У Великом изложбеном салону Банског двора 5. фебруара (сриједа) 2026. године у 19.00 часова одржаће се отварање изложбе ДНЕВНИК АРТИСТИЧКИХ ПРОМИШЉАЊА аутора СРЂАНА ШКОРИЋА.
ДНЕВНИК АРТИСТИЧКИХ ПРОМИШЉАЊА
Стваралачки процес који је покренут умјетничком жеђи, постаје често једини аутентични извор естетског искуства који у свом дјеловању ставља нови нагласак на личне емоције.
Цитирајући један од афоризама великог ренесансног сликара Албрехта Дирера, који каже: „Умјетност сликања могу добро просудити само они који су и сами добри сликари, а другима је она заиста скривена, као теби страни језик“, улазимо у интимни дневник артистичких промишљања аутора Срђана Шкорића.
Примарна архитектонска вокација није лишила ствараоца способности да уђе у свијет нове духовне свијести, ослобођене строгих рационалних координата, и своју духовну индивидуалност разоткрије кроз пуноћу стваралачких ликовних записа, неоптерећен славом или признањима.
Сваки ликовни запис израста из животног рада и искуства који се седиментно таложио у њему. Они су покретач који као есенција узбуркава све оно што је постојало у тренуцима искрене жеље и нагона да своју духовну свијест визуелизује кроз понекад загонетне и произвољне трагове на папиру или платну.
Срђан Шкорић у својим ликовним записима, на својствен начин кореспондира са свијетом гдје техничку манипулацију израде умјетничког дјела видљиво користи у смислу самосталног права да бројним цитатима оформи карактер индивидуалног израза. Он се креће од омажа Пикасу и Браку, не скривајући ауторово интересовање за комплексно тумачење полиперспективног простора, па све до експресионистичких опажаја који су разрађивали чланови групе „Мост“.
Дубљом анализом великог броја радова, који су настали у тренуцима Шкорићеве независне умјетничке егзистенције, препознајемо фовистичку неоптерећеност строгим правилима анатомске опсервације предочених мотива, кроз који просијава нескривени еротизам и скицозна деформација чија је улога да допринесе општем динамизму појединих композиционих рјешења.
Комплексност организма ауторових визуелних записа балансира на половима реалног и апстрактног. Он јасно контролише тај омјер и не дозвољава да један принцип угуши други. У суштини, неријетко оставља посматрачу да се одлучи који од понуђених принципа може да изолује, а којем да се приклони.
Појмови, тумачења, опажаји и спознаје нису скривени и шкрти у његовом искреном процесу анализе многостраности личне и колективне спознаје свијета, живота, постојања и интимних тренутака.
Ако и карикатурално приступа појединим мотивима, то недвосмислено има своју улогу у спољном опажају свијета, и жељом аутора да архитектонику своје слике употпуни разноликошћу опажајних знања и импресија.
Суптилном техником пастела мисаони садржаји попримају тренутачну искреност и наводе нас на помисао да умјетник не ствара своја дјела, него да их напросто „извлачи“ из својих менталних кофера, и без задршке их дијели са нама, нудећи најдрагоцјенија искуства свог дневника на „читање“.
У скоро фестивалској разноликости тема и мотива којима се бави Срђан Шкорић, појединцу се даје на слободну вољу да се субјективно или критички приклони некој од чулних или опажајних представа које су креиране и подстакнуте страсним ентузијазмом њеног аутора. Тако наша опажајна егзистенција налази заједничке енергетске кодове са самим ствараоцем и поларизуеје се искрено од присности до одушевљења или од равнодушности до фрагментарног неосјећања ствари.
Умјетност данас и јесте препуштена таквом степену субјективне валоризације, и у том смислу се огледа њена демократичност и неусловљеност било каквим политичким, економским или другим контекстуалним моментима, који би успостављали диктат мисли или стварали нужан осјећани суд.
Овакви приступи у савременој умјетности створили су релаксирану стваралачку атмосферу у којој се најинтимније суштине умјетничке дјелатности отворено и слободно индивидуално организују и кроз властиту снагу умјетничког усмјерења нуде нам неке нове слике својих артистичких промишљања.
Срђан Шкорић је својим опусом, којим храбро излази у јавни простор, потврдио да се умјетност не може наћи ни на ком другом путу, до на свом сопственом.
То је потврдио и Конрад Фидлер, један од најзначајнијих естетичара друге половине XIX вијека, а уз Диреров афоризам са почетка овог приказа, довео нас до закључка да би смо свијет око нас требали посматрати оком и душом умјетника, и на тај начин једино можемо да схватимо радост која проистиче из тренутка када умјетник спусти оловку на бјелину папира.
Ту је кључ и тајна страсти стварања коју је препознао Срђан Шкорић.
Др Синиша Видаковић, Историчар умјетности
КРАТКА БИОГРАФИЈА
СРЂАН ШКОРИЋ је рођен 22. новембра 1957. године у Бањој Луци.
Архитектонски факултет Универзитета у Београду завршио је 1981. године и стекао звање дипл. инжењер архитектуре.
Од 1990.године живи и ради у Швајцарској.
Године 1999. отвара своју фирму Plania Arcitektur GmbH у којој ради све до пензионисања 2022. године.
У овом периоду, у слободно вријеме бави се интензивно сликарством.
Члан је удружења Швајцарских архитеката – SIA.
