У Малом изложбеном салону Банског двора 04. октобра 2013. године (петак) у 19,00 часова одржаће се отварање изложбе слика и објеката Николе Груловића „Буђење подсвести“.
Изложба отворена до 01. новембра 2013. године.
***
БИОГРАФИЈА
Nikola Grull
Rođen ne tako davno u Beogradu gde se dobar deo svog života i školovao. Stekao je usput neke diplome i titule, izlagao samostalno i grupno, radio svašta i učio od mnogih. Njima hvala. Nemiran duh ga je naterao da se oproba u raznim kreativnim oblastima, od slikarstva, zidnog slikarstva, dizajna do fotografije. Inače sebe voli da predstavi kao kreativnu hobotnicu, mada fizički više podseća na medu, a njegovoj ženi liči na čupavu mačku. Ljubav je slepa.
Ova izložba je posledica dugotrajnog proučavanja svih tih kreativnih oblasti sa kojima se bavi. Crno je za mnoge teška boja, mnogima budi negativne emocije, kod nekoga izaziva depresiju, ali za ljude koji se bave ovim poslom znaju da se “dobra” crna dobija iz četiri boje. Zato se ne može reći da se Grullove slike sastoje samo od crne, sive, bele i crvene, jer crna u sebi ima još boja.
***
BUĐENJE PODSVESTI
Pisanje o umetnosti gotovo da je postalo tabu. Izgubljena u praznini, učmalosti i sada već ozloglašenom izvitoperenom materijalizmu, umetnost se smatra ili hobijem bahatih ili poslednjim utočištem sve malobrojnijih povesničara duše.
Da li je istinski umetnički slikarski izraz danas toliko otuđen od naših čula i naših ličnosti, ili smo se mi otuđili od samih sebe, od sopstvenih nada, strahova, očekivanja, misli?
Dela Nikole Grulovića, sa formom bez forme i sadržinom koja nas bolno izaziva da ostanemo ispred platna i zagledamo se u sebe, postaju tabu o kojem će se retki usuditi da pišu. Osim velike istine da kritičari sav svoj jed zbog nedostatka ličnog talenta obično izliju kroz nemilosrdne redove o radu umetnika, strah od analize ovih dela dobrim delom potiče od istine koja će svakog posmatrača neminovno da dovede do brojnih pitanja.
Zašto crno? Zašto belo? Zašto nas bole čula koja bi trebalo da opušteno uživaju kao u nekoj od naručenih „umetničkih“ bajki u kojima tako rado učestvujemo i kojima se tako sujetno divimo? Šta je to što ne želimo da vidimo, čujemo, ili barem oslušnemo? I zašto je ova umetnost prosto brutalna prema nama, koji samo želimo da se spokojno uljuljkamo u svakidašnjicu, slepi i gluvi na sopstvenu suštinu, na poziv da osvestimo svo naše „crno“ i svo naše „belo“?
Umetnička arogancija Grulla izaziva nas na put u središte – sebe: nas kao neponovljivih ličnosti i nas kao razbijenih delića kolektivne svesti, kao genetskih i istorijskih produkata naše suštine, bezbrojnih predaka, njihovih sudbina, odluka, činjenja, njihovih života i njihovih smrti. Jer, umetnost je prvi stepen apsoluta na putu ka samosvesti. Ne, nije ovo oda Hegelovom nadmenom shvatanju po kojem iznad umetnosti i religije caruje filozofija. Ovo je poziv da se upustimo u gotovo suludu avanturu dolaska do sopstvene suštine koja nam tokom života ostaje nedostižna i koja nam neprestano izmiče, ako se uopšte i trudimo da do nje dopremo.
Da li nas ove slike uznemiravaju? Da. Da li nam smeta prodornost kontrasta koji otvaraju dimenziju koja ne bi trebalo da postoji na platnu? Da. Da li nas stroga kompozicija u isto vreme gura od sebe, ali i privlači sve do želje da i sami dodamo neki svoj pečat na to isto platno? Da. Da li mi, pasivni posmatrači, u stvari gledamo arhetipske slike praznine koja se nagomilala kroz nebrojene generacije i koja nas je dovela do duhovnog mrtvila i tišine koja odzvanja u sumornim tonovima koji nas netremice gledaju sa platna? Da li treba da se predamo, okrenemo leđa, odustanemo, odemo? Ne.
I da li na kraju osećamo da nismo mi gledali slike, nego one nas? I da li je taj „pogled“ u stvari nemi krik pun osude za našu uljuljkanost, opuštenost bez pokrića, za naše nečinjenje, za naš nemar prema sebi i svetu, za umor koji osećamo pred najveću bitku koja nas očekuje u životu – pred bitku za sopstveno jedinstveno Ja, za konačno povezivanje svih naših generacijski razbijenih delova koji se polako gube jer na njih više ne obraćamo pažnju, jer nam više nisu bitni…
Slike Nikole Grulla zaziru od nesmotrenih posmatrača, ne daju im se, kao da žive za onaj pažljivi pogled koji će im nemo reći da je sve jasno, da se više nema kud, da je vreme introspekcije počelo.
Njihova plastičnost odslikava senke naših ličnosti, zadire u sve lažne slojeve koje smo godinama brižljivo gradili i nemilosrdno para lepo skrojene slike nas samih koje drsko prikazujemo svetu. Ali odrazi koje vidimo u ovim umetničkim ogledalima našeg unutrašnjeg Ja, bez skrivanja i bez opravdanja razgolićuju sav nakupljeni mrak. Crno se na crnom najteže vidi, kao što još jedan greh na već ogrehovljenoj duši ne izaziva mnogo pažnje.
A belog je sve manje…
Vineta Marinović
