У Вијећници Банског двора 16. априла 2013. године (уторак) у 19,00 часова одржаће се промоција књиге „Дух самопорицања“ – аутор Мило Ломпар.
Учествују:
Мило Ломпар (аутор),
Селимир Радуловић и
Лука Кецман
***
Мило Ломпар рођен је 1962. године у Београду. Завршио је Групу за југословенске књижевности и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету је докторирао са тезом о Историјском, поетичком и књижевном насљеђу XVIII и XIX вијека у позним дјелима Милоша Црњанског, пред комисијом коју су чинили академик Никола Милошевић, проф. др Јован Деретић и проф. др Новица Петковић. На Филолошком факултету у Београду професор је за Српску књижевност XVIII и XIX вијека и Културну историју Срба. Био је генерални директор Политике а.д (2005—2006).
У избору Мила Ломпара за предсједника Задужбине Милоша Црњанског има лијепе симболике и због чињенице да је он још као матурант (1980) добио „Октобарску награду“ града Београда за матурски рад посвећен „Другој књизи Сеоба“ Милоша Црњанског, а као студент (1983) и награду „Стражилово“, коју додјељује Задужбина Милоша Црњанског, за два огледа посвећена посљедњој глави романа „Друга књига Сеоба“.
ОБЈАВЉЕНЕ КЊИГЕ:
“О завршетку романа (Смисао завршетка у роману „Друга књига Сеоба“ Милоша Црњанског)“, Рад, Београд, 1995. Друго, измијењено издање: Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2008. — Награда „Станислав Винавер “ 1995.
„Модерна времена у прози Драгише Васића“, Филип Вишњић, Београд, 1996.
„Његош и модерна“, Филип Вишњић, Београд, 1998. Друго, поправљено издање: Нолит, Београд, 2008.
„Црњански и Мефистофел“ (О скривеној фигури „Романа о Лондону“), Филип Вишњић, Београд, 2000. Друго, измијењено издање: Нолит, Београд, 2007. — Награда „Ђорђе Јовановић“ 2000.
„Аполонови путокази“ (Есеји о Црњанском), Службени лист СЦГ, Београд, 2004. — Награда „Лаза Костић “ 2004.
„Моралистички фрагменти“, Народна књига, Београд, 2007. Друго, проширено издање, Нолит, Београд, 2009.
„Негде на граници филозофије и литературе“ („О књижевној херменеутици Николе Милошевића“), Службени гласник, Београд, 2009. — Награда „Никола Милошевић.“ 2009.
„О трагичком песнику“(Његошеве песме), Албатрос плус. Београд, 2010.
„Његошево песништво“, Српска књижевна задруга, Београд, 2010.
„Дух самопорицања“, прилог критици српске културе, Орфеј, Нови Сад, 2011.
„Дух самопорицања“,друго допуњено издање, издавач Орфеј, Нови Сад 2012.
„Дух самопорицања је књига за културно, морално и духовно отрежњење и излазак из националне хибернације, самопорицања и мазохизма, у којима се српски народ деценијама налази. Она представља синтезу свега што Срби и сами виде и знају, али из неких ирационалних разлога о томе ћуте. Српски народ, ако жели да опстане у светском зверињаку, нема право ни на песимизам ни на ћутање. Без духовне самосвести и националне културне политике, остаће не народ већ становништво без идентитета. То су кључне поруке ове драгоцене књиге“.
Слободан Ракитић
***
„Пред нама се налази једна од оних књига које слободно можемо сврстати у остварења која ће бити датум у српској култури. То је због њеног садржаја и онога што у њој аутор заступа, а и по томе шта се њоме оспорава, доводи у питање а неретко и обесмишљава. Основна позиција ове аргументовне расправе јесте довести у питање праву лавину некритичких напада на српски народ, његов језик, његову културу који оркестрирано и веома организовано стижу са свих страна, а нарочито од представника назови Срба ваљда и зато да би ствар деловала уверљивије (самооптужба не подлеже расправи). Нарочито је важно истаћи бесомучно настојање да се српском народу наметне кривица и по цену највећих и најмонструознијих фалсификата. За протагонисте ових идеја важно је то да је српски народ крив при чему се не поставља питање права других. Дакле, није важно да ли је неко у том односу са српским народом у праву, то је ван расправе, оно што је једино важно јесте да се српском народу наметне кривица. Није важно да ли је неко у целој ствари у праву, важно је да су Срби криви...
…Мило Ломпар својим књигом „Дух самопорицања „“ српској култури подарио сјајну, потребну и важну књигу. Њену важност ће видети, осетити и оценити сви објективни читаоци, али не мање о њеном значају судиће се и по томе колико ће она бити оспоравана или прећутана.“
Боривој Рашуо
