У Вијећници Банског двора 26. априла 2017. године (сриједа) у 19,00 часова биће промовисане књиге “Жена без адресе“ и „Моја прича“, аутора Смиљане Моравац Бабић,
Учествују: Миљко Шиндић, Стевка Козић-Прерадовић, Миленко Стојичић, Бране Божић, Ненад Новаковић и аутор.
РИЈЕЧ АУТОРА
Књигa „МОЈА ПРИЧА“ написана је у првој половини 2016. године а средином исте године одштампана је у 500 примјерака. Књига је аутобиографског садржаја, писана осјећањима, срцем и душом.
„Све оно што сам доживјела и проживјела у животу описала сам истинито. У књизи је описано оно што ми се дешавало од 1981. године када сам срела и завољела човјека, с којим сам стекла двоје дјеце, проживјела живот и доживјела болни физички губитак вољеног човјека. Прије тога и смрт млађе сестре и мајке. Књига говори о заљубљености, упорности, стрпљењу, материнству, дјетињству, љубави, оданости, успјесима и болним губицима.“
Књига „ЖЕНА БЕЗ АДРЕСЕ“ настала је у другој половини 2016. године а одштампана почетком 2017. године у 500 примјерака.
„У књизи је седам прича, истинитих прича из живота људи које сам случајно упознала. У неким причама сам активни учесник догађаја а у једној од њих , по којој је књига и добила наслов, укратко је описан живот моје сестре.
Људске судбине, оно што се људима дешавало или дешава предмет су мог интересовања, па сам другу књигу написала такође у релативно кратком року јер су се приче скоро саме испричале.
И у овој књизи читаоци у неким причама препознају себе, дијелове свог живота или живота људи који их окружују.“
Смиљана Моравац-Бабић
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Смиљана Моравац-Бабић рођена је 2. октобра 1955. године у Доњим Вијачанима код Прњавора, од мајке Виде, рођ. Прерадовић, и оца Миленка. Основну школу је завршила у родном селу, Медицинску школу у Бањалуци, студиј права започела на Љубљанском универзитету, а наставила и дипломирала на Правном факултету у Бањалуци, 1985. године. Правосудни испит је положила у Бањалуци 1995. године и исте године се уписала у Именик Адвокатске коморе Републике Српске и стекла звање адвоката. .
Рано је почела писати поезију и прозу, нарочито поезију за дјецу. Радове објављивала у „Малим новинама“, а касније у „ЛОК-у“ (Лист омладине Крајине) и другим новинама и часописима.
По повратку из Марибора, од 1977. до 1981, учествовала на многим књижевним сусретима. По рођењу првог дјетета, а касније и другог, суочена са егзистенцијалним проблемима, привремено је одложила све што је написала, чак и већ припремљену збирку поезије за дјецу.
Уз супруга Јована Бабића, познатог новинара и књижевника, нашла је одушка, бавећи се коректуром књига које је он написао.
Прву књигу“ Моја прича“ објавила је 2016. године а другу „Жена без адресе“ 2017. године. Живи и ради у Бањалуци.
