У Арт дворишту Банског двора 20. августа 2018. године (понедјељак) у 20.30 часова одржаће се пројекција филма „МЕДИТЕРАНЕО”, аутора Габријела Салватореса.
Разговор о филму након пројекције води Славиша Радан, драматург.
Пројекција се организује у сарадњи са УГ „Култура култури“, а улаз на пројекцију је слободан.
Најпознатији филм италијанског режисера Габријелеа Салватореса. С обзиром да је у питању антиратна прича, појавио се у најбољем могућем моменту – у јануару 1991. године, у мјесецу када су коалиционе снаге НАТО пакта први пут напале Ирак (Први заливски рат). Тада су отпочињањем рата, коалиционе снаге себи први пут дале улогу ФБИ „шерифа“ који има право да кажњава цијели „свијет“. Филм је сљедеће године, можда управо из тог разлога, добио Оскара за најбољи страни филм.
Прича филма је смјештена у вријеме Другог свјетског рата, када један италијански ратни брод са осам војника стиже на мало забачено грчко острво да га окупира.
Највећа вриједност филма је његова поетичност. То нам назначава и сам почетак, када се исписује цитат француског хирурга и филозофа XX вијека, Хенрија Лаборита: „У оваквим временима, бијег је једини начин да останеш жив и наставиш сањати“.
Филм представља оду животу, свему оном што живот јесте, па и његовој пролазности… Али и оној врсти слободе, која се проналази управо на сличним, наизглед, веома нам страним мјестима. Али само наизглед, јер сазријевајући схватамо да таква мјеста омогућавају бијег од, конвенцијама наметнутих одговорности. Ако ћемо према себи бити искрени, већина нас машта управо о таквим мјестама (постојећим или непостојећим), у којима можемо чинити оно што нам се највише свиђа, а што нам друштвене конвенције иначе не дозвољавају.
Војници које упознајемо, много су више све друго што карактерише људе, него војници – у једном моменту остају чак и без оружја. У њима има неке духовности… духовности која им омогућује да разумију мали свијет забаченог острва. Они су у ствари поете – то су чак и када причају о сексу.
Крај филма садржи посвету која је у складу са цитатом с почетка, а гласи: „Свима онима који некуда бјеже…“ Наравно, не мисли се само на физички бијег.
На крају текста, морам поменути и фудбал (или је можда боље рећи лоптање) који војници свакодневно упражњавају, играјући измијешани с мјештанима. Ту видимо његову огромну моћ да зближи људе.
Међутим, данас када је главно мјерило вриједности новац, та моћ се губи. Фудбал се сада можда много више гледа, али је све мање оних који истински разумију чари ове игре и уживају у њој.
Много… много је више оних који су ту због могуће кладионичарске зараде…
