У Великом изложбеном салону Банског двора 11. октобра (сриједа) 2023. године биће отворена изложба ТРАГОМ СУНЦА И КАМЕНА академског сликара САВЕ РУПИЋА из Требиња.
Изложбу обухватају слике средњег и малог галеријског формата, а биће изложено између 50 и 70 радова и 12 радова у мозаику. Већина слика рађена је у посљедње двије године, техникама уље на платну и акрил на платну. Много слика и мозаика су инспирисане дивљим наром херцеговачким.
„Битна особина модерног сликарства од његовог почетка па готово до краја између осталог јесте дилема сликара између две кардиналне позиције: фигуралност и (или) апстракција. Готово да нема сликара из времена предоминације модерне уметности у којој се неће приметити извесна колебљивост, ма колико била дискретна, побуђена дилемом определења за или против фигурације односно апстракције. Ова врста напетости која је заокупљала сликаре из периода модерне, данас, у тзв. постмодерно време изгубила је на значају, до те мере да би се могло рећи да објективно више и не постоји, осим у анахроничним асоцијацијама.
Траг дивергенције поменуте усмерености према фигурацији односно апстракцији осећа се на сликама и у мозаицима Саве Рупића који је као сликар у последње три деценије био живи сведок горе поменуте појаве. Она на њега није утицала довољно снажно да би определила начин његовог схватања сликарства. Али, на овој изложби приметиће се, чак и лаичким оком да Рупић на известан „компромисерски начин” толерише фамозни дуализам сликања на фигуративан или апстрактни начин. Његова већа преокупација је да нађе сопствену сликарску митологију, и искаже се изражавајући се у складу који стварају контуре његовог личног, унутарњег света који као уметник носи у себи. Заиста, Рупић је живео у време мноштва могућих дестинација сликарских праваца, међу којима се хтео или не, морао наћи у искушењу за определење. Али, Рупић није био подложан утицају бројних „праваца” у начину сликања чија остварења је имао прилике да види. У њему је преовладало једно смирено, стабилно осећање оног што би се могло назватиелементарним својством сликарства. Ово не значи да је он био у истину толико самоуверен и спокојан као што се чини када се гледају његове слике и мозаици. Пре изгледа да је за њега унутрашњи конфликт стваралачке свести, воље и акције изгледао као какав авантуризам који, у име озбиљности и исказивања самопоуздања треба пренебрегнути. Какве дилеме је Рупић носио у себи као сликар то он сам најбоље зна. Али се на сликама које видимо на овој изложби, као и на оним од пре ње неће осетити траг колебања, тзв. „тражења” и провокативне упитаности као код толиких других његових савременика. За њега се може рећи да је сликао на смирен спокојан начин. Њега је више радовало да исказује посебности ликовног израза у две технике као што су уљано сликарство и мозаик. А једноставност у избору мотива, садржаја који слика или мозаик „казује” обележава оним спокојством које у свему што се оком може видети и сликом представити, има довољно разлога да буде уметнички исказано.
Његов чест мотив је нар на столу, фасада куће преко пута, круница расцветале биљке. Када слика, Рупић је у екстази поетског реализма чије главно изражајно средство јесте боја. Иако слика доста широком четкицом и изоставља детаље, он обогаћује структуру свога локалног тона благо назначеним акцентима јаче или слабије наглашених нијанси са хроматског спектра. У мозаицима је чвршћи, компактнији, штои одговара природи тог медија који се сам од себе намеће таквим својствима. Али извесна поетичност, топлина и интимистичка присност доживљаја једнаки су и на сликама и мозаицима.
Саво Рупић је гледан из шире прспективе него што је она која обележава његово завичајно подручје један од доста ретких сликара који је без сумње у најбурније време што га бележи историја ликовне уметности, успео да сачува свој мир и да га на начин прихватљив за човека коме је суђено да живи и битише у том немирном свету духа и тела, буде разумљив и прихватљив.
Као да су „демони” модернистичког кошмарног света уметности мимоишли свест и дух Рупићев илије пак њему пошло за руком да напором креативне воље сузбије агресију тих демона. Осећа се то по томе што човек кад посматра његову слику, био више или мање упућен у кошмар олујног простора уметности нашег времена, пожели да поседује његову творевину. И ако та слика заиста постане нечије власништво, извесно је да неће наићи другачије расположење у коме ће тај ко гледа његово платно или мозаик рећи: „Е доста ми је овог” Рупић није ишао на фасцинацију, на очаравање гледалаца које ће их држати у доброј вољи у простору његових слика. Уместо агресивних ефеката, његова слика ће живети у нама захваљујући зрачењу своје особите топлине. Њу неће умањити ни Рупићев широки, снажни, мушки потез четком. Напротив, његов сликарски или мозаичарски „рукопис” биће јака, па можда и најјача компонента привлачности која нас везује уз Рупићев „свет”.“
ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ
САВО РУПИЋ је рођен у Загори код Требиња 1963. године. Вишу школу ликовних и
примењених уметности завршио у Београду код професора Здравка Вајагића.
Академију Уметности у Новом Саду на сликарском одсеку код професора Јована Ракиџића
и мастер студије – сликарствона АЛУ Требиње. Поред класичног уљаног
сликарства изражава се у мозаику и акварелу. Члан је УЛУБИХ-а од 2005 године. Живи у Требињу и ради као доцент на предметима мозаик и мурал на АЛУ Требиње.
САМОСТАЛНЕ ИЗЛОЖБE
2022. Нови Сад,
Архив Војводине
2021. Крагујевац,
Градска галерија
,,Мостови Балкана”
2020. Пула,
Српски културни центар у Истри
2020. Скопље, Порта, Македонија –
Музеј македонске борбе
2019. Београд,
Галерија 73
2019. Охрид, Музеј Охрида –
“Кућа Робевци”
2019. Почитељ,
у простору Међународне
умјетничке колоније
2019. Сарајево,
Галерија Роман Петровић
2017. Требиње,
Галерија АЛУ
2017. Београд,
Галерија СУЛУЈ
2017. Берлин,
PRIMA CENTER BERLIN
2017. Параћин,
Галерија Културног центра
2016. Аранђеловац,
Мала галерија УЛУА
2016. Београд,
Blok Gallery
2016. Игало,
Институт Игало
A.D.SPA Gallery
2014. Билећа,
СКПД „Просвјета“
2009. Нови Сад,
Галерија Подрум
2009. Врбас,
Галерија Културног центара
2009. Љубиње,
Галерија Народне библиотеке
2009. Подгорица,
Центар савремене
умјетности Црне Горе
2008. Игало,
Институт Игало A.D.SPA Gallery
2008. Требиње,
Музеј Херцеговине
2008. Мостар,
Галерија Светозар Ћоровић
2007. Сарајево,
Галерија Роман Петровић
2007. Мостар,
Центар за културу
2007. Котор,
Галерија Стари град
2007. Љубиње,
Галерија Народне библиотеке
2006. Грчка, Катерини,
Gallery Mati
2006. Требиње,
Галерија Требиње
2006. Требиње, Клуб пријатеља
умјетности Атанасије Поповић
2006. Бања Лука, Клуб умјетника
2005. Херцег Нови,
Art Gallery Sue Ryder
2002. Бар, Галерија Велимир А.Лековић,
Културни центар
1993. Приштина, Галерија
Универзитетске библиотеке
КОЛЕКТИВНЕ ИЗЛОЖБЕ
Београд, Нови Сад, Херцег Нови, Тиват,
Бања Лука, Почитељ, Мостар, Сарајево,
Рашка, Горњи Милановац, Брчко,
Зрењанин, Сремска Митровица, Панчево,
Куманово, Требиње… Учествовао на већем
броју ликовних колонија.
НАГРАДЕ
„Лука Ћеловић“- Требиње – 2016. год
