У Вијећници Банског двора 24. марта 2017. године (петак) у 19,00 часова биће промовисана књига „Неурачунљиви“, аутора Еве Зоненберг,
У сарадњи са Удружењем књижевника Републике Српске.
Ева Зоненберг (Ewa Sonennberg) рођена је 1967. у Доњим Зомбковицама у Шлеској. Од студија живи у Вроцлаву, где је завршила Музичку академију и наступала као пијанисткиња. Живjела је и у Кракову, где је завршила студије филозофије, одбранивши докторат о Хилдегарди из Бингена, а студирала је и музикотерапију. Предавала је неко време креативно писање у Институту за филологију Јагелонског универзитета. Већ за прву збирку пjесама 1995. добила је престижну Награду Георг Тракл. На оригиналан начин комбинује поезију с музиком. Поред поезије пише есеје о писцима, умjетницима и филозофима (Кокто, Рембо, Микеланђело, Вајлд, Буви и др.)који су стилски посве необични, обзиром да су занимљив спој поезије и филозофије. Превођена је на бројне језике и награђивана. Њене пjесме се налазе у српским антологијима Мој пољски пјеснички XX вијек (2012), Рјечник младе пољске поезије (2013), Атлас европске лирике (2013). Објавила је сљедеће пјесничке збирке: Хазард (1995), Земља хиљаду нотеса. Исповести Линдзи Кемпа (1997), Планета (1997), Поводац (2000), Буктећи трамвај (2001), Час усхићења (2005), Писано на песку (2007); Година ватреног змаја (2009); Изабрана поезија (2014); проза: Краљичин паж, Бајка за заљубљене (2006), Енциклопедија лудака (2006), Странкиња (2015).
***
Откад је и у Пољској завладао феминизам, неки критичари су је почели сврставати у феминистичке воде, поготову што се нашла у антологији женске поезије- солисткиње. Премда њен изглед, образовање, начин писања и интерпретирања поезије, њена самосталност говоре у прилог тој тврдњи, она се побунила против ње, рекавши да пре прихвата судове критичара, који је називају „најмушкијом песникињом“. Јер, у бити сматра да су појмови као „женски“, „мушки“ релативни и да комплексно не обухватају песничко стваралаштво, поготову не њено. Том приликом је изнела суд који је и мени, која је пратим и преводим већ двадесетак година, веома прихватљив: да је „писање донекле глума“, или „да писац треба да буде и глумац“, који сам искористила за наслов свог осврта на њену поезију у најновијем избору који сам сачинила, насловљеног са Неурачунљиви. Међутим, писац-глумац могло би да значи да интерпретирајући себе опонаша друге песнике. Ева Зоненберг то ни у ком случају не чини. До те мере је посебна да је ниједан други, рецимо млађи песник, не може опонашати. Њена тврдња односи се на њено схватање уметности, да писац мора располагати широким спектром могућности писања, односно да тежи универзалности песничког исказа.
Бисерка Рајчић
***
Тијело је испуњено. Тако би се могло рећи за неко вријеме. Кад се завршио двадесети вијек, нисмо знали шта даље. И када смо славили пјесничку Пољску, а славили смо је још поодавно, била је 2001. година, од Бисерке Рајчић добио сам за часопис Словеса пјесме тада још веома младе Еве Зоненберг, са још тридесетак других пољских пјесника. Биле су то пјесме које су говориле о дјевојчици која се играла паљењем палидрвца шибица. То прво читање доживио сам као да сам стално и ја палио њена палидрвца, кресао их, варнице са пламеном обасјавале су површину блиједожутог папира са њеним пјесмама, док је фосфор мирисао улазећи у носнице. Све вријеме читања и ишчитавања те младе поезије, у свему другачије од других, имао сам чудан, жесток осјећај, да се стварају колутови пламена, дима, а папир прогоријева од ријечи какве до тада нисам срео. Па, уистину, папир је и могао да гори, јер је пјесникиња писала о дјевојчици која се стално игра оним шибицама, о палидрвцима и фосфору, о горењу и сагоријевању, тако упечатљиво, да сам осјећао како та васкрслост доноси заиста нешто ново.
Здравко Кецман
