У Вијећници Банског двора 15. марта 2013. године (петак) у 19,00 часова одржаће се поетско вече „Године на струку траве којој сам заборавио име“, књижевника Неђе – Ћиће Стојановића (Београд) са гостима,
Гости: Ансамбл „Здравка Ћосића“,
***
Неђо – Ћићо Стојановић, рођен је 14. новембра.1963. године у Горњем Ђевању, општина Зворник, БиХ. Од 1972. године живи у Београду, гдје се школује и 1989. године дипломира на Пољопривредном факултету у Земуну. Писањем се бави од своје петнаесте године, али тек 2оо6. године објављује своје прво прозно дјело. Од 1. децембра 2оо9. године обавља функцију предсједника Клуба писаца „Чукарица“. Организатор је многобројних књижевних сусрета, промоција и манифестација…
Библиографија: 2006 објавио књигу прозе „Година дечака умивеног сунцем“
2007 роман „Бели цветови“
2008 књигу прозе „Куд ходим под месечином сјајном“
2010 књигу поезије „Године на струку траве којој сам заборавио име
“Објављивао песме и кратке приче у часопису „АДА“.
***
Увод у књигу поезије
Једна легенда каже,
да је постојало језеро које никада није такла женска рука.
Једног дана је однекуд дошла
прелепа девојка
обучена у бело.
Кажу,
да кад се сагла
и својом жељном шаком
немирно захватила воду,
да је Бог рекао,
немир који доноси твоја рука,
ће променити свет,
који ће заувек остати
жељан мира
од пре тебе и лепоте,
која пре тебе
није ни постојала.
***
Вила
У ћутњи овој немоћној, клетој,
чудан сам санак ноћас снио
девојку лепу у гори светој
где никад, никад нисам био.
Под кленом младим, у хладу фином,
расплела косе и песму поје
душа се моја опи к’о вином
уздрхта болно срце моје.
Размакнух тихо кленова гране,
лице јој нежно као свила
о сањо моја у пусте дане
да ли си жена или вила.
Испружих руку дрхтаву, снену,
да усне такнем, лице мило,
ал’ она заста, к’о да се прену
и неста к’о да је није ни било.
***
Јуче и сутра
Јутрос сам срео
моју бившу
на тротоару,
у улици коју називају јуче,
у пролазу.
… и нешто је затрептало
у зраку врелом,
и тијела су нам задрхтала
чудно.
Јутрос ме пролеће
повукло за рукав
намигнувши смело,
таман кад сам јој хтео рећи,
слаб сам за тобом…
Драги мој, рекло је пролеће,
буди паметан,
и не враћај се и не мари.
Не враћају се
ни реке ни дани
нит’ усне њене могу бити
оно што некад беху оне.
Погледај мора око себе
природу дивну,
живот што буја, што се жари,
осмехе, усне, пољупце, чари,
не мари, не мари за њом, не мари.
Јутрос сам у улици
коју називају сутра,
запросио девојку
коју, као да сам одувек знао.
Рекла је, Да,
док зраци сунца су
на њеном лицу
правили трепераву игру сјаја.
И у тој бајци
од светлости и сена,
преплављен љубављу
што душу жари,
сетих се јуче
и рекох себи,
за све што је прошло,
више не мари.
На путу ка оном
што нам је судба
некад смо с неким
некад смо сами
јуче је само игра сена
а сутра светлост која мами.
