Промоција књиге „Брод који није пловна лађа“, аутора Тихомира Левајца

У Вијећници Банског двора 25. новембра 2014. године (уторак) у 19,00 часова биће одржана промоција књиге „Брод који није пловна лађа“, аутора Тихомира Левајца.
Учествују: Мирко Вуковић, Горан Дакић и аутор

 ***

PLAKAT-BROD-KOJI-NIJE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

POZIVNICA-BROD

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

***

slikaТихомир Левајац је рођен у Качулицама 1937. године. Послије завршене основне школе у Слатини и гимназије у Чачку, студирао je и дипломирао на Филозофском факултету у Београду, група Југословенска књижевност и српскохрватски језик. У бањалучкој Медицинској школи и Гимназији  радио је као професор четрдесет година.

Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Српске, Завичајног друштва “Са Овчара и Каблара“ у Бањалуци и Удружења фрулаша у Чачку.

Aутор је  је сљедећих  књига:.

“За сунчевим кругом“, роман “Књижевне новине“, Београд, (два издања).

“У кругу светиљке“, припоијветке, “Књижевне новине“, Београд.

“Кружно кретање“, роман, “Рад“, и два библиофилска издања која је осликао Омер Бербер, Академија, Београд.

“Јопет суданија“, роман, седам издања.( Прво “Рад“, Београд, друго Задужбина “Петар Кочић“, Бањалука – Београд, треће, четврто, пето, шесто и седмо “Арт-принт“, Бањалука). Роман је преведен и на енглески језик и објављен под именом “HereWeGoonTrail“, “Глас Српске“, Бањалука.

“Сањао сам Канаду“, путопис, двојезично писан, на српском и енглеском језику, (три издања), “Арт-принт“, Бањалука.

“Брод који није лађа“, књига драма, Удружење књижевника Српске, Подружница Бањалука.

“Осмех“, роман, “Арт-принт“, Бањалука.

“Кад би живот уназад ишао“, у поднаслову “Демографске слике и прилике села Качулица“, “Слово“, Чачак.

“Прича која лута светом“, у преводу на осамнаест сјветских језика, Арт-принт, Бањалука, (два издања).

“Опроштајно писмо Старог храста“, роман, Арт принт, Бањалука,( два издања).

“Брод који није пловна лађа“, роман, Завод за издавање уџбеника и наставна средства, Источно Сарајево.

Левајац је приредио и антологију народних лирских, лирско-епских и епских пјесама под именом “Чарне очи“, ‘Арт-принт’, Бањалика, (три издања).

Аутор је и  есеја “Интерпретација романа  Сто година самоће“ Габријела Гарсије Маркеса , Завод за издавање уџбеника и наставна средства, Источно Сарајево.

ПС. Роман“ Брод који није пловна лађа“ на конкурсу“ Златна сова“, Завода за уџбенике и наставна средства РС, Источно Сарајево, прошле године, 2013. године, од 130 рукописа ушао је у ужи избор.

 ***

Б Р О Д   К О Ј И   Н И Ј Е   ПЛОВНА Л А Ђ А (роман)

Р е ц е н з и ј а

Када наглашена потреба и склоност ка хумору не би представљали изражену карактерну црту српског национа, тешко да би он и преживио све оно чиме му је историја загорчавала постојање. С друге стране, код многих западноевропских народа, прије свега код оних лакше, нормалније прошлости и  сређене садашњости –  хумор је такорећи изумро. Нарочито га је све мање у литератури тих народа.А њихов смијех – као колективна реакција на несмијешно – нама је неразумљив, неоправдан, безбожан и безразложан, барем онолико колико и њима што је далек наш виц, односно потреба за њим. Они се, ваљда, не могу начудити зашто ми тако упорно избјегавамо психијатријске услуге и установе, дочим нас уопште не зачуђује њихова наглашена везаност за тај начин одржавања менталног здравља, с обзиром да то, такорећи и немају у фолклору, односно у литератури.

Али, да ли је хумор увијек (или превасходно), љековит? Нарочито је незахвално одговарати на ово питање ако се оно односи на књижевно обрађени хумор; на тај начин се тешко одредити и према оном којим се служи Тихомир Левајац у роману “Брод Који Није Пловна Лађа”. Овај аутор је већ дуго у српској књижевности не само присутан, већ и препознатљив управо по специфично интонираном хумору који га, с правом, одређује као расног сатиричара. Оно што је сигурно, тај утисак ће бити још утемељенији послије најновијег Левајчевог дјела; о њему овдје и говоримо, ”Брод Који Није Пловна Лађа”, мирне душе можемо устврдити, сеже тамо гдје жаока српске сатире још није стизала –  у предање, у саму суштину националне идентификације и епског митолошког пантеона. Управо стога и не успијевамо да одговоримо на питање –  дјелује ли увијек литерарни хумор исцјелитељски? Јер, у суштини, смијемо се себи, како јединки тако и колективу, кад год се смијемо, а то нам се, док читамо Левајчев најновији роман, често догађа. Тачније, од прве до посљедње од стотињак страница, или,да се држимо одредница ове фабуле, од бродске палубе на којој започиње па до неба гдје се, скупа са фабулом, тај наш смијех, завршном резонанцом, пробијајући звучни зид и прелазећи у “табу-сферу”, распрскава, односно, претвара у митолошку прашину ништавила. Иза те небеске тачке више не постоји било шта чему се смијемо насмијати, или на било  кога подсмјешљиво погледати, јер остала је “неосмијана” само она васељенска зона у којој столује Бог. А њега, сазнајемо на крају романа, можемо само питати, због чега смо ми, Срби, и тамо, у небеском царству – мада заступљени највећим историјским репрезентима, Лазаром, Милицом, Милошем, Марком, Карађорђем – по свему онакви какви смо били на земљи коју више немамо!? А какви смо били (“знам ја нас,’бо ти нас” што рекао Ћопић), видимо по представницима српских карактерних типова, окупљеним на палуби Брода Који Није Пловна Лађа.

Да тај брод ни случајно (и поред инстинктивне читалачке потребе да то буде), није Нојева барка, аутор не сугерише само насловом, већ нас, на против, сваком наредном страницом удаљује од таквог  очекивања. Да је Ноје, као што није, окупљао посаду и утицао на састав путника, онда би их, зарад спасења и продужетка постојања, бирао према врлинама; овако – Капетан, Луда, Стојан, Трпимир, Видовита Видосава, отац Мардарије, чистачица Стоја, Милојица, Радојка, Лежимир, пјеваљка Рокана, убоги старчић, Мудросав, новинарка Савка, професор Георгије, докторица Живка, те двоје тинејџера, Џејна и Валентино – као главни ликови, односно безимена маса такорећи “слепих путника”, у суштини представљају скупину негативаца, без етичких и других квалитета, дакле, без препорука за библијско спасење. На против, Брод Који Није Пловна Лађа крцат је порочношћу до те мјере, да се читалац почиње надати како, можда, такав терет плови ка некаквом космичком чистилишту гдје је, божијом вољом, сваком, па и Србима, дозвољено (пр)очишћење, макар као посљедња прилика да се постојање настави по господњој мјери. Кроз призму те наде, неко вријеме (свакако, списатељском вјештином завођен), читалац ту, све већу гомилу гадости на палуби, доживљава као баласт који ће, сматра, кад брод пристане, завршити на депонији чистилишта, послије чега слиједи тако дуго очекивана и неопходна катарза.

Такође, мајсторски се служећи паучином за прављење атмосфере, Левајац нас наводи на помисао да је писац овај брод који није лађа усмјерио према Европи, тачније, да све буде у духу дневнополитичког, ововременског императива – према Европској унији гдје, на крају крајева, можемо стићи и без проласка кроз чистилиште. Уосталом, ни такви какви смо на палуби, не бисмо представљали контраст онима који су већ упловили у ту луку уједињене Европе… Међутим, ништа ни од ових очекивања и слутњи. И онда, у самом епилогу романа, Брод Који Није Пловна Лађа изненади колико читаоца толико и све оне на палуби када удари у рт који ће распршити све наде и све илузије: удар одгонета да је,у ствари, брод лутао по географији истине и упловио – не у морску луку, него – кроз “византијско плаво” у  Небеско царство.

“Прича је лажна,али је хроника из књижевних разлога…”, открива аутор карте, поентирајући, на самом крају, својеврсним “резимеом”, толико неуобичајеним кад је сатира у питању, а тако цјелисходним и присталим у овом случају , да њиме, наводећи га, не само завршавамо наш осврт, већ Левајчев роман – метафору, као оригинално и врло занимљиво литерарно остварење, препоручујемо издавачу.

 

У Бањалуци, 2010. године                                                       Зоран Костић

Share