У Концертној дворани Банског двора 29. маја 2014. године (четвртак) у 20,00 часова одржаће се промоције књиге „Ко лепи сан“ аутора Надежде Лазаревић.
Водитељка: Јадранка Мудреновић
Учествују: Видосава Грандић, Ђорђе Микић, Радмила Смиљанић уз клавирску пратњу Арсена Чаркића, студенти Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци.
К`О ЛЕПИ САН
Златно доба грађанске Бањалуке
1929 – 1941
(aутор: Надежда Лазаревић-Ковачевић)
Књига се бави грађанским и амбијенталним идентитетом Бањалуке у периоду Врбаске бановине. Она представља колаж сачињен од сјећања потомака породица које су живјеле у Бањалуци између два рата, података прикупљених из литературе, оновремене дневне штампе и архивске грађе. У главној улози су становници Бањалуке, без обзира на положај, занимање, вјеру и политичко опредјељење.
Књига је подијељена на дванаест тематских поглавља и епилог. Има око 660 страница текста (формат А5), са 939 фуснота и око 360 фотографија, од којих највећи број није до сада публикован.
ПРЕДГОВОР
…Ова књига настала је потпуно спонтано, непланирано, једноставно се догодила. Све је почело опуштеним женским разговором о моди и о сачуваним вечерњим хаљинама моје баке, који сам водила са госпођом Надом Пувачић, директорицом Музеја Републике Српске. Догађало се то у вријеме припрема обиљежавања осамдесетогодишњице постојања културне установе на чијем је челу. И тако се код ње зачела идеја о организовању изложбе примјењене умјетности под називом: Бан и Бања Лука – амбијентални и грађански идентитет, којом би био отворен јубиларни програм.
И тако сам одсањала овај бањалучки „лепи сан“. Настојала сам да књига буде питко, али и поучно штиво за читаоце, али сам, истовремено, масу прикупљених података, презентовала аргументовано, како би могли послужити као база за даља стручна истраживања. Настојала сам тим сувим фактографским подацима удахнути душу и на површину извући живот који између њих пулсира. А надам се, да сам и помињане личности, вратила у живот и спасила од заборава.
Сигурно је да има још интересантних личности, грађевина и догађаја које нисам поменула, мада то заслужују, и зато желим да ова књига доживи још које допуњено издање, да уз вашу помоћ, драги читаоци, заокружимо причу о Бањалуци и Бањалучанима, која ће новом свјетлошћу обасјати наш град и дати му сјај, онакав какав заслужује сада и у времену које долази.
Аутор
Надежда Лазаревић Ковачевић
Изводи из рецензија:
Рукопис Надежде Лазаревић Ковачевић K‘о лепи сан – Златно доба грађанске Бањалуке (1929–1941) садржи низ драгоцених информација архитектонског, друштвеног и личног карактера о једном важном раздобљу у историји Бањалуке.Те информације су утемељене на различитим изворима – као што су књиге Матка Кумарића (Монографија Врбаске бановине, 1932), Златка Пувачића (Стара Бања Лука, 2001), Зорана Пејашиновића (Бан Милосављевић, 2004), Ђорђа Микића (Бања Лука – Култура грађанског друштва, 2004), и друге, aли многi подаци су дати и на основу Службеног листа Врабаске бановине, Врбаских новина и докумената у вези с регулационим плановима изградње Бањалукe. На првом месту треба истаћи лична запажања ауторке, њене разговоре с другим Бањалучанима и Бањалучанкама, нарочито с потомцима угледних бањалучких породица, забележене или снимљене у току последњих година за бањалучку Телевизију. Управо та лична запажања удахњују живот многим чињеницама друштвеног, урбаног, политичког и свакодневног живота.
(…)Ова књига Надежде Лазаревић Ковачевић значајна је пре свега по томе што су у њој оживљене бројне документарне појединости историје грађанске Бањалуке од 1921. до 1941. године. Те појединости живе захваљујући бројним успоменама многих потомака угледних бањалучких породица с којима је ауторка водила разговоре, снимане и за телевизију и забележене, заправо, у последњи час. Тако ова књига нуди и живописна субјективна сведочанства о неким карактеристичним друштвеним и политичким појавама, о пословној предузимљивости бањалучких трговаца, занатлија, лекара и представника власти, о начинима њиховог живота, рада и разоноде, о обичајима и личним искорацима из оквира разних грађанских схема живота. Као значајно поглавље у живој историји Бањалуке свесрдно је препоручујем за штампу.
У Новом Саду, 9. фебруара 2014.
академик Светозар Кољевић
***
…Једном речју, овај обимни рукопис Надежде Лазаревић-Ковачевић није само књига, она је за даље радозналце прави архив и библиотека, читаоница сама за себе. На крају знајући Надежду и њеног оца Гугу Лазаревића, сина бана Лазаревића, морам рећи, да ову литерарну и историјску причу, није нико боље могао да напише од ње, кћерке великог оца и писца, јер, она је у свим нашим ширим и ужим разговорима, стручним, политичким, друштвеним, па и о утисцима старог грађанског друштва, од 1990. понекад и са шерпом у руци, све гутала и стварала себи хрпе података, а врло често и равноправно коментарисала понека питања ближа њеној очуваној логици о прохујалом и повраћеном грађанском друштву. У њој се сачувала та стара логика њене баке, мајке, оца, а посебно деде. И не само, као активном слушаоцу, активном саговорнику, већ и као добром писцу, њој се догодио рукопис „К`о лепи сан“ – златно доба Бањалуке, 1929-1941, који предлажем за објављивање и молим да се његово публиковање подржи од свих који се баве таквом врстом помоћи.
Мени, као историчару и аутору бројних књига и студија о Бањалуци, и у раздобљу Врбаске бановине, и пре ње, представља посебну част, што сам учествовао у настанку ове књиге, па макар као рецензент, који овом рецензијом препоручује штампу Рукописа!
Бањалука, 12. II 2014. др Ђорђе МИКИЋ
***
У контексту до сада објављених публикација о Бањалуци, књигу Надежде Лазаревић-Ковачевић издвајам управо због тога што нас је она, водећи нас кроз архитектонске целине, први пут опоменула шта је све нетрагом нестало од архитектонских вредности. Уводећи нас у амбијенталне целине тих грађанских кућа проговорила је о чињеници да је и то већином уништено. Сведочи ова књига о трајном нестајању “златног периода” овог града зарад неких “нових” вредности и због тога је она значајна за нове генерације и њихову поуку о вредновању наслеђа и традиције.
Другу, веома важну димензију Надеждине опсервације о бањалучким угледним породицама представља бележење најпознатијих породица које су, обједињене у четири конфесионалне заједнице, равноправно стварале грађанску Бањалуку улажући властити капитал у њен развој и економске токове, а којима су отварали путеве просперитета и повезивања са европским центрима.
Тринаесто, завршно поглавље или Епилог, са пуно емоција, читаоцима открива завршницу трагичног нестајања грађанског друштва, а чији су се потомци на позив Надежде Лазаревић-Ковачевић одазвали из различитих градова и бројних земаља да јој испричају о ономе што памте о томе периоду, а нас да подсете на време у коме је Бањалука добила обрисе занимљивог и веома упечатљивог омањег средњоевропског града.
Желим посебно да нагласим да је књига писана течном, веома читљивом реченицом која је стилски и језички прочишћена и уједначена, па тим више прихватљива за најшири круг читалаца.
Верујем да ће књига, као својеврсна хроника једног времена које је нестало и чији су бројни трагови занемарени или намерно заборављени покренути читаоце на размишљања и поређења, па тако отворити још многа питања, а на која ће писац ове књиге можда потражити одговоре у неком новом, допуњеном издању.
Видосава Грандић
историчар уметности
