ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Изградња палата Банске управе и Банских двора: Двије несуђене скице
Одмах по оснивању Врбаска бановина је код Хипотекарне банке подигла дугорочни зајам од 40 милиона динара, од којих су подигнути палата за бановинске канцеларије, бански двори и станови за чиновнике, који су отплаћивани амортизацијом.
Но, није све текло глатко. Нарочито се отегло питање откупа вакуфског земљишта, понајприје због тога што је Вакуф, чак и кад је постигнут договор о цијени од 1,73 милиона динара, чак трипут мијењао своје захтјеве и постављао нове.
На основу рјешења бана Врбаске бановине, Техничко одјељење је 18. марта 1930. расписало стечај за израду идејних скица за банску палату и банске дворе. Утакмица је била отворена за све држављане Краљевине Југославије.
Оцјењивачки суд је чинило пет еминентних стручњака. Најпознатији међу њима свакако је професор Београдског универзитета, Петар Бајаловић, који се прославио пројектовањем и извођењем зграда Правног факултета и Коларчевог народног универзитета у Београду. Чланови суда били су архитекта Министарства грађевина Момир Коруновић, иза којег је остала поштанска зграда уз београдску жељезничку станицу, низ соколских домова и цркава, затим начелник Техничког одјељења Банске управе Стеван Бесарић, технички савјетник Љубомир Николић и архитекта Бранко Јовановић. За замјенике су именовани универзитетски професор Бранко Таназевић, један од најпознатијих српских архитеката сецесије и српско-византијског стила, и технички инспектор Банске управе Милан Пањковић.
Банска управа је одредила четири награде, у распону од 50.000 до 10.000 динара. Оцјењивачки суд је био овлашћен да награђене радове откупи, за шта је предвиђена укупна сума од 15.000 динара. Оцјењивачки суд је био дужан да у року од 10 дана по истеку рока за предају радова изврши избор. У даљњем року од 10 дана награђенима су исплаћене награде, односно откупнине.
Обје зграде требало је да служе јавним потребама, да радилиште буде што боље искоришћено, као и да архитектура буде украс граду, с обзиром на постојећу православну цркву. Детаљнији грађевински програм о величини и броју просторија, како у банској управи тако и у банским дворима, дат је уз ситуацију земљишта. Фасаде су морале да буду обрађене у чистом стилу монументалне архитектуре, које су такмичари могли да слободно бирају. Изражена је жеља да фасаде буду у народном духу.
Палата банске управе, четвороугаоног облика, површине 2.200 квадратних метара, изграђена је по пројекту загребачког архитекте М. Црнића, у византијско-српском стилу, једином аутохтоном архитектонском стилу ових простора. Палата има 150 просторија. Убрзо по завршетку је опкољена модерним приватним двоспратницама и троспратницама.
Банске дворе, двоспратну палату са 74 просторије, површине 2.300 квадратних метара, изводио је београдски предузимач инжењер Коста Шијачки. Планове је радило Техничко одјељење Банске управе, које је руководило цјелокупним радовима. У сутерену палате су просторије за послугу, инсталације парног гријања и за друге потребе. У партеру су канцеларије и пространа дворана за одржавање скупштинских сједница, израђена у гипсу и са много укуса. У приземљу је и велика сала са позорницом, предвиђена за свечаности, концерте, предавања културних друштава… Сала располаже свим потребним помоћним просторијама.
На првом спрату је радни кабинет бана и канцеларије, а на другом банов стан и канцеларије просвјетних и културних друштава. Степенице и стубови у аули су од мрамора, са великим мраморним стубовима. Дрвени радови су обложени крајишком храстовином и ораховином. И бански двори, као и банска палата, имају три улаза, а пред њима по двије скулптуре које придржавају државне грбове. Обје палате налазе се на најљепшем мјесту у граду, на Булевару краља Александра.
У име предузетника Косте Шијачког, радове на банским дворима водио је архитекта Александар Медведев. Интересантно је да је он један од 30 аутора који су учествовали у стечају за идејне скице палата. Захваљујући његовом сину Михајлу, архитекти из Ниша, данас можемо да видимо како је он замислио двије палате.
Прву награду је добио заједнички рад архитеката Министарства грађевина Јованке Бончић-Катеринич, Анђелије Павловић и Јована Ранковића. Сви приспјели радови су били јавно изложени.
За кратко вријеме по изградњи двије палате у центру града је порушено око 700 уџерица, а на њиховом мјесту су никле нове модерне зграде. Већ око 1936. на некадашњу оријенталну Бањалуку је подсјећао само покривени безистан. Под његовим високим оронулим кровом било је четрдесетак дућана и занатских радњи, махом обућарских, које су чувале успомену на давна времена и зорно дочаравале неумитно изумирање занатске производње.
Зоран С. Мачкић, архивски савјетник, Архив Републике Српске
