столице. Сто је у облику лучног сегмента и уклапа се у заобљеност бине. Израђен је од дрвета, из два дијела, а декорација му је сведена на само двије профилисане траке на прочељној страни. Дужина вањског лука стола је 3,64, а 
унутарањег 3 метра. Столице су од дрвета, а сједало, наслон и ослонац за руке су данас тапацирани жутим плишем. Наслон је висок, лучно завршен, са геометризованим цвјетним украсом који се састоји од централне розете око које се симетрично спуштају Сувојнице, међусобно „ушивене“. Наслони за руке завршавају се токареним волутама које су ослоњене на стубиће са ребрастим нодусима, израженог рељефа. Предње ногице су резбарене тако што је између два профилисана квадрата смјештена стилизована чашица акантусовог лишћа. Столице су висине 1,35, а ширине 0,66 метра.
Зидови ове просторије обложени су ламперијом без украса, у правоугаоним и квадратним пољима. Иза бине су двоја двокрилна врата, која не излазе из површине зида и уклапају се у зидну површину украшену мотивима једноставних правоугаоника. 
Централни дио зида иза бине има полукружну, конхално засведену нишу, једнаке висине са двокрилним вратима која су симетрично распоређена око ње.
Између нише и врата стоји са сваке стране по један веома плитак пиластар, уклопљен у украсне оквире зидне површине. На њима су у висини горњег руба врата аплицирана два конзоласта носача у облику обрнуте купе.
Просторија је у цјелини издијељена истим оваквим пиластрима – има их још два на зиду иза бине, четири на наспрамном и по два на бочним. Сви имају истовјетне капителе. На осталим пиластрима, на мјесту купастих носача, налазе се двокраке зидне свјетиљке. Централни дио, којим је лампа причвршћена за зид, украшен је розетом у плитком рељефу, према доле је профилисан, а завршава се широм и ужом флоралном кићанком. Краци лампе су у облику меандра са једноставно резбареним постољем за свјетиљке. Капител пиластра, постављен изнад лампе, на споју зида и стропа има на унутрашњој лучној површини резбарен украс у виду укрштене лозице повијуше, а на врху је трочлана профилисана осовина – геометријска стилизација јонског капитела, добијена сужавањем и проширивањем основне форме ваљка.
Галерија, балкон Вијећнице, ширине са три стране по 1,30, а са чеоне стране 2 метра, има дрвену ограду, украшену истим системом правоуганих поља какав је изведен на зидним облогама партера. Зидови балкона су украшени плитким пиластрима у штуку, који понављају ритам и распоред плитких пиластара од дрвета у партеру, али у угловима имају по још један удвојени угаони пиластар. На бочном зиду лијево од улаза између пиластара су смјештена по два прозора. Капители ових штуко пиластара.
Прозори на спрату Вијећнице су лучно завршени, високи, застакљени помоћу украсне мреже од кованог жељеза, са једноставним геометријским мотивом везаних кругова.
Строп Вијећнице украшен је правоугаоним пољима, а на њему је распоређено осам једноставних, кружних плафонских свјетиљки, без украса. 
Велики лустер у Вијећници причвршћен је за строп помоћу три концентрична диска, од дрвета, облика сличног плафонским свјетиљкама. Овај лустер је од дрвета, а на ширу, носиву осовину аплицирани су у горњем дијелу три диска – горњи је најмањег, а доњи највећег пречника. Одмах испод ових украсних дискова је прва, четверокрака грана са сијалицама, а одмах испод ње, готово иста таква, али нешто мања. Следећа грана је такође четверокрака, али се код ње на сваком крају крака налази носач за по три сијалице, у облику менадра. Из центара ових носача излазе по једна осовина која носи пречку са по двије сијалице. Ове пречке нису директно везане за главну осовину лустера. Последња доња, најшира грана лустера такође је четверокрака, опет са истим меандричним трочланим носачима свјетиљки.
На сваки од ових носача са доње стране причвршћен је по један правоугаони носач, на којем је фиксирана свјетиљка окренута на доле и који на тај начин формира на дну лустера четири форме меандра.
Последња грана налијеже на завршни украс лустера, поново у облику концентричних дискова, који понављају облик оних којима је лустер причвршћен за строп. На дну најужег диска је још једна свјетиљка. Све четири гране лустера имају краке који се сијеку под правим углом.
Фоаје уз Вијећницу са степеништем – „Хол господина бана“
Фоаје уз Вијећницу је просторија квадратне основе, димензија 6,90 х 6,90 метара, потпуно обложена ламперијом која је украшена орнаментом квадратних и правоугаоних поља, као у Вијећници. Наспрам зида који се наслања на Вијећницу је зид са два висока правоугаона прозора, а уз тај зид је прислоњено дрвено степениште, тријем. Ово степениште се наставља уз лијеви бочни зид (гледано од врата која спајају ову просторију са Вијећницом) прислоњено уз његову вањску страну – дакле изван просторије, те води на спрат, у хол уз Плави салон, да би чинио везу са галеријом Вијећнице.
Оригинална по замисли, конструкција унутрашњег тријема издигнута је од нивоа просторије са четири лучна степеника – лук најдоњег степеника је највећи а горњег најмањи. Тријем је дужине половине зида. Један стубац квадратног пресјека и један пиластар носе стропну греду.
Капители су им једноставни канеловани кубуси. Ограда тријема је перфорирана са мотивом два спојена правоугаоника. Лијеви бочни зид има на средини једнокрилна врата, која се потпуно уклапају у систем рашчлањености зидне облоге у правоугаона поља.
Изнад врата налази се фигурални рељеф, израђен у дрвету. Он је једнако широк као врата – 0,80 метра, а висина му је 1,26 метара. Представљен је пастир са стадом, у позадини је сунцем обасјан обрис града Јајца, а у лијевом доњем углу је сигнатура аутора – Грегач. Симетрично око врата налазе се два лучно завршена слијепа прозора, сада застакљена, а првобитно изведена у ламперији. Прозори су постављени на средини висине врата, а сами су нешто виши од њих. Изнад сваког прозора је по једна 
зидна свјетиљка, двокрака, истовјетна са онима из Вијећнице. Стропни вијенац је у облику фриза од наизмјенично постављних два правоугаоника и једног квадрата, плитко резбарених у дрвету, међусобно везаних у мрежу, слично украсу на огради тријема, само што на вијенцу није перфориран.
Хол има један једноставан лустер. Замишљен је тако да се два пута грана, на средини и у дну, оба пута у по четири гране, с тим да су средње краће. На свакој грани су вертикално постављена по два крака са свјетиљкама, а на доњим гранама лустера је и по једна свјетиљка окренута надоле. Попут великог лустера од дрвета у Вијећници и овај у Холу се завршава са два концентрична круга, а у центру доњег, мањег, је једна свјетиљка.
Плава соба – Велики свечани салон
Плави салон је просторија издужене правоугаоне основе, која је дрвеним степеништем повезана са „Холом господина бана“ – собом са степеништем и украсним рељефом пасторалне тематике на зиду. Издијељена је капијом на два дијела: мањи, некадашњи хол за пролаз на галерију Вијећнице и већи, са камином.
Зидови имају украс у виду великих правоугаоних поља која су сада тапацирана плишем вишњеве боје, а судећи по првобитном називу просторије – Плава соба – вјероватно је аутентична зидна облога била плава.
Правоугаона поља су обрубљена ламперијом са бордурама по ивицама. У просторији се понављају три типа бордуре: фриз од палметица и његова стилизована верзија, која изгледом подсјећа на мотив јајастог штапа (крупнији и ситнији). Трећи тип бордуре има најизраженији рељеф, са изгледом наизмјеничних дугуљастих и облих стилизованих пупољака.
Камин је смјештен уз лијеви подужни зид (гледано од улаза). Истурен је упоље у односу на површину зида, ширине је једног правоугаоног плишем тапацираног поља зида. Замишљен је као јонско архитравно прочеље – на високим, при дну и врху лако профилисаним кубичним постољима стоје канелирани јонски стубови. На њихове спљоштене капителе налијежу поново кубуси, истог изгледа, али нешто мањих димензија, а на њима почива архитрав. Његова најшира трака декорисана је са реминисценцијама на триглифе и метопе, наизмјенично по два вертикална жљеба фланкирају по једну осмолатичну розетицу. Изнад ове траке је бордура – фриз палметица. Све је израђено од дрвета, резбарено или токарено. Врата камина су од перфорираног лима, уклопљена у степенасто профилисан оквир. Изнад врата, до висине капитела бочних стубића камина, налази се рељефни украс у виду троструке гирланде. У луку централне гирланде је већа, а у луковима бочних по једна мања осмолатична розета, истовјетна са онима са архитрава. Испод архитрава, до линије овог украса, спушта се усјек, профилисан једнако као кубична постоља и са њима повезан. Камин је висок 2,02, дугачак 2,06, а широк 0,56 метра. На зиду наспрам камина се налазе три 
правоугаона прозора.
Капија је репрезентативни пролаз сачињен од два ступца и архитрава од дрвета. Он одваја Плави салон од његовог мањег дијела – хола који веже степениште из фоајеа уз Вијећницу у партеру и излаз на галерију Вијећнице. Ступци капије су квадратног пресјека, кубичних профилисаних база. Капители су једноставна степенаста проширења, са украсом од плитко резане траке са мотивом повезаних кругова. Од капитела се, преко горње трећине стабла ступца спушта мотив стилизованих, дугуљастих цвјетних чашица-пупољака, компонованих тако да је она на врху окренута на горе, а осталих шест, степенованих по величини од горње према доњој, окренуте су према доле, те изгледа као да израстају једна из друге.
Архитрав је квадратног пресјека, лако геометријски профилисан, има на средини 
декорацију у плитком рељефу. У средишту је мотив јонског капитела, који на површини између волута има резбарен кантарос о чије ручке су окачене гирландице и из чијег центра излази стилизована крошњица. Симетрично око капитела начињени су украси веома слични онима који се налазе на врховима стабала стубаца, али састављени од по три чашице-пупољка и постављени хоризонтално. Капија има једнаке украсе и на страни према салону и на страни према његовом мањем дијелу – предворју са степеништем. Истовјетан резбарени мотив кантароса појавује се као украс и на надвратнику изнад улаза у Плави салон, наспрам капије.
Степениште је од просторије одвојено ниском дрвеном оградом без отвора и украса, изузев лаке профилације при дну и врху. Угао степеништа наглашен је дрвеним ступцем квадратног пресјека и нешто шире кубичне базе. Ограда је висока 0,87, а стуб 1,58 метра. Капител ступчића настаје степенастим сужавањем, а затим проширивањем кубичне форме, изнад које се степенасто сужавање и ширење понавља, а на врху су јонске волуте. На овај капител постављена је свјетиљка од метала и стакла која се не уклапа у систем декорације салона, па се може претпоставити 
да јој облик није аутентичан. Десно од врха степеница су једноставна двокрилна шибер врата која воде на галерију Вијећнице.
Просторија има сокл у ламперији (висине 0,55 м) са лаком профилацијом при врху. Зидне површине овог предворја украшене су имитацијом пиластара који имају капителе са кантаросима – исте онакве какви су изрезбарени на средини архитрава капије. По два се налазе у сваком од три угла, а један у углу над степеништем; један је на средини зида изнад степеништа и један на зиду наспрам врата. На том зиду, симетрично око имитације пиластара, налазе се два правоугаона прозора.
Салон је димензија 9,40Х6,35, а његово предворје 6,90Х6,35 метара.
Строп просторије на првој етажи – у првобитној библиотеци
На овом стропу сачуван је изворни штуко украс. Украс се састоји од квадратних поља унутар којих су смјештене осмокраке звијезде, које уоквирују шеснаестолатичне розете оивичене тањом кружницом. Бордура сваког поља има украс „јајастог штапа“, односно крајње стилизован флорални низ. Сви обриси изведени су двоструком линијом, а строп је у цјелини обухваћен заједничким оквиром од уске украсне траке начињене од низа розетица.
Главна и двоја бочна врата
Врата су двокрилна, застакљена, са металном решетком. Детаљи квака, кључаоница и решетки су рађени искуцавањем у металу полираном „на позлату“. Доминира облик овала и снажне С-волуте, а украсни мотиви на детаљима су флорални – палмете. Врата су израђена од племените храстовине.
Решетка на прозорима сутерена
Украсне решетке од кованог жељеза састоје се свака од по три истовјетна мотива – на вертикалну осовину постављени су кругови са симетричним С-волутама на оба крака висине. Између кругова су по три вертикално постављене шипке, а они су међусобно повезани по хоризонтали на средини обима.
Оригинални намјештај Палате Банског двора
1. Гарнитура са лављим главама. Округли сто са украсом у виду лављих глава
Горња плоча је кружна, профилисана у два прстена – горњи је ужи, а доњи шири. Оба су украшена плитким рељефом: на горњем прстену је стилизована флорална бордура, а на доњем мотив розета у спојеним круговима. На средини висине стола је још једна кружна плоча, мањег пречника него горња. По рубу има бордуру једнаку оној са горњег прстена прве плоче стола. Четири ногице су у облику лављих фигура које носе горњу плочу стола. Лавље главе су у пуном рељефу, дубоко усјечених чељусти, застрашујућег изгледа. Грива је стилизована тако да подсјећа на меснат лист акантуса на челу, а низ ногицу пада као флорална трака у високом рељефу. На кољену ногице, гдје је уклопљена средња плоча стола је снажно извијен лук са мотивом акантуса изведеним у високом рељефу. Ногице се завршавају снажним лављим шапама. Форме су напете, а експресија готово барокна по третману облика и њиховом продору у простор. Сто је висине 0,72 и пречника 0,90 метра.
2. Фотеља са рукохватима у облику лављих глава
Наслон фотеље је висок, у облику широке лепезе са пет ребара, од којих је средње највише, а по два бочна се степенасто спуштају. Дрвена конструкција наслона видљива је са бочних страна фотеље. Наслони за руке су у облику облице, тапацирани, као и наслон и сједало фотеље тканином беж боје, са флоралним украсом уклопљеним у ромбове, изведеним у рељефном ткању, машинским везом. Наслони за руке завршавају се рукохватом од дрвета, у пуном рељефу који се спушта све до ногица, на тај начин обликујући стилизовано лавље попрсје. Рукохвати су у облику лављих глава нешто питомијег изгледа од оних које украшавају сто из исте гарнитуре. Предње ногице фотеље су у облику лављих шапа. Од кољена ових фигура на мјесту гдје је уклопљено сједало фотеље спушта се низ ногицу по један лист акантуса. У нешто плићем рељефу су на бочним странама дрвеног дијела фотеље изведени украси у облику стилизованих крила ових хибридних бића. Висина фотеље је 1,10, ширина 0,96, а висина рукохвата 0,66 метра. Сачуване су четири овакве фотеље, доста оштећене – једној су одсјечени рукохвати. Нису у употреби, а предвиђена је санација и дјелимична реконструкција недостајућих дијелова.
3. Велика комода
Ово је масиван комад намјештаја, псеудобарокног украса у високом рељефу. Комода је по вертикали подијељена на доњи шири, трбушасти дио – шкрињу – и горњи, декоративни заслон, тако да шкриња на својој горњој плочи формира пространу полицу. Доњи дио издијељен је по хоризонтали на три дијела, од којих је средњи лучно истурен упоље. На угловима комоде су конзоласти ослонци, украшени разноврсним флоралним мотивима међу којима доминира меснато лишће акантуса. У свакој од њих је по једна помична алка-ручка, такође украшена сплетом акантуса. 
Двије крајње ногице су у облику лављих шапа. Бочна крила комоде су правоугаона, са украсом од двоструке бордуре са стилизованим флоралним орнаментом. Унутрашњи украс – правоугаоник са акцентираним угловима од аплициране, лако профилисане дашчице – не уклапа се у општу замисао декорације комоде и чини се да је резултат неке накнадне интервенције на овом комаду намјештаја.
Централно поље шкриње комоде фланкирано је колонетама чије су базе и капители у виду С-волута. Ово поље је трбушасто извијено и потпуно покривено украсом у високом рељефу. У средишту је кружни медаљон опточен бордуром од перли. Према подацима добијеним од познавалаца изворног изгледа намјештаја на медаљону је првобитно био 
изрезбарен грб. Изнад и испод медаљона је по једна картуша, такође опточена перлама и затворена са по двије С-волуте. Уоколо је се симетрично и богато развија лоза са С-волутама. Доњи руб комоде има бордуру од развучених положених С-волута. Испод колонета су снажне ногице, богато украшене мотивима повијеног лишћа и волута, а испод доње бордуре је сегмент круга украшен лишћем и централним лављим маскероном. Горњи руб комоде има бордуру у виду једноставних зареза.
Горња површина комоде је глатка и на задњем дијелу има постоље за заслон, по рубу орнаментисано фризом од палмета. На угловима тог постоља су клечећи путти у високом рељефу, уклопљен у богат сплет лишћа и цвјетова. Путти главама и подигнутим рукама носе полицу, ужу од комоде. Плоча заслона постављена је између њих, а испод полице има на средини једноставан медаљон, у виду ораха са косо постављеном врпцом, опточен перлама.
С једне и друге стране медаљона, симетрично су распоређене богате вријеже акантуса, које се према медаљону савијају у С-волуте, а према крајевима спуштају и уплићу у широке чворове са звоноликим завршетком. На врху фронтона, у центру изнад овалног медаљона, двије С-волуте фланкирају средишњу палмету.
На унутрашњој страни лијевог крила врата комоде налази се метална плочица са угравираним именима и адресом фирме аутора: “Домус” Песинг и Шпицер, Београд, Кнез Михајлова бр. 50, телефон 35-20. Дужина комоде је 2,75, а ширина 0,88 метара. Висина шкриње је 1,15, висина заслона 0,55, а висина фронтона 0,40 метара.
4. Мала комода
Мала комода је веома слична великој, с тим што није рашчлаwена на три дијела, већ је доња шкриња јединствена. Има исте бочне конзолансе испусте са флоралним украсом, али без украсних помичних ручки. Судећи по облику конструкције овог комада намјештаја вјероватно је да су украсне ручке првобитно постојале, али да су изгубљене приликом неког захвата-поправке мале комоде. Украс ногица, доње и горње бордуре, , заслона са путтима и фронтоном посве је једнак као код велике комоде. Украс чеоне стране шкриње данас не постоји – то је сада равна плоча са двокрилним вратима и двије ладице. 
Судећи по осталом украсу и овај доњи дио је морао е морао првобитно бити сродног изгледа и украса као на одговарајућем дијелу велике комоде. Како се великој комоди на великој комоди на овом мјесту налазе правоугаоне геометријеске апликације, за које је већ речено да се претпоставља да нису аутентичне, то не постоји могућност да се реконструише оргинални изглед овог дијела на комодама. Висина комоде је 1,79, дужина 1,63, ширина 0,95 метра.
5. Радни сто
Сто је масиван, правоугаон. Чеона страна поред рељефне профилакције има и централни богати флорални украс у високом рељефу. Украс се састоји од мотива повијене лозе са меснатим лишћем и крупим цвјетовима. Лозе су у облику положених С-волута које фланкирају централни медаљон. Њега чине двије усправљене С-волуте од ниске перли који уоквирују лављи маскерон, са палметом на врху. Наспрамна страна ријешена је као кабинетски сто, са двије бочне шкриње и средишњим испустом. 
Бочне касете немају другог украса изузев рељефне профилације правоугаоних поља. Сто се ослања на четири доста високе ногице у облику снажних лављих шапа које су кољенасто истурене у односу на габарит стола. Уз сваку ногицу, са обје њене стране, на доњем рубу стола је украс у виду дубоке С-волуте из које излазе по два месата листа. Сто дужине 1,75, ширине 0,72 и висине 0,78 метара.
6. Лустер
По свом барокном украсу са мотивом акантуса, лустер припада или гарнитури са лављим главама, или гарнитури са палметама. Судећи по замаху линије и напетости облика више се уклапа у замисао гарнитуре са лављим главама. Од алке којом је причвршћен за строп почиње рашчлањивање на наизмјеничне нодусе у облику кугле и диска (четири) чији се пречник повећава од најмање (прве) кугле и диска. Кугле су украшене вертикалним обручима од перли, а дискови са два хоризонтална средишња фриза врло стилизованог лишћа. Између ових нодуса су профилације (торус – трохилус). Сви украси изведени су техником искуцавања. Обруч лустера носи осам грана са свјетиљкама. Оне су у облику флораних С-волута, извијене упоље са барокним замахом. На обручу између грана лустера је израђен украс у виду тролиста акантуса (изведен техником ливања). Са доње стране на обруч је причвршћена полукугла од млијечног стакла, украшена кружним, зракастим и спиралним брушеним линијама.
Изузев фотеља сви комади из ове гарнитуре се налазе у садашњој канцеларији директора Банског двора- Културног центра. Просторија је, према оргиналном плану палате, имала намјену клупске собе.
Гарнитура сто и фотеље са ниским наслоном
1. Сто
Горња плоча је кружна, благо профилисана. Сто има четири ногице, на средини висине ногица је још једна кружна плоча, која, за разлику од горње, није профилисана. Украс ногица, у виду лављих шапа, почиње на средини њихове висине, испод друге плоче. Сто се тренутно налази у кабинету члана Предсједништва Босне и Херцеговине, на другом спрату Банског двора.
2. Фотеље са ниским наслоном
Сачуване су двије овакве, масивне, али не и гломазне фотеље. Наслон им је низак и заобљен, а наслони за руке ваљкасти, тапацирани, напријед засјечени. Доњи руб фотеље чини трака од дрвета, украшена једноставно, мотивом јајастог штапа. Предње ногице су у облику лављих шапа. Тканина којом су фотеље тапацирање је беж боје, са украсом цвјетног мотива. црвене боје. Ова тканина коришћена је за тапацирање свих фотеља у гарнитурама и не може се утврдити у каквом је односу према изворној. Висина фотеље је 0,93 метра, а исто толико су и широке. Фотеље се налазе у просторији која данас служи као канцеларија за секретара Банског двора – Културног центра, која је, према оргиналном плану Палате Банског двора имала намјену клупске собе.
Гарнитура застакљене комодеи фотеља са палметом
1. Застакљена комода
Комода је ослоњена четири високе ногице у облику снажних лављих шапа, чији је горњи дио мало извијен упоље. Средина тог доњег носача обиљежена је украсом у облику С-волута међу које је уклопљен медаљон са палметом.
На ивицама носача, уз нгице, такође је разбарен украс са мотивом лознице. Комода има четири крила, два средња су застакљена, а бочна су од пуног дрвета, украшена једноставном профилацијом у виду правоугаоника са нешто израженијим испупченим украсом у средишњем правоугаонику. Горњи вијенац има изломљен обрис, неку врсту забата, издигнутог средишњег дијела изнад застакљених крила. По средини комоде пружа се верикална дуборезна трака – мотив винове лозе са грожђем, изведен у високом рељефу. На средини горњег вијенца, као раскошни завршетак ове вертикале украшене мотивом лозице, налази се картуша у високом рељефу, са украсним мотивима лозе, С-волута са палметом на врху. Висина комоде је 2, дужина 2,28 а ширина 0,50 метра.
2. Фотеља са високим наслоном и палметом на доњем рубу
Тапацирани високи наслон је у облику шкољке, са пет ребара, од којих је средње највише, а по два са страна се лепезасто спуштају. Дрвена конструкција наслона видљива је са бочних страна. Наслони за руке су у облику облице, тапацирани, напријед засјечени. Доњи руб од пуног дрвета богато је украшен разбаријом – на кољенима предњих ногица спушта се меснат лист акантуса, средишњи дио чине двије С-волуте постављене симетрично, а између њих је изрезбарена палмета, окренута према доле. Предње ногице су у облику лављих шапа. Тканина којом су фотеље тапациране иста је као код фотеља са рукохватима од лављих глава, односно као код фотеља са ниским наслоном. Сачуване су три овакве фотеље и сада се налазе у канцеларји код директора Банског двора- Културног центра. Висинa им је 1,20 а ширина 0,95 метра.
Појединачни комади намјештаја
1. Комода у Малом свечаном салону
Комода се ослања на четири ниске ногице у облику спљоштених канелованих кугли. Углови су фланкирани удвојеним витким стубићима, у доњој четвртини стабла тордираним. а изнад тога глатким, без канелура, са малим капителима у облику спљоштених канелованих кугли. Бочна крила комоде су украшена богатом палметом на врху, испод које је плиће изрезбарена драперија аранжирана у облику слова “М”. У дну је једноставан геометријски украс, а све је обухваћено ненаметљивим правоугаоним оквиром.
Средишњи дио је незнатнно истурен у односу на на бочна крила, а приближно је кеднаке ширине са њима. Издијељен је на седам ладица са украсним металним ручкама. Ова зона је од бочних крила одвојена бордуром са мотивом јајастог штапа. У висини изнад капитела бочних стубића и седме ладице средњег дијела је благо профилисан, мало истурен вијенац. Горња зона широка је колико једна ладица, на угловима има по једну ширу палмету, а у тракама изнад бордуреса мотивима јајастог штапа има по једну ужу палмету. Између њих су ладице, истовјетне са онима из средишњег дијела комоде. Горња плоча је препуштена преко ивице комоде и тај мали препуст је једноставно профилисан. Бочне стране имају по једно једноставно удубљење у виду плитке касете. Комода је висока 1,45, широка 0,49 и дугачка 1,68 метра. Налази се у садашњем Малом свечаном салону, који је, према оригиналном пројекту Палате Банског двора имао намјену секретеријата.
2. Велики четвородијелни сто у Малом свечаном салону
Велики правоугаони сто састављен је из четири једнака дијела. Плоча стола је равна, неукрашена. Ослања се на пет ногица, по двије на крајевима и једну на средини дужине. Ногице на крајевима стола су у виду правоугаоног носача, по рубу благо профилисаног, а из њега се издижу два постоља, такође са лаком профилацијом. На постољима су постављене масивне кугле – ногице. Оне у дну имају бордуру у виду крупних перли, а у својој доњој половини украшене су мотивом меснатог лишћа акантуса. При врху су профилисане (торус – трохилус). Средишња ногица је истог облика, само што недостаје правоугаони доњи носач, који спаја крајње ногице. Висина стола је 0,76 дужина једног дијела 2,25, а ширина 0,81 метра – дакле укупна површина плоче стола је 5 x 1,62 метра. Сто се налази у Малом свечаном салону, првобитном секретеријату Палате Банског двора.
3. Сточић за телефон
Квадратна плоча стола димензија 0,61 метра постављена је на четири ногице, мало закошене упоље, висине 0,75 метра. Руб плоче стола разбарен је једноставним паралелним звучним зарезима. Ногице су токарене, нешто изнад средине њихове висине нодус у виду канеловане полукугле и доње глатке чашице. У доњој трећини висине ногице су међусобно повезане украшеним токареним шипкама, на чијем се сјецишту издиже украс у облику двије изврнуте чашице, горње уже и доње шире, као двоструко звоно. Столић се налази у садашњој канцеларији директора Банског двора – Културног центра, првобитно намијењеној да служи као клупска просторија.
Лустери
На тавану зграде Банског двора – Културног центра налази се седам лустера од неплеменитих метала, који по свом изгледу и начину израде свакако припадају дијеловима аутентичних ентеријера Палате Банског двора, а данас више нису у функцији. Потребно је размотрити могућност постављања ових лустера у неке од просторија Банског двора – Културног центра, умјесто постојећих копија лустера које су све рађене по истом обрасцу кристалних лустера из Велике свечане сале. Ови лустери на тавану су добро очувани, без оштећења, изузев што су изгубили политуру и донекле патинирали.
1. Лустер са аплицираним палметама
Кратки носач састоји се од алке о коју је објешена мања кугла, из које се спушта кратак врат у облику калема. Он носи осмострану високу чашу, у облику зарубљене изврнуте осмостране призме. На ову чашу причвршћено је тијело лустера у облику широког звона са горње и полудиска профилисаног торусима и трохилусима са доње стране. На средини висине ове кугле лустера аплицирано је осам палмета, извијених упоље и према горе, а у дну, гдје су причвршћене за куглу, ове палмете се завршавајуукрасом у виду С-волуте. На горњим врховима палмете, окренута према доле, налазе се мјеста за сијалице. Метални дијелови лустера изведени су техником ливења, а један од прстенова профилације орнаментисан је техником искуцавања. Виде се још увијек дијелови полирани “на позлату”.
2. Лустер са колом
Носач је једноставна, неукрашена шипка кружног пресјека, која се завршава малим ваљком који носи три сијалице, а са доње стране ваљка су двије нешто шире, веома плитке површине – “тањирићи”. На средини шипке – носача, помоћу три хоризонтална држача је причвршћен обруч са којег се спуштају три упоље извијене лучне металне траке, које носе широки обруч – “коло” лустера. Обруч се налази на истој висини на којој се завршава вертикални носач лустера, то јесте, његова оса, а има шест сијаличних мјеста у облику плитких тањирића и једноставно профилисаног, малог конуса. Све је изведено техником ливења, горња чашица којом се лустер причвршћује за строп и дио носача омотани су украсном нити боје старог злата и висећим, уплетеним нитима – кићанкама. Види се да су метални дијелови лустера били полирани “на старо сребро”.
3. Лустери са гранама у виду спојених полумјесеца
Лустер се за строп причвршћује звоноликом профилисаном чашицом из које излазиланац, на који је лустер окачен. О задњу карику ланца качи се шира извијена метална алка овалног облика, а она носи ширу, неукрашену звонолику чашицу. Ова пак израста из доње, дугуљасте чашице у облику зарубљене шестостране призме, према горе назубљене. Тијело лустера такође је у облику чашице цвијета, само знатно шире и плиће од претходних, са валовитим горњим рубом. На њеној доњој, у оси компликованог носача лустера је звонолики, ужи сегмент, на који се наставља шипка са украсном куглицом на дну. Шест грана лустера причвршћено је уз горњи руб најшире чашице (корпуса лустера) и у облику са два полумјесеца, од којих је горњи изврнут надоле, а доњи окренут упоље.
На доњим полумјесецима су на унутрашњем луку украси у облику свијећа, а на вањском, према доле,звонолико обликована мјеста за сијалице.Све је израђено техником ливења и полирано “на позлату”.На тавану се налазе два оваква, потпуно једнака лустера.
4. Лустери са пет грана
Чашица којом се лустер причвршћује за строп при врху је благо профилисан. На њу се директно наставља нодус сачињен од горњег уског прстена, широког члана од два пехараста елемента – горњи је окренут надоле, тако да се спајају рубовима – и уског члана који је истог облика, те два ужа и два шира прстена постављена наизмјенично. Тијело лустера наставља се директно на овај компликовани нодус и састоји се од надоле окренуте три чашице, од којих је прва дугуљаста и уска, а наредне двије, одвојене од ове горње прстенастим профилом, плиће и шире. Доња, најшира рубом налијеже на, према горе окренуту, чашицу истог облика, која опет лежи на једној облијој и плићој и завршава се уским орстеном и украсном куглом. На средини најширег дијела лустера причвршћено је пет лучних грана са звоноликим лампама, украшеним једноставним, профилисаним шиљцима на тјемену звона. Све је изведено техником ливења и не виде се трагови полирања.
5.Лустери са осам грана
За строп се причвршћује неукрашеном чашицом, носач је шипка округлог пресјека без украса, а на његовом крају је једноставна, готово конусна чаша, која има профилацију само уз горњи руб. На њу је аплициран украсни мотив у виду два, рубом спојена тањира на дну. На ваљкасту чашу причвршћено је осам једноставних грана, извијеним упољеу облику развученог слова „С“, на чијим крајевима су обично, звонолике лампе. Све је израђено у техници ливања , полирано „на позлату“. На тавану се налазе два оваква, потпуно иста лустера.
Бански двор-Културни центар посједује још два лустера, потпуно једнака са оним који се налази у фоајеу уз Вијећницу (Хол господина бана). Они нису у функцији.
Валоризација
Палата банског двора, данашњи Бански двор – Културни центару Бањој Луци саграђен је 1931 – 1932. године према пројекту архитекта Јованке Боричић, Анђелије Павловић и Јована Ранковића, а са извјесним одступањима од њега, насталим у току радова и иницираним од стране извођача, грађевинског инжињера Косте Шијачког и начелника Техничког одјељења Врбаске бановине Љубе Николића.
Премда бан Светислав Милосављевић у свом извјештају краљу од 15. маја 1930. године каже да је расписао конкурс за пројекат „с да палата буде изграђена у чистом стилу монументалне архитектуре , по могућности у народном духу, како грађевина била украс града“ и премда је награђени пројекат садржавао елементе псеудовизантијске архитектире, усљед интервенција на пројекту током градње крајњу резултат – Палата банског двора у свом изворном облику – носила је стилске одлике еклектицизма, са помијешаним елементима неокласицизма и неоренесансе и неким роматичарским референцама на српско средњевијековно градитељство.
Четврта деценија 20. вијека у југословенаском градитељству обиљежена је веома разноврсним архитектонским рјешењима у којима су се сустицале идеје о „националном“, „српском“ или „српсковизантијском стилу“, са преовлађавајућим еклектичким академизмом, али су на сцени присутни и аутори који су заступали идеју о модерној архитектури, потеклој из Баухауса.
О различитим приступима током читаве треће деценије вођена је оштра полемика у јавности – у дневној штампи, као и у званичном органу Београдске општинске новине.
Текстови у стручној и дневној штампи тог периода (1928 – 1934) донекле одражавају сукобе присталица националног стила и модерних схватања. Лишени дубље теоријске основе, ови сукоби су одражавали опште промене у дриштву, покренуте убрзаном модернизацијом живота и напуштањем традиционалног патријархалног система друштвених вредности.
Анкета “Београдских општинских новина” о послератној архитектури југословенске престионице. такође показује стање духа у време прекретнице у нашем градитељству. Један дио анкетираних залагао се за српски “народни” стил у профаној архитектури, а други за превласт модерних архитектонских схватања. Драгомир Поповић је критиковао “узалудне напоре оживљавањанационалног стила” закључујући да су такви “наопаки поступци профинисања Византије дали слабе чак и накарадне резултате.” С. Видаковић осуђује београдску поратну архитектуру” као неестетичан конгломерат стилова, од полувизантисјког па до барока и ренесансног стила и најновијег модернистичког, који често долази до кубистичких бесмислености”.
Ангажовани учесник анкете, Ђура Бајаловић, изложио је своје ставове у чланку “Ка старом српском стилу” у коме пледира за што присније повезивање са традицијом: “У садашњем шаренилу фасада нема никаквог стила ни оргиналности, те због тога држим да Београд не може бити много оргиналан за странце… Треба радити на стварању српског модерног стила јер је стари стил леп и питорескан… Има у Београду таквих пројектаната који своје незнање и недуховитост хоће да завију у модернизам, у коме је, по њиховом мишљењу, све дозвољено.”
“Упркос постепеном повлачењу пред академизмом и модерном архитектуром у престионици Југославије, представници националног стила почетком четврте деценије задржавају, осим у домену црквеног неимарства, примат у обликовању монументалних државних зграда у великим регионалним центрима, као што су Скопље и Бања Лука. Конкурси за нове објекте у тим градовима имали су у великој мјери политичку позадину, будући да је већинапобедничких пројеката замишљена управо у српском стилу, употпуњена са мање или више академских елемената.
У националном стилу изграђене су у Скопљу Управа града, Осигуравајући уред, Генералштаб. Мотив лучног аркадног трема као средство оживљавања фасадеприменио је на скопској соколини 1931-1932. инжињер Радуловић. Штип је почетком четврте деценије такође добио репрезентативни објекат у модернизованом националном стилу, Општински дом. Његова разиђена степенаста композиција, са вертикално наглашеним углом, рашчлањена је у духу српског стила нишама и упрошћеним лучним прозорима.
Носиоци роматизирајућих асоцијација на наше наслеђе су, како у Скопљу и Штипу, тако и на бањалучким здањима Банске управе и Палате банског двора, прозори уоквирени декоративним архивплтама, аркаде, нише, еркери, елементи народне традиције. Попут бањалучких здања и пројекат скопске поште Јована Ранковића, одликује се љупком композицијом аркада у приземљу.
Стилска колебања, која показују архитектонске одлике основе, елевације, диспозоције простора и украс на Палати банског двора, мање су уочљива када је у питању стилско опредјељење у концепцији репрезентативних ентеријера и декорација намјештаја.
Већи дио унутрашњег простора замишљен је јединствено са општим градитељским склопом, али у ентеријерима очито преовлађују елементи неокласицизма, а на аутентичном намјештају и псеудобарока.
У току Другог свјетског рата и у земљотресу 1969. године здање је веома страдало тако да је 1972. године извршена детаљна санација, којом приликом су се пројектанти и извођачи ослањали на оргиналну пројектну документацију. Инсистирало се на дословном обнављању аутентичног изгледа. Тако данас реконструисани и аутентични дијелови ентеријера не одударају једни од других. Приликом валоризације унутрашњег уређења и оргиналног намјештаја Палате банског двора акцент је стављен ипак на ауотентичне дијелове, са освртом на реконструисане елементе.
Холови и везне просторијие, као и већи дио у приземљу које су данас у функцији канцеларија запослених у Банском двору-Културном центру, све просторије на првој етажи, изузев Плавог салона и једног одјељка у просторијама која је прије рата 1992-1995. године служила као Велики изложбени салон, те све просторије другог спрата, реконструисани су приликом санације. Украс им се састоји од зидне штукатуре и таваничних штуку – украса строгих и одмјерених класицистичких облика и плитке рељефности. Дијелови унутрашњости који су у већој мјери сачували аутентичност су: Велика свечана сала, Вијећница, фоаје са тријемом уз Вијећницу, такозвани “Хол господина бана” и Свечани салон такозвана Плава соба.
Дијелови или комплете оригиналног намјештаја сачувао је Мали свечани салон (у изворном пројекту имао је намјену секретеријар) и некадашње клупске просторије и кабинети – данас канцеларије директора Банског двора – Културног центра. Све ове просторије и дијелове ентеријера одликује стилско јединство и занатска перфекција.
Велика свечана сала, са свим квалитетима неокласистичке композиције простора, има јасне облике оживљене свуда лаким покретом површина. Украси су инспирисани класичним репертоаром, али недогматски, умјерено и ненаметљиво. Особинама равнотеже и финоће у раскоши избјегнута је замка пренатрпаности. Простор је сачувао аутентичност у већој мјери – на стропу, балконима, сцени, лустерима – док су зидне површине партера и балкона и зидне лампе реконструисани у духу оригиналног ентеријера.
Вијећница је конципирана у строжијим геометријским линијама, али не у смислу модерне (баухаус). будући да се у умјереном, рафинованом украсу јасно препознају стилизовани класични мотиви- волута, меандар. Све је једноставно и логично, права и крива се добро уклапају, а више него антикизирајући детаљи, јасноћа и симетрија приближавају овај простор духу класицизма. Сачуваност изворног изгледа и племенитост материјала такође сврставају овај ентеријер међу врхунска оствареwа свог времена на овим просторима.
Просторија уз Вијећницу, фоаје или „Хол господина бана“, са рељефом са пасторалном темом и степеништем, димензијама и општом атмосфером је камерног и интимнијег угођаја. Сви украси понављају оне из Вијећнице, исти је материјал и замисао декорације зидних површина, па тако ова просторија чини са Вијећницом хомоген стилски и функционални комплекс. Разликујући се од Вијећнице по функцији и димензијама, она по естетским вриједностима не заостаје за њом. Рељеф који је украшаваје једина сачувана умјетнина која је намјенски рађена управо за овај простор, солидних је ликовних вриједности, али много значајнија као документ и индиција да су и остали простори поуздано били опремљени одговарајућим сликама, скулптурама, порцуланом и другим предметима умјетничко-занатске израде, који су нажалост, временом разношени и уништавани.
Велики свечани салон, такозвана Плава соба, такође је репрезентативни простор, урађен у племенитим материјалима, у великој мјери аутентичан недостаје му оригинални намјештај, лустер и тепих. (Приликом санације лустер и зидне лампе су реконструисани према сачуваним оригиналима из Велике свечане сале.) Општа конструкција са архитравном „капијом“ и камионом је реминсценција на псеудоренесансне амбијенте, омиљене у репрезентативним саламатог времена, са наглашеним смислом за ритам, у строгој и мирној хармонији елемената. У истом духу је и украс, замишљен као неупадљиви елементи архитектуре, који наглашавају ритам укупне структуре, а неупадљивим детаљима, какав је, на примјер, капител са кантаросом, преузет из репертоара класицистичке декорације, доприноси одређењу типичног стилског карактера.
Оригинални намјештај Малог свечаног салона, некадашњег Секретаријата господина бана, своди се на комоду и велики четверодијелни сто. Ова два комада не припадају истој гарнитури. Док је сто масиван, мирних линија и сведеног украса, комода је покајно лагана и грациозна. Постоје усмени подаци да комода потиче из зграде некадашње Хипотекарне банке, те да, према томе, никада није ни припадала изворном уређењу унутрашњисти Палате банског двора. По финоћи материјала и квалитету израде, као и по естетским квалитетима сваког понаособ, ови дијелови намјештаја, сваки за себе представљају вриједна остварења.
Намјештај у првобитним клупским просторијама, сада канцеларијама директора и секретара Банског двора – Културног центра, припада двјема гарнитурама. Једну чине мањи округли сто са двјема фотељама ниског наслона, од племенитог дрвета, одмјереног и строгог украса, мирних линија и компактних форми. Друга је гарнитура сто са лављим главама маскероном, велика и мала комода са путтима и лављим маскеронима и лустер од ливеног метала са украсом у виду палмета. Украс је богатији и разноврснијинего код прве гарнитуре. Поред класицистичких јављају се и други, слободнији, флорални и зооморфни мотиви. Линије су извијене и гипкије, форме снажније издиференциране и разиграније. Напуштен је захтјев за архитектонском логиком у конструкцији намјештаја. Дубока и жива игра свјетлости и сјенке на готово округлом рељефу само је још једна одлика псеудобарокног манира којем ови врсни комади намјештаја припадају. Уз то, ово је и једини сачувани облик намјештај који носи сигнатуру својих аутора Песинга и Шпицера из фирме „Домус“, за које се према сачуваној документацији може претпоставити да им је 1931. године била повјерена израда највећег дијела намјештаја за Палату Банског двора.
Четири фотеље са лављим главама на наслонима за руке, на неким примјерцима одсјечене, свакако су у блиској вези са овом гарнитуром – највјероватније су јој припадале. У том случају би три фотеље са украсом у виду палмете на доњем рубу припадале истом комплету са комода са два застакљена крила, која такође има украс у виду палмете на доњем рубу, али у детаљима украса понешто различите. Без обзира на ове дилеме неоспорна је врхунска вриједност овог стилског намјештаја.
Зграда Банског двора – Културног центра, са елементима класицистичкогу општој замисли и детаљима украса је донекле анахрона појава у историји умјетности и развоја архитектонских стилова XX вијека, али и у већем дијелу Европе, гдје су равне линије баухаса продирале спорадично. Стога вриједност ових ентеријера није у иноваторском приступу и прогресивном духу, напротив, већ у потпуној хармонији цјелина и детаља, складу пропорција, досљедности у спровођењу јединствене стилске замисли, употреби плементитог и скупоцјеног материјала, перфекцији изведбе и сразмјерно високом степену очуваности изворног изгледа.
Аутор текста:
Љиљана Шево
Фотографије:
Драго Вејновић
_________________________________________________________________
2. Зграде Банског двора и Управе у Бањалуци
Зграде Банског двора и Управе у Бањалуци заузимају једно од значајних мјеста у токовима развоја и истраживања културе и градитељства у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца –Југославија, као и у општем контексту развоја архитектуре 1918 – 1941. 
На примјеру развоја архитектонског лика Бањалуке, који је добио нека од својих најзначајнијих архитектонских оставрења, управо у овом временском периоду можемо говорити о смјелој примјени модерних архитектонских принципа и невјероватно брзом успону једне урбане средине.
Свакако, незаобилазна је у овом процесу трансформације, визионарска личност бана Врбаске бановине, Светислава Тисе Милосављевића, а и самог краља Александра I Карађорђевића.
Краљ Александар I Карађорђевић је у свом науму претварање Бањалуке у велики и значајан центар регије, ангажовао велики број стручњака који су могли допринијети остварењу његових идеја, а Светислава Милосављевића поставља на најодговорније мјесто – бана Врбаске бановине (што ће се временом показати као један од најисправнијих краљевих поступака).
Светислав Тиса Милосављевић је рођен 7. септембра 1882. године у Нишу, гдје је завршио основну школу и шест разреда гимназије. Нижу школу војне академије завршио је 1901. године са одличним успјехом. Са истим успјехом завршио је 1907. године Вишу школу војне академије.
Учествовао је у Балканским ратовима и Првом свјетском рату.
Послије 1918. године обављао је значајне војне дужности. Због изузетног доприноса и плодног рада, како у рату тако и у миру, био је одликован и унапријеђен.
Објављивао је књиге, студије и уџбенике из војне области.
Године 1926. године постављен је за Министра саобраћаја и Генералне дирекције жељезница, постигао изванредне резултате.
Краљевим указом од 9. октобра 1929. године, Светислав Тиса Милосављевић именован је за бана Врбаске бановине. На дужност ступа 8. новембра 1929. године и истог дана допутовао је из Београда у Бањалуку. Организовао је је рад бановинске управе оснивањем седам (у почетку), а касније осам одјељења. За првог банског помоћника био је постављен Милисав Иванишевић. Сљедећи бански помоћници били су др Јован Зец и др Душан Петровић.
Банско вијеће Врбаске бановине основано је 30. јула 1930. године и одржавало је своје редовне годишње састанке.
Бан Светислав Тиса Милосављевић изградио је око петсто’ објеката, међу којима су зграде Банске управе и Банских двора, те седам чиновничких стамбених зграда које су биле репрезентативне.
Преко десет хиљада грађана Бањалуке и Бановине испратило је бана Светислава Тису Милосављевића 22. априла 1934. године на пут у Београд, гдје је ступио на дужност министра саобраћаја.
Са мјеста министра саобраћаја Светислав Тиса Милосављевић 1935. године одлази у пензију. Други свјетски рат провео је у окупираној престионици пишући мемоаре.
У мирном породичном окружењу, 28. јула 1960. године, умро је први бан Брбаске бановине (1)
Пред бана је постављен озбиљан задатак: од предратне Бањалуке, која је више од једне деценије стагнирала попут других провинцијских градова у нашој земљи, требало је формирати адмистративни центар вишег ранга, којем је гравитирала територија 24 котара са око милион становника.
Преузевши банску власт Светислав Милосављевић се заинтересовао за опште стање повјерене му власти. Направио је увид у економску организованост, социјалне политике, привреду, просвјету и културу.
Није било тешко уочити да је бивша Аустроугарска власт (у својој општој кампањи антиславенства), посебно на просвјетном плану запостављала овај крај, а све у намјери да спријечи његов културно – национални развитак, који је представљао највећу опасност мађарско – аустријској експанзији. О оваквом дискриминатрском ставу према српском елементу свједочи експлицитно и веома мали број школа на овом подручју. За 36 година управљања подигнуто је свега 126 школа, што јасно свједочи какав је однос био према културно – просвјетно – националној компактности српског народа. Сличан став, у смислу експлоататорског односа, био је успостављен и у немилосрдном форсирању свих привредних добара.
Из овог кратког увода могуће је само назријети колико је озбиљан и одговоран задатак био постављен пред бана Милосављевића. Јасна оријентација и сигуран план који је бан поставио пред себе, уродили су (уз разумијевање Краљевске владе и свесрдну помоћ народа), незапамћеним прогресом на свим пољима (културном, просвјетном, политичком, административном и економском), отргнувши Бањалуку из запуштености и подаривши јој печат праве културне метрополе.
Период од 1929. до 1931. године је период најинтезивнијег рада бановине на економском, политичком и културном плану. У жељи да стекне политичку афирмацију и оправда своје постојање, бановина је на почетку утврдила амбициозан план грађевинске дјелатности.
Историјат зграде Банског двора и Управе
Пошто није било погодних зграда за смјештај Банске управе и банову резиденцију, а и сама администрација је била подијељена на импровизована одјељења и смјештена у неколико зграда, 1930. године купљено је земљиште за подизање зграде Банске управе и Банског двора у центру града с једне и друге стране православне цркве.
Тако је већ постављена идејна основа формирања неке врсте културног центра града. Два објекта, Двор и Палата, нису смјели исувише одударати стилу цркве, која је грађена по узору на грачаничку, а и у непосредној близини је планиран објекат филијале хипотекарне банке. Ванредно лијепо замишљен архитектонски центар требало је да да Бањалуци, велеградски карактер и постане саставни дио њеног идентитета.
Локација на којој се налази данашњи Бански двор и Палата, Светислав Милосављић је откупио за 5,5 милиона динара од црквене општине којој је А. Опујић продао исто за 800 дуката. Са земљиштем је откупљена и бивша богословија и хотел „Балкан“ (који је због градње порушен, а заједно са њим зграде Српске богословије и апотеке).
Новац за откуп земљишта и градњу палата бан је набавио подизањем кредита (од 40 милиона динара) код Државне хипотекарне банке.
10. априла 1930. године у Службеном листу Врбаске бановине објављен је Оглас натјечаја за израду идејних скица за Бански двор и Банску управу.
У њему је јасно назначено да је он отворен за све држављане Краљевине Југославије.
„Оцјењивачки суд су сачињавали:
Проф. Универзитета арх г. Петар Бајаловић
Начелник Тех. Одјељења Банске управе г. инж. Стеван Бесарић
Архитекта Министарства грађевина г. Момир Коруновић
Технички савјетник Банске управе. г. Љ. Т. Николић
Архитекта Банске управе г. Бранко Јовановић
Замјеници су били:
Проф. Универзитета г. Бранко Танезовић
Технички инспектор Банске управе г. Милан Пањковић
Награде које су установљене за овај конкурс су биле:
50.000 динара
35.000 динара
20.000 динара
10.000 динара
Сви награђени и откупљени радови су добијали статус својине Врбаске бановине и она је могла да са њима располаже по свом нахођењу и потреби.
У програму и техничким условима конкурса наведено је да:
Палата и Двор треба да послужи:
Јавним потребама;
Да градилиште буде што боље искориштено;
Да архитектура буде украс града с обзиром на постојећу православну цркву. Детаљнији грађевни програм о величини и броју просторија како у Банском палати тако и у Банском двору, даће се уз ситуацију земљишта.
Фасаде да буду обрађене у чистом стилу монументалне архитектуре, које такмичари могу сами бирати. Жеља је да буду у народном духу.
На ситуацији ће бити назначено на коме ће се мјесту подићи Банска Палата а на коме Бански Двори.
Рок за предају је био 25. мај 1930. године (2)
Прву награду на Конкурсу освојила је група архитеката из Београда: Јован Ранковић (1902 – 1992), Анђелија Павловић (лич. подаци непознати) и Јованка Катаринић – Боричић (1887 – 1966). Архитекти познати по својим објектима: Ранковић: Главна пошта у Скопљу, Пошта у Крушевцу и Чачку, реконструкција хотела „Москва“ и још неколицина објеката, већином у Скопљу; Катаринић – Боричић: Курсалон у Бањи Ковиљачи, Ветеринарски факултет у Београду итд.(3)
Другу награду освојио је Петар Гачић, а трећу Д. Симић, такође београдски градитељ. Осим награђених рјешења, занимљив рад у националном стилу приложио је том приликом Рајко Татић (1900 – 1979). Пројекат се чува у његовој породичној заоставштини.
Надзорни инжињер приликом градње био је архитекта Никола Федоров.
Након отворене лицитације извођене грађевинских радова за палату Банског двора повјерено је предузимачу Кости М. Шијачком, овлаштеном грађевинском предузимачу из Београда, који је изводио радове заједно са инж. Бикаром, такође из Београда.
„Што се тиче зграде Банске управе, 25. августа извршена је лицитација за главне зидарске радове и грађевне радње са предрачунском сумом од 4,912,324 динара. а градњу је добио загребачки предузимач инжињер г. Црнић уз попуст од 32,30%. За остале радње расписана је лицитација за дан 11. март ове године уз предрачунску суму од 4,681.088,39 динара.“ (4)
Изградња зграде Банске управе почела је 27. августа 1930. године, а пројекат је разрадио инж. Никола Федоров, док је радове изводила фирма „Црнић“, чији је власник био предузимач Мате Црнић из Загреба. Градња зграде Банске управе завршена је у јесен 1931. године, да би се 29. новембра 1931. године уселила сва одјељења Банске управе.
Бан је био прилично оптимистичан и задовољан напретком радова, што и свједочи његово реферисање на аудијенцији код краља Александра 12.02.1931. године, гдје се под тачком 5. каже: „Банска палата за канцеларије банске управе импозантна и велелепна грађевина подиже се брзим темпом. Темељи зграде и зидови високог сутерена још пре зиме су завршени, а већ првог фебруара настављени су радови, тако да ће зграда бити потпуно готова до краја године.“(5)
Декоративне радове, један метар високе капителе и фине украсе на фасади, изводио је вајар Рудолф Шпиглер из Загреба, од маја до јула 1931. године.
„Када су ови послови привођени крају, 30. јула 1931. године, вајар Шпиглер се обраћа Техничком одјељењу Краљевске банске управе да му послије ових више „декоративних радова“, те као кипар умјетник нисам дошао до изражаја“, одобри, како је „било пројектовано у вестибилу новоградње Банске управе“ да изради „двије брончане фигуре један метар висине, као канделабри за расвету, и украс истог вестибила…Потписани кипар умјетникстављам овиме понуду за израдбу истих двију брончаних фигура са називом Хармонија, а у облику женске фигуре, као на приложеној слици, прворазредно моделоване у бронци, фино цизеловане и патиниране са уметнутим цијевима за монтирање елект, свјетла… Пошто је бронца ствар вјечности, нека славни наслов не жали тај издатак, тим више што је читав вестибил пројектован у мраморном оплоћењу. Управо ће се те двије брончане фигуре у свијетложутој брончаној патини употпунити са цјелином тог истог вестибила.“
Ова понуда је одбијена. Шпиглер само послије неколико дана предлаже Техничком одјељењу Краљевске банске управе да на истом мјесту или мјестима у вестибилу Банске управе постави „два стилизована лава, дужина један метар, ширина 75цм, у бијелом мрамору са отока Брача, фино брушене плохе“.
Када ови, али ни Шпиглерова понуда за уређење дворане „банске палаче…брончани рељеф благопокојног краља Петра и брончани рељеф Његовог Величанства краља Александра и наше краљице“, нису одобрени, Шпиглер се вратио у Загреб. (6)
Освештење објекта обављено је 1. децембра 1931. године.
„Тачно у 11 часова довезао се на градилиште са својим помоћником Бан г. Милосављевић, и чим је заузео место испред импровизованих олтара, отпочео је свечани верски обред освећења према ритуалу српско-православне, римокатоличке цркве и муслиманске вјерске заједнице. Православно чинодејствовање пратило је песмом српско-певачко друштво „Јединство“.
По завршетку молепствија прочитао је начелник техничког одјељења банске управе инж. г. Љубомир Николић повељу, која ће се уздизати у темељ.
На то је Бан Врбаске бановине, г. Светислав Т. Милосављевић сишао у ровове темеља где је трокраким ударцем чекића по спремљеном камену положио темељ палати Краљевске банске управе Врбаске бановине. Чим је г. Бан из рова изашао и чим су присутни свештеници новоположени темељ благословили, попрскала је камен темељац врела крв жртвеног овна, који је по народном обичају овде заклан а чија зеленилом и цвећем окићена глава има да се узида у сам темељ.(7)
У свом говору на освећењу палате др Васо Глушац, начелник просветног одељења и директор гимназије каже: “Господине бане, подизањем ове палате, којом би се могла дичити свака престионица, Ви сте подигли себи вечан споменик, а нама Крајишницима створили сте од Бања Луке културни центар и задужили сте нас за вечна времена. Бучни ће Врбас кроз векове и векове шумити једноличну песму и смењиваће генерације и генерације наших Крајишника, а ова ће палата стајати као величанствен споменик на златно доба, које смо са толиким еланом почели дизати културу у нашој заосталој Босанској Крајини. И за тај Ваш рад биће Вам вечно захвална и наша далека покољења…“ (8)
Послије њега је говор одржао градоначелник Бањалуке г. Хамзага Хусеџиновић.
У 12 сати, градитељи банске палате приморци, браћа Црнићи, приредили су у великој сали хотела „Босна“ обилну закуску.
Градња Банског двора је почела 31. марта 1931. године, а завршена 8. новембра 1932. године, када је објекат освештан (између 11 и 12 часова), и свечано отворен уз присуство краљевог посланика. У току освећења двора (који је извршио г. Мачкић прота, а послије молитве хоџе г. Смајић), Светислав Тиса Милосављевић је поднио присутним опсежан извјештај о свом раду, за протекле три године у Бањој Луци.
Већ у току саме градње Банског двора јављали су се многобројни проблеми. Од измјена самог пројекта па до покушаја погрешне презентације краљу банових идеја и стварању неповољне климе око овог земљишног пројекта. Неки од ових проблема ријешени су и на аудијенцији код краља 8. септембра 1930. године, када га посјећује бан Милосављевић и реферише о својим активностима у Врбаској бановини:“…Краљ ме прекину речима: То је сјајно. Та Ваша активност у грађењу потребних објеката по територији бановине радује ме и она ће врло брзо постати запажена од народа и ван Вашег подручја, јер други банови још ништа не почињу. Реците ми само, молим Вас, тај будући бански двор, којих ће размера бити и шта ће стати?
Објаснио сам краљу, да смо при распореду просторија на палате банске управе и Банског двора још при пројектовању ових утврдили, да у Банском дворцу буду смештени: кабинет бана, секретеријат и друге секретеријату припадајуће канцеларије; затим банска вијећница и клупске просторије банских већника; велика сала за примање о државним празницима са гардеробом; канцеларије управе Црвеног крста за Врбаску бановину, која ради под заштитом бановинског санитета, а нема својих просторија за канцеларије, и најзад, стан од шест соба. Бански двор је уступљен предузимачу на лицитацији за суму од 11 милиона и 200 хиљада динара.
„Слушајте, Тисо, у којој је мери свет искварен – рече краљ, па настави: – Пре неколико дана један министар – саопштио ми је, да Ви подижете за себе у Бања Луци огроман бански дворац, који је луксузнији од овог мог двора на Дедињу и да ће коштати преко 30 милиона динара. Упитао сам, јесу ли то тачни подаци и одакле потичу, а тај господин министар показао ми је и прочитао једно писмо које је он примио од неког свог пријатеља из Бања Луке, писмо у коме се износе те и друге неистине, о трошењу државног новца на грађење непотребних луксузних палата у седишту Врбаске бановине…Ја сам знао да је та достава лажна, јер сам упознат са планом Ваше грађевинске делатности, који сам план и одобрио, па сам зато одмах министру рекао да не вјерујем у истинитост навода његовог пријатеља, али ћу при свему том проверити ту доставу и да ћемо по том и да ћемо по том и о истом питању још једном разговарати: Зато, молим Вас поновите ми зашто је све намењен бански двор и шта ће стати његово грађење. Хоћу да прибилежим те податке, да бих овоме господину добро натрљао нос…“
Но, неприлике нису биле приређиване само од страначких вођа. Поједини министри су указивали на могући сукоб са другим националностима због постављања ових важних објеката (Палата и Двора) у хомогену цјелину са православном црквом. На овакве примједбе бан Милосављевић је одгововарао хладно и са припремљеним аргументима. Ипак, оне свједоче о једном нимало лаком времену за овог значајног човјека и времену у којем је саграђен велелепни објекат Банског двора. Милосављевић је овакве тренутке биљежио: „Одмах ћете дознати, – рече намргођени министар Прека, па настави: – овдашњи Хрвати сматрају провокацијом подизање палата Банске управе и Банског дворца са једне и друге стране од православне цркве. Зар Ви ништа о томе незадовољству не знате?“
„ На такве и сличне примједбе ја се и не осврћем, јер потичу од особа, које на силу измишљају разлоге за своје незадовољство и опозициони став. То су типови којима напредак и консодилација Југославије не иде у рачун, па зато и траже незадовољство тамо где га не може да буде. Али, када и Вас, Краљевског министра у режиму после 6. јануара интересују таква питања, ја ћу Вам одмах дати објашњење. Дакле, палате Банске управе и Банског двора подижем пре свега на земљиштима купљеним по врло повољној цени, а та земљишта су у центру града. То су били једини разлози којима сам се руководио при доношењу одлуке по овом питању. Ако се, ипак, између тих будућих палата налази српско-православна, то не може ни у ком случају да буде разлог за неко незадовољство Хрвата, јер на територији Врбаске бановине живи 58% Срба-православаца, 25% муслимана, 15% римокатолика, укључујући у тај број уз Хрвате и колонисте, Мађаре, Немце, Талијане и друге, и најзад, 2 % припадника осталих вероисповести.“(10)
Предузимач Шијачки се није дословно придржавао награђеног и откупљеног пројекта Ранковића, Павловићеве и Боричићеве, већ се у току извођења радова овај пројекат дјелимично мијењао, посебно у детаљима унутрашњег уређења, уз дозволу надзорног инжињера Федорова и начелника Техничког одјељења Врбаске бановине Љубе Николића.
Шијачки је за различите грађевинске послове ангажовао бројне фирме, па су тако унутрашњу опрему и декорацију изводили фирма „Бикар и Шијачки“ за столарске радове, фирма Алојза Духача и Франца Кулхана за гипсарске послове, за зидне облоге „Плавог“ салона и Вијећнице, као и за највећи дио намјештаја фирма „Домус“, Песинг и Шпицер, сви из Београда, а за дио намјештаја првобитних гардероба фирма Петра Хричака из Славонског Брода.
Након освећења (8. новембра 1932. године) постало је јасно да је завршетком изградње ове палате завршен и први период конструктивне дјелатности Краљевске Банске управе.
Иако су радови били солидно изведени, испоштовани договорени рокови, забиљежено је у документима да ипак није све било тако савршено изведено. У прилог томе свједоче бројни судски спорови који су вођени између фирме Косте Шијачког и његових сарадника (Духача и Кулхана), са Техничким одјељењем Бановине. Спорови су вођени код Трговачког суда у Београду а за преправке на објекту ангажовани су сасвим други извођачи, од стране Техничког одјељења.
Велики дио пројектне документације сачуван је у Архиву Републике Српске у Бањој Луци, са свим подацима о употребљеном материјалу, одступањима од пројекта, трошковима и детаљима о току градње.
На основу ове документације могуће је дјелимично реконструисати првобитни изглед ентеријера и екстеријера Банског двора, односно утврдити до каквих је промјена дошло током времена у изгледу и намјени ових простора. И сам бан у својим забиљешкама наводи да је овај објекат намиијењен искључиво служби бановинске самоуправе, те да садржи многобројне просторије са различитим намјенама: Сале за сједнице и пријеме (Вијећница и репрезентативна сала за плес и за извођење сценских и концертних програма), канцеларија бановинског одбора, бановинска штедионица, стан за бана са апартманом за високе госте и бројне друге попратне просторије. Подјела просторија је извршена на сљедећи начин:
– партерни дио је био намијењен официјелним и јавним садржајима
– први спрат је имао пословне, јавне и просторе намијењене за смјештај угледних гостију (очекивана је и посјета краља Александра I Карађорђевића)
– други спрат је био искључиво намијењен за становање бана Милосављевића и његове породице
„За израду свих унутрашњих простора кориштени су висококвалитетни материјали, а за неке просторе и изузетно раскошни – тзв. америчка ораховина за фурнире у Вијећници и Плавом салону, са оквирима од племените чамовине и текстилним облогама од специјалног вандштофа са посебном мустром, најфинија славонска храстовина за израду зидних облога и неких дијелова столарије, храстов или буков паркет, вјештачки камен у холовима и степеништима, полираним на високи сјај, шлифовано и орнаментисано стакло за преграде, прозоре и врата, фајансна мајолика, плочице за купатило и слично. Детаљи унутрашњег уређења разрађивани су пажљиво и подробно, до нацрта за сваку шарку и кваку на вратима и њиховог патинирања, па чак и детаља решетке за брисање обуће.
Највећа оштећења здање и његови ентеријери претрпјели су у току Другог свјетског рата, када је у њима била смјештена њемачка команда. У том периоду Велика свечана сала била је коришћена као магацин за жито, а једно вријеме чак и као коњушница. У току рата ентеријери су руинисани, а огромни дио драгоцјеног намјештаја и опреме опљачкан – лустери, теписи, умјетнине, дијелови намјештаја, посуђе.
По ослобођењу Бањалуке, у зграду је смјештен штаб 37. дивизије НОВ, дјелимично су оспособљени простори и у њих је смјештен армијски клуб.
Након 1945. године, постепено се радило на даљој адаптацији зграде, а мијењали су се и њени корисници: Окружни комитет КПЈ, Градски комитет КПЈ, Окружни и Градски комитет СКОЈ, Народни фронт, Антифашистичко вијеће жена, Среско синдикално вијеће, Радничко културно-умјетничко друштво „Пелагић“.
Током 1952 – 1953. године, Среско синдикално вијеће издвојило је 4,5 милиона динара и организовало радне акције у колективима како би се оспособила Велика свечана сала и други оштећени простори.
Пројекат рестаурација из 1953. године потписао је атхитекта Стојан Боровница, што је логично, с обзиром на чињеницу да се, међу именима оних који су још 1931. године конкурисали на лицитацији за зидарске и покривачке радове на палати Банског двора (а који су уступљени Шијачком), налазило и име овог бањалучког инжињера.
У току санације, 1953. године, јавила се идеја да зграда добије име и функцију Радничког дома. Први облици те нове намјене биљежени су од 1954. године, када у здању почињу да се одржавају концерта, балетски течајеви, секције са музичким, поетским и сценским садржајима и слично.
Тада почиње да се смјештени Градска библиотека, Читаоница, Градски музеј, Раднички универзитет, редакција „Бањалучких новина“, Радио клуб са радио станицом, Музичка школа.
Неке од ових институција остале су у овој згради све до земљотреса 1969. године. У земљотресу је зграда веома страдала, па су тако и њени ентеријери претрпјели промјене. Санација је извршена 1972. године према оргигиналној пројектној документацији, а тај велики и захтјевни посао повјерен је Грађевинској радној организацији „Враница“ из Сарајева, према пројекту санације који је израдио пројектни биро „Основа“ из Загреба. Вањски изглед објекта је потпуна реконструкција првобитног изгледа који готово ни у чему не одступа од аутентичног, али су унутрашњи простори значајно измијењени у односу на оригинално рјешење, како у диспозицији просторија, тако и у изгледу детаља.
Најмања промјена у намјени, распореду, димензијама и декорацији претрпјели су партер, Велика сала и Плави салон, те холови и степениште, док су највеће промјене извршене у просторијама другог спрата, што је логично када се има у виду прилагођавање зграде новој фунцији – скупу различитих административних дјелатности у области културе, умјетности и науке. (11)
Валоризација објекта
Зграда Банског двора и Банске управе подигнуте су почетком четрврте деценије XX вијека (1931/32) спадају у ред споменика који су требали да стоје у служби величања самог краља, па и његових изасланика, који су били постављени на чела новоформираних бановина.
„Краљ Александар I Карађорђевић је пасионирано пратио и стимулисао градитељску делатност као несебичан донатор. Интимно се залагао за свеславенски „правоверан“ и наглашено традиционалан карактер српске архитектуре, али је као носилац унитаристичких тенденција у југословенској заједници преко свог апарата у Министарству грађевина подстицао академски укус, посебно у архитектури монументалних државних здања. Национална реторика српског, а касније изразито југословенског карактера, давала печат свечаним промоцијама објеката у националном стилу – претежно цркава и меморијалних споменика. На тим свечаностима наглашен је дубљи историјски и политички смисао савремених културних догађаја. Величине су традиције српства и југословенства, вредности православља, родољубља, панславенског културног покрета и нарочито глорификована личност монарха.“(12)
Ово вријеме представља у области градитељства шаролику палету стилова, који се крећу од тежње за обновом византијске архитектуре, фолколрног стила, еклектичкним академизмом, кретања ка рационалном (нарочито у покушајима имплементирања елемената Баухаус архитектуре), те покушаја увођења модерних свјетских трендова на наше терене.
Очигледно је да је најзаступљенији био еклектички академизам, када је у питању била градња јавних објеката од друштвеног значаја.
Зграде Банске управе и Банског двора у Бањој Луци улазе у ову категорију споменика. Они су својеврсни примјер академизованог националног стила четврте деценије на нашем подручју. Постоји велики број грађевина које у својим облицима основе, елевацији и композицијама фасада могу да се сврстају у исту категорију, или барем да се са неким од својих архитектонских елемената вежу за академизам у нашој архитектури између два свјетска рата.
Колико год нам се чинило класичним и архаичним овакав приступ дефинисању објеката јавног карактера између два рата, он свакако није угушио продирање авангардних идеја у архитектури, а својим изразом се не може сврстати у локално тумачење претходних стилова, него има своју подршку и у развојним токовима европске аритектуре.
„Скупштина промена до које је у годинама између 1918. и 1941. године дошло свуда у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Југославија, а нарочитоу њеним већим средиштима, јесте да су архитекти и сви остали делатници у култури градитељства готово листом прихватили друштвену одговорност, да су атхитектуру дословно сматрали сервисом. Зграде за свакодневну употребу нису пројектовали само у циљу задовољавања својих естетских замисли него и да би удовољили практичним потребама друштва за које су стварали. То су чинили сматрајући архитектуру једним од три обавезна чиниоца сваке градитељске културе, заједно са вајарством и сликарством. Дабоме, нису сматрали да та три чиниоца треба посматрати одвојено. Настојали су, наиме, да се њихова архитектура може тумачити и као вајарско и сликарско, а не само градитељско дело. И сигурно је да су при томе непрекидно били део развојних токова какви су текли у Европи и свету, извесно не потпуно равноправан иностраним, али свакако врло значајан. Не само за југословенски простор, вероватно.
А време је, додуше, показало да дефинисање архитектуре као једног од друштвених сервиса није превише упутно, уколико се има у виду њена несумљиво уметничка компонента. Али, како је било у Европи и свету, тако је било и на нашем простору. Краљевина је делила судбину својих суседа, када се ради о културном, уметничком па и архитектонском развоју.“(13)
Многи аутори су се бавили питањем „националног стила у архитектури“ и дали свој допринос у разјашњавању и тумачењу његовог настанка, промјене и сагледавања његовог мјеста у нашој архитектури, посматрано са свих друштвених, социјалних и културних аспеката. (А. Кадијевић, Ж. Шкаламера, З. Маневић, . Бајаловић, М. Јовановић, О. Минић, Б. Несторовић, Н. Добровић).
Евидентно је да се већина аутора слаже да је јака национална идеја нарасла у овом времену била од одлучујућих фактора доминације овог стила у архитектури (1918 – 1941.)
„Праћењем стилских одлика остварених дела долази се до закључка да су различити елементи у разним и истим периодима сматрани за достигнуће националног израза и да су стилске концепције резултат пре свега одређених политичких, друштвених, друштвеноекономских, црквених и државних интереса, те да су као уметничка појава израсле на несигурном тлу неодређених и недовољно формираних сопствених архитектонских искустава. Истовремено остварена дела у „српском стилу“ показују да су у српској архитектури она готово једина на којима су наши архитекти, макар и непотпуно, покушавали да нађу сопствена обликована решења и за која нису могли преузети готове обрасце. Тежња за националним стилом била је објективно условљена, и поред постојеће свести и сагледавања погрешних основа на којима су остварена дела тог стила.
Па ипак, можда никада у нас једна национална идеја, ма колико она била у сукобу са стварним националним потребама, са временом и правим градитељским вредностима, није била толико потпомогнута уметношћу. Особеност, снага и јединство, као врховни циљеви идеалистичког национализма, добили су у делима „српског стила“ своје материјалне показатеље. Али тај стил нема једну компоненту, он је од почетка бременит супротностима.“(14)
У оваквој друштвено-историјској и културно-умјетничкој клими треба свакако посматрати и настанак и градњу репрезентативних објеката у Бањој Луци за вријеме бана Милосављевића.
Зграде Банског двора и управе подржава неке од стилских особина (без обзира на индивидуалне разлике међу њима) грађевина подигнутих у трећој и почетком четврте деценије.
Саме грађевине одишу, упркос монументалним димензијама, хармоничношћу, једноставношћу и умјереном употребом декоративне пластике. Монументалност грађевина је наглашена свечаним тролучним порталима који су истурени из главне масе архитектонског корпуса. Они носе над собом балконе који су са стране (на згради Банског двора и то са три стране објекта) украшени алегоријским скулптурама које доприносе ликовном рјешењу фасаде.
У Техничком одјељењу Краљевске банске управе одлучено је 30. јуна 1931. године да се израде попрсја краља Александра и краљице Марије намијењених за свечану салу, као и шест скулптура са називом „Југославија“, чије се реплике и данас налазе на фасади зграде, по два изнад сваког улаза у Двор. „Пошто је ово специјалан рад“, договорено је да задатак буде повјерен „којем познатом вајару директном погодбом“. 
Позван је београдски вајар Ђорђе Јовановић (1861-1953), редован члан Српске краљевске академије (од 1920) и аутор бројних монументалних споменика по Србији, оног косовским јунацима, 1931. и 1932, у Крушевцу, на примјер, а тих година, 1931. и 1932, он завршава, по поруџбини Српске књижевне задруге, споменик Вуку Караџићу за београдски трг (по данашњем Булевару краља Александра). Попрсја краља и краљице изведена у природној величини од бијелог италијанског мермера, допремљени су у Бањалуку октобра 1931. године (сада су изгубљена, а њихове реплике налазе се у заоставштини госпође Радмиле Карађорђевић у Београду).
Скулптуре за фасаду, свака висока по два и по метра, изливене су из истог калупа у бијелом француском цементу и постављене на фасаду Двора средином 1932. године.
И на овим радовима вајар Јовановић остаје досљедан свом начину – готово веристичком приказивању ликова, врхунској занатској спретности, с посебним инсистирањем на отмјености облика и композиција. „Постоља за бисте Њ. Вел. Краља и Њ. Вел. Краљице у нишама свечане сале од мрамора првог квалитета израдио је и намјестио Коста Шијачки.
Шијачки ангажује „ликоресце“ Алојза Духача и Франца Кулхана из Београда, да на чеоној фасади објекта, испод њеног главног вијенца, у рељефу израде двоглавог орла. Све до „рестаурације“ зграде иведене 1941. године, он је овдје стајао, а затим му се губи сваки траг. Умјесто тог, првобитно је било предвиђено да се на ову фасадну површину постави, истих 
димензија – дугачка шест метара – „алегоријска композиција“ у мозаику.
Чврста, монолитна симетрична композиција, остварена са досљедном академском подјелом зона (овдје јасно дефинисана спратност објекта), а оживљена сведеном пластиком има своје узоре у ранијим епохама. Доминантан је и видан ренесансни утицај (нарочито у нижим зонама објекта), академски класицизам, елементи средњевјековне архитектуре (у вишим зонама) као и фолклорни елементи који потичу са Балкана.
Снажни пилистри или стубови, вијенци или завршеци елевације још више разигравају волумен грађевине. Стубови и приљубљени стубови на капителима имају мотив орлова (који свакако имају улогу величања краљевске моћи). Снажним и истуреним хоризонталним вијенцем, који је декорисан правоугаоним пољима са по два круга, а који прате распоред прозора у приземљу, направљен је покушај измиривања хоризонталне подјеле грађевине и вертикалне, чији су носиоци снажни пиластри и приљубљени стубови изнад овог хоризонталног вијенца.
Сва зидна платна узнемирена су наизмјеничним смјењивањем јаких удубљења и испупчења , оштрих бридова са лучним и кружним декоративним елементима. Све је подређено изражајности архитектонске пластике крупних планова и маса.
Прозорски отвори су груписани у парове, симетрично распоређени и прате ритам фасаде. У најнижој зони су смјештени у плитке лучне нише, на првом спрату су једноставне правоугаоне форме (сљедећи вјероватно утицај рационалистичке архитектуре, која је продирала и у ове крајеве), а у највишој зони поновљен је облик и распоред прозора из приземља.
Углови објекта су засјечени, те оваквим третманом доприносе разиграности фасадног платна. По дужим и бочним странама грађевина је јасно дефинисана свечаним улазним дијелом, као и крилилма, која су истурена из равни фасаде. Број лучних отвора је повећан на дужим странама пропорционално габаритима зграде. На дужим странама има их девет, а на бочним седам (када је зграда Банског двора у питању). На згради Управе тај број је 
повећан (на дужим странама једанаест, а на бочним по осам)…
У сваком од њих се налазе по четири прозора, а изнад свечаних улаза по шест (код Банског двора), а на згради Управе свечани улаз краси тринаест прозора. Такође, свечани улази и крила се завршавају забатно, с тим што су забатни завршеци изнад улаза нешто стрмији него изнад бочних крила оба објекта.
Снажна кубична форма палате Банског двора савршено је уклопљена у централно културно и административно језгро Бањалуке, заједно са црквом Христа Спаситеља и зградом Скупштине општине, која се и стилски надовезује на зграду Банског двора. Ова три објекта, заједно са Хипотекарном банком, која је у непосредној близини а и Народним позориштем Републике Српске, , спадају у ред најважнијих достигнућа „културно – просвјетне ренесансе“ коју је спровео бан Светислав Тиса Милосављевић за Врбаску бановину и град Бањалуку.
Оба објекта су предвиђала бројне садржаје. Тако је у Банској палати, планирано 150 соба са свим административно управним апаратом Бановине, док су Бански двори имали сале за сједнице, салоне за пријеме, вијећницу, стан бана са апартманима за високе госте, просторије централног гријања, кухиње, санитарије, гардеробе, итд.
Диспозиције ових објеката су ријешене блоковским системом, али смишљено и креативно са задовољењем свих функција. Поштивањем малих парцела, а посебно присуство Саборне цркве, како у ограниченој спратности, тако и у стилско архитектонском изразу су били тешки услови Конкурса који су били задовољени.
У диспозицији је заступљен блоковски систем са свјетларницима уз наглашено централно постављено степениште. Габарити обухватају углове улица код којих, излазећи фасадама на три стране, формирају затворени блок, те тако представљају чврсте завршне елементе постојећих цјелина с једне стране , и с друге стране, постају фасадно платно репрезентативног трга. Овакво рјешење које је у себи садржавало архитектонски израз новог српског стила, с извученим и наглашеним пиластрима, декоративно обрађеним капителима, архиволтима које уоквирују полукружне отворе, резултирало је градитељским остварењем посебних вриједности. 
Веома разуђена композиција фасаде, јако наглашени дијелови који излазе из масе архитектонског корпуса, снажни пиластри и вијенци са лучним завршецима, дали су рјешење које показује да је овај стил примијењен органски. Конструктивни елементи ових објеката и јаки стубови придружују се оцјени опште простудираног пројекта израженог тектонског склопа.
Интересантно је обраћање јавности Начелника техничког одјељења инж. Љ. П. Николића у Службеном листу Врбаске бановине гдје он демантује неке наводе објављене у „Политици“ (од 6. јула 1932.), гдје се наводи:
„Бански двори нису најлуксузније урађени већ онако како се обично уређује свака јавна зграда ове врсте. Палата располаже само са 74 просторије. У сутерену нема никакве инсталације електричног освјетљења јер електрично освјетљење Банска управа добија од градске општине.“
У приземљу је смјештена мања сала за банску већницу, неколико соба за клупске просторије и гардероба. Поред те сале нити се налазе нити су предвиђене, зимске баште, најмање са водоскоцима и атријумом. Сала, пак, за свечаности располаже само са триста места.
На првом спрату је радни кабинет г. Бана са осталим потребним канцеларијама. Ту нема нити су предвиђени какви црвени, плави и персијски салони. Такође у згради уопште не постоји никаква репрезентациона сала за високе госте. У једном крилу зграде са друма Краља Петра, на другом спрату, налази се стан г. Бана и то најобичнији.
У ораховом и храстовом дрвету изграђени су само поједини делови само тамо где техничка обрада то захтева. Све остало као прозори, врата и др. изграђено је од меканог чамовог и боровог дрвета. Само главно степениште биће обложено мраморним плочама без икаквих стубова.
Зграда заузима површину од 2300 квадратних метара. Планове за зграду изградило је Техничко одјељење Краљевске банске управе и оно руководи свим радовима на градњи. Инж. Шијачки Коста, предузимач из Београда изводи градњу под надзором Техничког одељења.
Најзад, зграда неће коштати преко 18 милиона динара, већ само 11,295.805. динара.“(15)
Унутрашњост Банског двора је првенствено ријешена поштујући намјену и репрезентативност објекта.
Велика сала је правоугаоне основе 20 х 15 метара. Пространа је и свечана, намијењена сценском и концертном програму (а њена првобитна намјена је и била дефинисана као сала за плес). Простор је у потпуности класицистички ријешен.
Вијећица је такође правоугаоне основе и чине је бина и аудиторијум (који је амфитеатралног облика). Конципирана је у строжијим геометријским линијама, али не у смислу баухаус-конструктивизам, јер још увијек у неким елементима се осјећају јасне примјесе класицизма.
Фоаје уз Вијећницу са степеништем – „Хол г, Бана“ има димензије 6,90 х 6,90 метара, квадратне је основе. Овај простор је интимног и камерног карактера.
„Плава соба“ – Велики свечамо салон је димензија 9,40 х 
6,35 метара и са дрвеним степеништем је повезана са холом г. Бана. Ово је такође репрезентативи простор који својом атмосфером и декором упућује на ренесансне амбијенте.
Приземље и два спрата повезани су минументалним двокраким степеништима. На улазном дијелу зидова су обложени мермером окер боје а подови су рађени од бијелог и сивоокерастог мермера. Степенице су од бијелог мермера.
Колико год вањски изглед грађевина упућује на академски еклектицизам и реминисценције на прошла времена, а разлози за такав однос према заданом објекту су већ напријед наведени, тако и у уређењу ентеријера наилазимо на исти третман проблема. Понављају се већ познате шеме коришћене у рјешавању резиденцијалних објеката широм новооснованих бановина (а и у свијету), те Бански двор и зграда Банске управе у Бањој Луци слиједе већ добро опробани метод градње и декорисања високопрофаних јавних грађевина. 
Дакле, преовладавајућа нота је свакако класицистичка, али задивљујуће занатски изведена и до данас сачувана у великом степену вјеродостојности.
Корисна површина објекта је 6.500м2 и то:подрум, приземље и два спрата, Димензије зграде Банског двора у основи су 54х53 метра. Објекат је грађен од сљедећег грађевинског материјала: Носиви зидови су од бетона у подруму, а изнад подрума од опеке. Међуспратна конструкција је армирано-бетонска плоча изнад подрума, а остале међуспратне конструкције су дрвене.Кровна конструкција је дрвена, са поткровљем од бакарног лима. Објекат има централно гријање са подстаницом која опслужује и зграду градске управе.
Зграда палате Банског двора, данас носи назив Бански двор – Културни центар у Бањој Луци, проглашена је добром културно историјског насљеђаактом некадашњег Републичког завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Босне и Херцеговине бр. 08-UP-I-124-1/76, од 27. децембра 1976. године и уписана у Регистар културних добара Босне и Херцеговине под к.ч.14.18.
Ентеријер Банског двора и њихов аутентични покретни садржај стављени су под заштиту актом Завода за заштиту културно-историјског и природног насљеђа РС бр. 70/97 од 10.7.1997. године.
Непокретна и покретна имовина је државна својима и као културно добро не може бити предмет отуђења.
Власник објекта је Град Бања Лука. Одлуком Народног одбора Бања Лука од 8.3.1955. године објекат је предат на управљање Дому културе који је истим актом и основан као институција културе.
Према Одлуци о организовању коју је донијела Скупштина Града Бања Лука, на сједници одржаној 25.7.1997. године (Сл. гласник Општине Бања Лука бр. 3/97), Бански двор – Културни центар организован је као јавна установа у државној својини. 
Оснивач установе је скупштина Града Бања Лука. (16)
Након рата у Босни и Херцеговини 1992 – 1995. године, у складу са одредбама Анекса 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, те према одредбама Закона о спровођењу одлука Комисије за очување националног споменика у Босни и Херцеговини, палата Банског двора ужива статус националног споменика, од највећег значаја за Босну и Херцеговину.
Комисија за очување националног споменика Босне и Херцеговине је у септембру 2002. године донијела Одлуку о објављивању Привремене листе националних споменика Босне и Херцеговине, по којој сва добра која су уписана на Привремену листу сматрају се националним спомеником и уживају заштиту прописану Законом о спровођењу одлика Комисије за заштиту националног споменика, успостављене према Анексу 8 Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. На тој листи, под редним бројем 6 се налази и Банова зграда управе.(17)
Напомене
(1) Верица Стошић, Бањалука и бан Светислав Тиса Милосављевић, каталог изложбе, Бањалука 2004., 8-9
(2) Службени лист Врбаске бановине, бр. 19, од 10.4.1930., 1
(3) Група аутора, Лексикон српских архитеката 19. и 20. века, Београд 1999.
(4) Службени лист Врбаске бановине бр. 11, од 12.3.1931., 3
(5) Светислав Тиса Милосављевић, Сусрет са краљем 1929-1934, Б. Лука 1996., 99
(6) Данка Дамјановић, Сликано пером, Б. Лука 2000., 93-94
(7) Службени лист Врбаске бановине, бр, 50, од 30.10.1930.,
(8) Светислав Т. Милосављевић, Сусрети са краљем 1929 – 1934., Б. Лука 1996., 135.
(9) Исто, 63-65
(10) Исто, 87-88
(11) Бански двор, ентеријери и намјештај, Документација Завода за Заштиту споменика културно-историјског и природног насљеђа Републике Српске, Бања Лука
(12) Александар Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури
(13) Предраг В. Милошевић, Архитектура у Краљевини Југославији, Србиње 1997., 336
(14) Жељко Шкаламера, Обнова „српског стила“ у архитектури, ЗЛУ 5, 232
(15) Службени лист Врбаске бановине, бр. 29, од 21.7.1932, 1
(16) Информација о стању и проблемима у области културне дјелатности града Бања Лука и примјена споразума о сарадњи у области просвјете и културе, РС Град Бања Лука – Градска управа, 2005, 7
(17) Службени гласник Републике Српске, бр. 79, од 7.12.2002, 6
Аутор текста:
др Синиша Видаковић
_________________________________________________________________
3. Светислав-Тиса Милосављевић (1882-1960)
Историја српских земаља памти бројне, довољно личности – државника, војсковођа, организатора, стручњака, просвјетних, културних радника, који су
знали да раде, дјелују са својим народом, за свој народ. У овај елитни род уписано је и име Светислава-Тисе Милосављевића, свакако најзначајнијег
бањолучког неимара двадесетог вијека.
Рођен 7. септембра 1882. године у Нишу, гдје завршава основну школу и шест разреда гимназије, Светислав Милосављевић прво ступа, као државни
питомац, у Војну академију. Затим се, двије године, од октобра 1905. године, школује на Вишој школи Војне академије. Октобра 1910. године налазимо га
у чину капетана друге класе. Тада је изабран за приправника за ђенералштабну струку. У Главном ђенералштабу стиче нова знања из
саобраћајне струке.
Балкански ратови затичу Светислава Милосављевића у чину пешадијског
капетана прве класе. У току ратних операција Милосављевић ради при Штабу
Прве армије све до освајања Битоља и када наступа затишје одређен је за
делегата код Железничке дирекције у Београду.
На почетку Првог свјетског рата Светислав-Тиса Милосављевић кратко
обавља послове начелника Штаба Вардарске дивизионе области. На бојишту
дјелује као помоћник начелника Штаба Прве армије, у којој, уз команданта
Армије Војводу Мишића и ђенерала Хаџића, командује армијом и то у
њеним најтежим, али и најславнијим операцијама.
Одликован многобројним домаћим, али и француским, грчким,
румунским, пољским, енглеским орденима, Светислав-Тиса Милосављевић
1927. године напушта војну службу и од тада се бави политиком. Чини се да
је управо те, 1927. године Светислав Милосављевић започео још једну своју
дјелатност-неимарску, коју ће развити тек онда када стигне у Бању Луку.
Наиме, заслуга је Милосављевића да је сазидана палата Министарства
саобраћаја и Генералне дирекције железница у Београду.
Светислав-Тиса Милосављевић, патриота, образован, радан, енергичан,
истрајан, био је права или прва личност за дужност првог бана Врбаске
бановине. Законом од 3. октобра 1929. године Светислав-Тиса
Милосављевић је именован управо на ову дужност и почетком (8) новембра
1929. године Бан Милосављевић стиже у Бању Луку, главни град Врбаске
бановине.
Одмах је запазио да у граду влада мртвило које га подсјећа „… на
паланке у брдима , а не на град од 20.000 становника“. За четири и по
године, колико Светислав-Тиса Милосављевић остаје у Бањој Луци, он ће
препородити цијелу Бановину у привредном, индустријском, просвјетном,
култуном и сваком другом смислу, а Бањој Луци ће дати нове, савремене,
вузуре у складу са временом у којем она живи и тако ће је преиначити у
једну од метропола Краљевине.
Ово, прије свега, подизањем монуметланих грађевина, споменика
културе, међу којима, свакако, би требало да се издвоји резиденцијални
Бански двор.
4. Бански двор
По доласку у Бању Луку, бан Милосављевић одмах организује живот у
Бановини, а посебну бригу посвећује организацији живота у њеном главном
граду. У почетку он тражи и налази привремена рјешења за неке од
проблема, прије свих других, она смјештајна за сада увећане потребе, које
иду са, сада сасвим новом улогом и мјестом града, једне од престоница
Краљевине.
Тако бан Милосављевић већ 29. новембра издаје наређење четверочланој
комисији која је требало да „… одреди погодно земљиште за зидање банске
управе и банског двора … с гледишта саобраћајног, привредног, трговинског,
хигијенског и естетског…“. Комисија, у коју су именовани Стеван Бесарић,
начелник Техничког оделења Краљевске банске управе, Хамзага
Хусеџиновић, градоначелник, инжењер Стево Крагуљац, шеф Техничког
оделења Краљевске банске управе и архитекта Стојан Боровница, овлаштени
цивилни инжењер и предузимач, актом од 4. јануара 1930. године,
извјештава Бана да су „… нашли да је за ово најпогодније мјесто постојећи
трг „Јабучник“ гдје се налази православна црква“.
Пошто је добијен кредит код Хипотекарне банке, расписан је,18. марта те
године, у београдској „Политици“ и сарајевском „Народном јединству“,
„Стечај за израду идејних скица за Банску Палату и Банске Дворе“.
Оцјењивачки суд, у којем су сједили искусни и угледни, архитекта Петар
Бајаловић, Стеван Бесарић, начелник Техничког оделења Краљевске банске
управе , Момир Коруновић, архитекта Министарства грађевина, архитекта
Љубомир П. Николић, технички саветник Банске управе, Бранко Јовановић,
архитекта Банске управе, додијелио је прву награду с правом извођења
архитектима Министарства грађевина из Београда Јовану Ж. Ранковићу,
Јованки Бончић-Катеринић и Анђелији Павловић. Бањолучки архитекта
Драгомир Симић разрадио је планове за изградњу палате Банског двора и на
„првој офертној лицитацији за зидарске и покривачке радове Банских двора
у Бања Луци“, одржаној 12. фебруара, посао је уступљен „… предузимачу
инг.Кости Шијачком из Београда“. Радови на изградњи Двора почели су
одмах, а његови темељи освећени су 31. марта 1931. године. Сви послови на
изградњи и украшавању Двора завршени су до 8. новембра 1932. године-
када је освештан.
Оновремена тежња ка тражењу, налажењу и примјени српско-
византијског начина у архитектури, овде је испоштована. То је
подразумијевало и украшавање фасаде Двора. Јуна 1931. године у
Техничком оделењу Краљевске банске управе, поред другог, одлучено је да
се изради шест скулптура под називом „Југославија“, а овај посао повјерен је
угледном српском вајару Ђорђу Јовановићу. Средином 1932. године
скулптуре су довезене у Бању Луку и постављене, по двије изнад сваког улаза
у Двор, гдје се и сада налазе.
Поред овог, на чеоној фасади објекта , испод главног вијенца, договорено
је са загребачком фирмом под називом Прва умјетничка стакларија,
стаклосликарија и мозаик радња, власника И. Маринковића, да се изведе у
техници мозаика „… алегоријска композиција од природног камена“.
Међутим, како „… природни каменчићи немају довољно интензивне боје“,
од овакве намере се одустаје. Умјесто тога, Коста Шијачки, предлаже да се на
том мјесту изради „… двоглави орао у вештачком камену од белог цемента“,
што изводе главни „акорданти“ палте Двора-Алој Духач и Франц Кулман ,
власници Штукатурске , ликорезачке и керамичке радње у Београду.
Сљедбеници Независне државе Хрватске, одмах 1941. године, настоје и
уклањају све оно што је носило српско обиљежје у Бањој Луци и вјештачки
калеме ново, неприродно, неадекатно првобитном- своје обиљежје. Тако је
бањолучки предузимач Иван Трепки приликом „оправке зграде“ заувијек
избрисао овај украс Милосављевићеве задужбине.
5. Бански двор-уређење ентеријера
Репрезентативан и резиденцијалан, како је замишљен и изграђен Бански двор у престоници Врбаске бановине, разумије се, тражио је и одговарајуће, такве ентеријере. Како је ово било предвиђено пројектом, током 1931.
године, паралелно са зидарским и покривачким радовима на згради Двора, прешло се, почело се са уређењем његовог ентеријера.
Како је инжењеру Кости Шијачком из Београда повјерено извођење радова на згради Двора, он за те послове ангажује више познатијих београдских фирми. Тако столарске радове завршава фирма Бикар-Шијачки, гипсане Алојз Духач и Франц Кулман, фирма „Домус“, власника Песинг и Шпицер ради зидне облоге Плавог салона, Вијећнице али и дио намјештаја.
За столарске, најприје или највише израду намјештаја, позване су радње из
Нове Градишке и Славонског Брода-Јосипа Круљца и Петра Хрицака.
У Техничком оделењу Краљевске банске управе 30. јуна 1931. године
одлучено је да се израде попрсја краља Александра и краљице Марије, који
би красили нише свечане сале Двора. Као „… специјални рад“ овај посао
повјерен је српском вајару Ђорђу Јовановићу. Изведене у природној
величини од бијелог италијанског мермера, бисте Краља и Краљице
допремљене су већ у октобру у Бању Луку. Њихова постоља, по нацрту
архитекте Бранка Јовановића, изводи Коста Шијачки.
Током 1931. године архитекта Бранко Јовановић, уз бројне задатке које
обавља приликом градње, али и уређења Двора, пројектује и три камина за Двор.
Крајем те и почетком сљедеће, 1932. године, главни „акорданти“
Банског двора, Алојз Духач и Франц Кулман, власници Штукатурске,
ликорезачке и керамичке радње из Београда, изводе све гипсане радове у
ентеријеру Палате.
Уређење Вијећнице Банског двора повјерено је Жаку Песингу и
Шпицеру, који су до априла 1932. године израдили зидне облоге од
храстовине и фотеље у Вијећници и затим су 18. јула ангажовани да
У Плавом холу Двора изведу: „… зидне облоге од ламперије, седам комада
зидних пиластара, два четвртаста дрвена стуба, облоге архитрава, израду
завршног венца, израду стуба парапет ограде, набавку и постављање
текстилне превлаке и израду украсне первазне летвице за покривање ивице
текстилне тапете“. Све ове послове они завршавају до средине агвуста 1932.
године.
У холу или за „Хол господина бана“ за сада непознати аутор, који се
потписао као ГРЕГАЧ, изводи рељеф у дрвету. У први план овог дјела
великог формата с лијеве стране улази или је смјештена фигура крајишког
пастира. У његовој позадини или у задњем плану су обриси архитектуре
Јајца, које никако случајно није изабрано као мотив. Свим узвишеним,
подареним димензијама овога града није одолио аутор, а сасвим је
извјесно ни наручиоц овог дјела.
Аутор текста:
др Ђорђе Микић
