У Вијећници Банског двора 20. марта 2017. године (понедељак) у 19,00 часова биће промовисана књига „Кроз прстохват цимета“, аутора Александре Михајловић,
Учествују: Вања Јекић, Ања Ивачковић, Симона Станковић, Никола Кобац и аутор.
ЧЕТИРИ ЛИЦА ТРАЖЕ ПИСЦА
„Тезу, неретку у критици, да је конструкција у роману израз његове мањкавости, увек сам примала с резервом. Свака је прича, а роман посебно, извесна конструкција. Свака је фикција плод мање или више успеле конструкције, или деконструкције стварности. Стога је могућно, неопходно заправо, једино промишљање да ли одређени конструкт ефикасан, мотивисан, функционалан и у којој мери доприноси значењском богатству и укупним интенцијама дела.
Три наша могућа савременика и једна несрећна српска краљица, Наталија Обреновић, наратори су романа Александре Михајловић „Кроз прстохват цимета“. Уводни пасус видим као одговор на евентуално питање шта међу нашим савременицима тражи покојна краљица, или шта они очекују од проучавање њене личности и живота. Уверена сам да она у ауторкиној верзији није ту како би задовољила љубитеље националне историје и пикантне приче о династичким размирицама и дворским сплеткама, већ да се нашем епском менталитету и страственим поделама око историје укаже на битност интимне историје као на делотворно проучавање прошлости. Потресни мемоари Наталије Обреновић, али и пасионирано проучавање краљичиног живота и личности, приписано једном од главних јунака Велесу Петронијевићу, омогућили су списатељици да уверљиво и стилски веома успешно фингира њена писма, уистину неку врсту духовног и емотивног дијалога две, у сваком погледу различите особе, из два различита времена. Неважно је што тих писама с другог света не може бити, она су и овако оваплоћење мириса (умирујуће ароме цимета и лаванде), блискости коју јунак осећа према елеганцији старинске шуштеће хартије, коверте, мастила, свега што је симболизовало некадашњу коресподенцију коју је наше време готово протерало из начина комуникације, сновиђења потенцијалног контакта са особом којом је Велес опчињен. Битније је указивање на чињеницу да паралелна времена, оно краљичино и ово у којем се одвија Велесова, Веснина и Итанина прича, подједнако карактеришу суровост, зло, породичне и индивидуалне драме, али и идентична чежња за нежношћу, љубављу и хармонијом.
Савремени јунаци романа, као и већина споредних, имају имена древних словенских богова. Наденута су им са потребом да се размисли о константама и континуитету људске природе од паганских времена, као и природи вере која посвуда сеже дубље од хришћанских корена и, уз поштовање тих корена, није њима одређена. Уводни дијалог између Демостена и Никије упућује на вечну паганску логику: доказ да богови постоје јесте у томе да људи у животу трпе и страдају због божанске мржње. Овим се, наравно, људи не аболирају, али би можда могли да се мотивишу на борбу и потребу за самоспознајом која би их могла начинити бољима.
Динамична приповест компонована је у ритмичној смени четири гласа која своје монолошке форме уткивају у својеврстан дијалог који ће то уистину постати тек на крају, када ће свако начинити помак у самоспознаји и унеколико променити себе да би разумео и прихватио друге. Сви јунаци у почетку поседују неку страст којом су заробљени у мери да игноришу другачије могућности живота и другачије изборе. Велес је естета који потрагу за лепотом своди на донжуанство, неуморни је следбеник типа живота који Кјеркегор назива естетским и који карактерише слобода од сваке одговорности. Његова сестра близнакиња, Весна, опседнута је љубављу према мужу који то не заслужује, али је и изузетно одговорна према свом лечничком позиву и према породици. Велику љубав између брата и сестре нарушава управо њихов супротан став према поимању одговорности. Када Велес наруши етички кодекс и против своје воље добије дете са својом студенткињом, сестра ће то дете усвојити и јер не може да допусти да братовљево дете подижу туђинци. Итана је, пак, опседнута идејом да освети своју сестру, такође близнакињу, коју су убили трговци елитним проституткама јер се у проучавању њихове мреже превише приближила опасним сазнањима о овом распрострањеном бизнису у Београду. Међусобне везе између јунака драматично се компликују јер је и Велес, у свом стилу, био једном са Итаном у суманутом походу на београдске лепотице, а када Итану скоро до смрти силују убице њене сестре у хотелу „Москва“, испоставиће се да је газда криминалне организације Веснин муж Даворин. Заплет достојан крими романа, иако то овај роман, у својој суштини, није. Али је зато једна од његових тема – тема која је готово табу у савременој српској књижевности, иако боде очи чак и у таблоидној штампи и на друштвеним мрежама. Зашто ме не чуди што ју је коначно у литературу увела једна крхка жена?
Још један одговор откуд краљица у роману. Краљица која је била жртва, између осталог, и љубавних афера свог супруга, краља Милана. И чијег су сина и снају искасапили официри и бацили с балкона јер им се није допадала њихова љубав. И коју је народ неуспешно покушао одбранити од прогонства јер није могла да поднесе њихову јавну срамоту. И која ни у гробу не налази спокоја питајући се да ли је, због сина, требало да буде мање горда. И коју епске, патријархалне генерације не намеравају разумети ни након још сто година. Има ироније у овој паралелној причи. Да ли би данашњи народ макар и покушао да одбрани жену од насиља? Или, колико је инспектор из Итаниног времена одмакао од неког жандара у краљичино време када су права жене у питању?
Суровост и сировост данашњице, београдске свакодневице, света којим владају материјалне вредности, неукус и равнодушност према знању, трка за ужитком и богаћењем без одговорности, осветљени су из различитих углова. Велесу је изговор за начин живота опчињеност лепотом, пре свега физичком, Весна се и поред своје танкоћутности и доброте не пита откуд долази богатство којим је окружује Давор, а које се не може зарадити нормалним пословима, Итана се подсмева сазнањима до којих долази, али ни сама не одолева фирмираним крпицама и понета својом младошћу и лепотом помишља да њен циљ оправдава средства, па и пиштољ у њеној торбици. Свака је страст опасна, и свако једнострано промишљање недовољно за усправљање ваљаног човека у себи, следи из овакве приче, али и из Наталијиног монолога који кружи у вртлогу кајања, с повременим проблесцима мудрости коју завештава Велесу. Отворен за промишљање, а у склопу свега што се догодило Весни и Итани и што је „чуо“ од Наталије, Велес се истински мења. Мења га, тачније, свест о ћерки која расте у лажима да јој је Весна мајка, што постаје неподношљиво. Тако ће, у складу са учењем „данског Сократа“, ког често цитира у неуротичној самоћи, прихватити други тип живота, онај етички, у којем се човек прилагођава и подређује захтевима друштвеног живота. Или-или, не постоји компромис, већ само алтернатива.
Роман ништа не заговара и никога не осуђује, осим огрезлих злочинаца. Једнога од њих Весна воли и с тим не уме да се избори без обзира што су два различита света. Прихватиће чак и његову љубавницу и помоћи јој да роди његово дете. Питање доброте, морала, греха, није црно-бело, као ни живот, као ни човек. Срећа јесте циљ о којем већина људи сања, али је неодредива, неухватљива, различита чак и за исту особу у појединим периодима живота а камоли за различита бића. У потрази за срећом људи лако повређују једни друге, не толико јер су различити, већ што су им различите жеље, циљеви и што неретко лажу себе и друге, што не знају ко су и шта хоће све док се не нађу пред зидом или провалијом.
Ово је заправо роман о потрази за одговарајућим обликом егзистенције која би иоле задовољила појединца, а да што мане оштети његову околину. Роман без илузија, али с трачком наде. Кроз живот који личи на црну хронику, зрнце наде се не пробија као оптимизам верујућих наиваца, него као крхка могућност да људскост сачува своје лице како би свет уопште опстао. Данашњем цинику старински нежан наслов романа, као и његов крај који се доживљава као бродоломнички „хепиенд“, могу да зазвуче неуверљиво. Пажљиви ће читалац, међутим, лако увидети да на прослави четрдесетпетог рођендана Петронијевићевих не седе срећни и безбрижни људи, спаковани да сутрадан пођу на ходочашће, на краљичин гроб у Француску, већ уплашен скуп изранављених и трауматизованих појединаца који се труде да залече ожиљке и помогну једни другима да наставе неизвесну животну авантуру.“
Љиљана Шоп
Биографија
Александра Михајловић је рођена 1969. године у Београду. Завршила је Филолошки факултет у Београду на катедри Опште и српске књижевности са српским језиком. Докторант је на истом факултету и списатељица.
Објавила је два романа: “Запричавање. Заваравање. Завиривање.” 2012. године и “Кроз прстохват цимета” 2015. године, који је на последњем 60. Међународном београдском сајму књига привукао велику пажњу читалаца.
Живи у Панчеву и као професорка књижевности предаје у Гимназији “Урош Предић”. Својим јединственим предавањима и отвореношћу, приступом и посвећеношћу раду оставила је снажан печат многим генерацијама.
Учествовала je у многим пројектима, од којих се издваја Чланак о Александру Тишми, који је објављен у аустријском књижевном часопису “Еуропе” 2004. године (Vom Gebrauch des Menschen und von seiner Würde).
Редовно учествује са својим научним радовима на конгресима Савеза славистичких друштава, бавећи се компаративно српском и свjетском књижевношћу. Радови су објављивани у Зборницима у идању Друштва за српски језик и књижевност. Такође, са научним радовима учествује на конгресима и научним скуповима у иностранству.
Чест је учесник и књижевних колонија. Године 2014. била је на Књижевној колонији поводом осам вијекова манастира Милешева, на позив Удружења књижевника Србије.
Ангажована је на великом броју пројеката у области образовања и културе, које су финансирали Скупштина града Панчева и Регионални центар за таленте “Михајло Пупин”.
Мултикултуралност јој је једна од омиљених области. Похађала је многе мултикултуралне радионице и организовала пројекте, сарађивала са групом “Мост”. Водила бројне туристичке и едукативне програме широм Европе и Америке.
Идејни творац је Курса опште културе и знања – Интернекултурне компетенције.
Говори енглески и њемачки језик. Проучава шпански језик и књижевност.
Удата је и мајка Константина и Лукијана .
