У Малом изложбеном салону Банског двора 27. маја 2014. године (уторак) у 19,00 часова одржаће се отварање изложбе фотопортрета и фотоапарата под називом „Записано свјетлошћу“ аутора Јована Бабића (Бања Лука).
***
РИЈЕЧ НА ПОЧЕТКУ
Јован Бабић, књижевник и публициста, бивши новинр, аутор ове несвакидашње изложбе, тврди: „Имао сам фотографских апарата, редовно добрих, некад и најбољих које сам могао набавити, али их нисам волио показивати. Срамежљиво сам их, будући да нису били неопходни алат за мој занат, носио скривене под руком или скутом, не баш често их употребљавао“.
Ипак, пред нама су резултати употребе тих апарата, портрети личности, које је сретао углавном током свог дугогодишњег новинарског рада.
Поједине фотографије су налазиле мјеста у репортажама и другим формама новинског израза, а већи дио завршавао архивирањем. Међутим, свака од њих носии са собом причу, Јованову причу, без које би неке завршиле у корпи за отпатке, а личности отишле у анонимност и заборав.
Архивиране фотографије су временом у тами фасцикле „дозршјевале“, богатиле се садржајем који није у почетку био директно примјећен, а имале су вриједност Бабићевог приповједачког, литерарног и публицистичког рада.
Спорадична прегледања и сјећање на портретисане имали су за последицу потребу аутора да их покаже јавности, а да притиснути окидач фотографског апарата „без претензија“ има вриједност портретног, и да почетна интимна неувјерљивост прерасте у ауторство блиско осталом дјелу стваралаштва испод којег је стављао потпис.
Пред очима су израњала сасвим зрела остварења чије мјесто није било само у фасцикли.
Како сам каже, није му полазило за руком да ухвати масовност догађаја, али му је некако ишло од руке да препозна посебност лика. Несвјесно је фотографским апаратом кадрирао лице, а подешавајући оштрину и отвор бленде постизао ефекте оштрине по дубине чиме би запажену карактеристику наглашавао.
Угао је биран по инстикту или из позиције обављања новинарског посла.
Освјетљеност је по правилу природно свијетло.
„Непогрјешив осјећај имам да одаберем тренутак када могу направити портрет. Ако то не урадим одмах, шанса је трајно пропуштена.“
У тренутку настајања, по изјави, није било намјере нити претензија да се створи умјетничка фотографија. Основна жеља је била да се фиксира посебност коју је аутор уочавао. Фотографија је у том тренутку имала статус потенцијалне илустрације новинског или публицистичког текста, односно, у фотографској техници чување уочене посебности.
Бабић је као урођени приповједач са књижевним даром знатно допринјео да „невидљиви“ дио на фотографијама постане уочљивији, да нагласи портретну особину фотографисаног. У својим публицистичким и књижевним радовима створио је јунаке код којих се реално и имагинарно преплићу, јунаке над којим лебди судбина којој се не опиру и чине оно што могу са увјерењем да су на исправном путу. Ријечима обликовани јунаци његовог књижевног опуса бацили су ново свјетло и на фотографије настале „без претензија“. Из њих је временом израњала и оку постојала доступнија портретна особина фотографисаних, а саме фотографије су добијале нови визуелни потенцијал.
На изложби откривамо способност аутора да код ликова које је сретао и фотографисао није уочена само илустративно документарна компоненента него дар да у личности осјети тренутак сретања ега и алтер ега. Маска свакодневнице иза које егзистира исконска природа за трнутак се несвјесно скида и показује искусном оку фотографа. Тренутак се претвара у вјечност притиском на окидач фотографског апарата и започиње визуелни живот настао свјетлосним записом.
Нуди нам се галерија животно обликованих судбина у ликовима; исконске женске љепоте и здравља; стараца ванвременских скулпторалних црта; политичара, јавних и културних радника сачуване интиме са доминантним утицајем професије; личности чији изглед подсјећа на свјетски познате, а да сами то нису знали; дјеце анђеоског изгледа, итд.
Загонетно је, зашто је имао потребу да те свјетлосне записе чини са толико различитих апарата.
Да је ријеч о страственом колекционару добили би дјелимично тачан одговор.
Има и тога.
Највјероватније тачан одговор крије се у Бабићевој увјерењу да се уз помоћ техничких особина ових направа може ухватити голом оку невидљива есенција, портретни битак, тиме нас уводи у поље естетског као природног феномена и основног повода настанка ових фотографија.
Могло би се поћи од претпоставке да аутор не креира фотографију, или то чини сасвим дискретно интервенцијом код поступка израде као визуелни естетски производ, него пуни кадар оним дјелом лица за које мисли да крије невидљиву тајну портретног.
Дакле, увјерен је да је љепота садржана у природи ствари, а његов задатак је да је открије и покаже видљивом. У трагању за тајном љепоте наслућивао је да ју је могуће открити уз помоћ нових техничких могућности која су долазила са новим моделима фотографских апарата.
Успјех или неуспјех таквог приступа у откривању феномена портретног остаје да се мјери појединачним доживљајем изложених експоната.
Никола Галић
