У Вијећници Банског двора 13. априла 2015. године (понедјељак) у 19,00 часова биће промовисана књиге „Своју смрт преболео“, аутора Ристе Кременовића.
Учествују: Ранко Павловић, Никола Томовић, Ранко Прерадовић и Весна Раданчић
***
Ристо Кременовић је рођен 10. октобра 1939. године у селу Борковићи.Основну школу и гимназију завршио је у Бањој Луци а потом уписује Пољопривредно-шумарски факултет у Загребу. Био је не само добар студент, него и веома активан у друштвеном животу.Омладинске демонстрације у овом граду захватиле су и његов факултет, па је учествовао у рјешавању проблема. У априлу 1960. године послије једног састанка на факултету, Ристо се није вратио у студентски дом. Сљедећег јутра нађен је измасакриран на на Савској цести, а мистерија убиства даровитог пјесника није никада разрјешена
.Још као основац испољавао је велику даровитост за књижевност. Сарађивао је у „Новом средњошколцу“, „Младом Крајишнику“, „Бањалучким новинама“, „Младој Херцеговини“, „Омладинској ријечи“, „Полету“, „Oслобођењу“, „Гласу пионира“, „Малим новинама“ и другим листовима и часописима У току свог кратког живота објавио је осамдесет и једну пјесму.Његову поезију, нарочито ону који је писао као ученик гимназије и студент карактерише необична зрелост за његово животно доба.Од његове прве објављен(„Јабучица“)па до последње написане пјесме („Преверени Одисеј“, фебруар 1960), прошло је само шест година и из тог периода остало је 176 пјесама, забиљежених у сачуваној свешчици, исписано пјесниковом руком, од којих се више ид двије трећине, први пут објављује у овој књизи.
„Наслов овој пјесничкој књизи дао је несвјесно, сам аутор прије нешто више од пет упо деценија , када није могао ни претпоставити, да ће се она објавити радозналој читалачкој јавности Млађани Ристо Кременовићм са навршених осамнаест , у мају 1958. године написао је пјесму „Лето“ и у њој стих: Ја сам смрт своју преболео…
Ове књиге не би било и Ристо Кременовић би савим сигурно пао у заборав, да није било жење и труда Кременовића да објелодане његову поезију са пожутјелих страница једне ђачке свеске, коју је већ нагризао зуб времена…“
Ранко Павловић
