Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април 1910 — Београд, 11. јул 1982) је био истакнути српски и југословенски писац из Босне и Херцеговине, који је стварао у другој половини 20. вијека.
Рођен је 26. априла 1910. године у Тузли. У родном граду завршио је основну школу и гимназију. Године 1930. уписао се на студијску групу српскохрватски језик и југословенска књижевност Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1934. године, а од 1935. до 1941. године ради као професор Грађанске школе, а потом је 1936. постављен за суплента у Реалној гимназији у Тузли.
Прве двије године рата живио је у Тузли, гдје је био ухапшен због сарадње са Народноослободилачким покретом, а у мају 1943. године прешао је на ослобођену територију. Тада је постао члан Комунистичке партије Југославије и члан Агитпроп-а за источну Босну, потом је био политички комесар Тузланског партизанског одреда. Године 1944. прешао је у Београд, гдје је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живио је у Сарајеву и радио као:
професор Више педагошке школе,
доцент Филозофског факултета,
умјетнички директор „Босна-филма“,
директор драме Народног позоришта,
главни уредник ИП „Свјетлост“.
Године 1971. је пензионисан и преселио се у Београд. Био је редовни члан Српске академије наука и умјетности.
Признања и награде
Био је биран за:
предсједника Савеза књижевника Југославије,
био је почасни доктор Сарајевског универзитета (1971),
редовни члан АНУБиХ и САНУ.
Добитник је бројних награда од којих су најзначајније:
НИН-ова награда (1967),
ГОРАНОВА награда (1967),
Његошева награда (1967),
потом Двадесетседмојулска СРБиХ,
награда АВНОЈ-а, итд.
Дјела
Послије прве књиге, збирке приповједака „Прва чета“ (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман „Тишине“ (1961). Слиједе књиге, збирка приповједака „Туђа земља“ (1962) и кратки поетски роман „Магла и мјесечина“ (1965).
„Дервиш и смрт“ (1966) критика је одмах одушевљено поздравила као изузетно дјело. Овај роман је написан као реакција на тадашњи Титов режим који се врло често обрачунавао са политичким осуђеницима. И сам Мешин брат је био на Голом отоку, што је био додатни мотив. Радња романа дешава се у 18. вијеку у неком мјесту у Босни. Главни јунак је Ахмед Нурудин, дервиш мевлевијског реда. То је дјело снажне мисаоне концентрације, писано у исповједном тону, монолошки, с изванредним умјетничким надахнућем, повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Оно почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошло до човјекове вјечне упитаности пред свијетом, до спознаје патње и страха као неизбјежних пратилаца људског живљења. Књигу је посветио супрузи Дарки, која му је цијели живот била вјерни пратилац, пријатељ и подршка.
Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.
Роман „Тврђава“ (1970) враћа нас у још дубљу прошлост, у 17. вијек. „Тврђава“ је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у живот, у хаотичну стварност свијета, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вриједности. Као и претходни роман, и „Тврђава“ је испуњена вјером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе, без обзира на различитост увјерења, цивилизација и идеологија.
Након романа „Острво“ (1974) који обрађује теме из савременог живота, слиједе дјела: „Дјевојка црвене косе“, „Писци, мишљења и разговори“, „За и против Вука“, „Круг“ и „Сјећања“ (1976). Ово последње дјело је аутобиографско. У њему Меша С. описује многе важне догађаје и личности које су на његов живот утицале и оставиле неизбрисив траг.
Национална припадност
Поштанска марка с ликом Меше Селимовића, дио је серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године.
У својој књизи „Пријатељи“, Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси дио тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и умјетности из 1976. Селимовић пише: „Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредјељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције ‘Српска књижевност у сто књига’, који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком.“.
Списак дјела
Увријеђени човјек (1947)
Прва чета (1950)
Туђа земља (1957)
Ноћ и јутра (филмски сценарио) (1958)
Тишине (1961)
Магла и мјесечина (1965)
Есеји и огледи (1966)
Дервиш и смрт (1966)
За и против Вука (1967)
Тврђава (1970)
Острво (1974)
Круг (1983)
Награда Меша Селимовић
Награду „Меша Селимовић“, за најбољи роман, додјељују новине „Вечерње новости“ и Удружење издавача и књижара Србије и Црне Горе (од 2007. само Србије). Награда „Меша Селимовић“ се додјељује од 1988. Награда се састоји од рељефа са ликом Меше Селимовића, рад академског уметника Мирослава Д. Савића, повеље и новчане награде од 200.000 динара
Награде су додијељене сљедећим ауторима:
1988: Дубравка Угрешић („Форсирање романа ријеке“) и Милорад Павић („Предео сликан чајем“)
1989: Слободан Селенић – „Timor mortis“
1990: Светлана Велмар-Јанковић – „Лагум“
1991: Радослав Братић – „Страх од звона“
1992: Иван В. Лалић – „Писмо“
1993: Радослав Петковић – „Судбина и коментари“
1994: Драган Јовановић Данилов – „Живи пергамент“
1995: Антоније Исаковић – „Господар и слуге“
1996: Добрица Ћосић – „Време власти“
1997: Горан Петровић – „Опсада цркве Светога Спаса“
1998: Добрило Ненадић – „Деспот и жртва“
1999: Милосав Тешић – „Седмица“
2000: Радован Бели Марковић – „Лиминација у ћелијама“
2001: Данило Николић – „Јесења свила“
2002: Рајко Петров Ного – „Недремано око“
2003: Војислав Карановић – „Светлост у налету“
2004: Стеван Раичковић – „Фасцикла 1999/2000″
2005: Миро Вуксановић за роман „Семољ земља“
2006: Новица Тадић за поетску збирку „Незнан“
2007: Драган Великић за роман „Руски прозор“
2008: Петар Сарић за роман „Сара“ и Владимир Кецмановић за роман „Топ је био врео“
2009: Живорад Недељковић за збирку пјесама „Овај свет“
2010: Владан Матијевић за роман „Врло мало светлости“
2011: Дејан Алексић за пјесничку књигу „Једино ветар“
ека.
Поштанска марка с ликом Меше Селимовића, дио је серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године.
