У Великом изложбеном салону Банског двора 17. маја 2016. године (уторак) у 19,00 часова биће отворена изложба радова студената и професора Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци под називом „Пресјек“.
ПРЕСЈЕK ИЛИ СТАНKА ТРЕНУТНИХ ПОЛИВАЛЕНТНИХ РИТМИKА И СЛИKАРСKИХ ГЕСТУАЛНОСТИ
Проблем визуелног истраживања се веома често поистовјећује са аутентичном егзистенцијом. Сва питања, расправе и могуће оцјене постају само повод за расправу о нужности „верификације праве умјетности“, када она то јесте, и постоји ли уопште граничник који јој легитимно ставља ту ауру која је ослобађа свих амбиваленција и неодређености?
Питање које спотиче, а и покреће у акцију, усмјерену ка бескрајној заинтересованости према увијек-новим тумачењима умјетности – у овом случају тренутних „анонимних“ посредника између друштвених формализама „дипломиране умјетности и умјетника“, и онога што би могло да се наслови као „аутентична дјелатност с оне стране сигурности“.
У склопу ове тезе би се могао и сагледати први заједнички јавни иступ сликарске класе руковођене упутама профилисаних умјетника Јелене Kаришик и Радослава Тадића. Сучељавање као потврда бескрајне слободе и заинтересованости за властито биће у довршености, или трагање за непоновљивим визурама?
Осам умјетничких прегнантности, своју истраживачку „анонимност“ производном демонстрацијом апсолутне слободе, одваја од могуће стрепње постојања и неодређености, и у дијалогу са дјелима својих ментора одређују сами себе у тренутку који је заиста њихово „постојање“.
Ако смо већ зашли у умјетност чије ивице више не познају појам „тврдог“, а легитимна демократичност дозволила да се ехоизацијом свих претходних језика потврди њено „ограничено поље могућег новог“, свједоци смо да ова тврдња данас и нема ама баш никаквог значаја у верификационом процесу саме слике, или њеног сурогата, зато што је (побогу) бране све отворености према антистатичном.
Свако сугерисање да се ритмике и поливалентни језици умјетника (да умјетника) ове класе, истумаче на хоризонталном или вертикалном развоју ликовних дешавања умјетности данас, постаје бесмислица која радикално освјешћује публику и критику да јој не придодаје епитет анахроности, не схваћајући битност „говора властитом шутњом“ која прераста очекивано и дефинитиовно чува живот слике.
Простор овог предговора који има за циљ да укаже на један од могућих начина „доживљаја“ сликарских гестуалности групе „8+2“, не дозвољава појединачне анализе њених судионика, али допушта да се препознају неки референтни сегменти који су у стваралачким концептима монотонију искључиле као естетску категорију.
Промишљање слике је тако одвело Лујићеву, Мајсторовићеву, Обреновића, Бојанића и Максимовића у пиктурални ток метафизичких и гестуалних постенформелистичких и постекспресионистичких естетских предметности, у којима дијелови носе потпуно једнаке квалитете као и цјелина. Њихови поетски записи се крећу од профињеног лиризма до бруталног деструктивног крика, који час твори грумење материје, час је деструише, а бојом поништавају и најмањи интерес за оскудност. Нема „рецепта“ ни за стварање, ни за тумачење оваквог сликарског дејства. Оно једноставно почива у бићу самог умјетника, а компликовани свијет у којем се дешава „излазак“ на површину може да испровоцира било шта из менталног молекуларног свијета.
Процесуалност у оваквом континуитету унутрашњег духовног и спољашњег физичког записивања неријетко се квалитетом изједначава са самим финалним арте-продуктом. Називи дјела свједоче само о томе да умјетници своје информације из фасцинантног и фантазмагоричног свијета оплођавају у потпуност персоналног ликовног идентитета. Овој групи се својим дјелима свакако приклонио и старији колега Радослав Тадић.
Поље у којем поетиком сликарства контролисане акције (мисли се првенствено на доминацију цртежа као конструктивног носача слике), дисциплинованог моделовања форме (Kаришик) и симболичне музичке звучности (Ђукић), улази у слободне апстрактно-лирске експерименте, да би се надасве у потезу и организацији слике, дочарао сам имагинативни набој умјетника. Њихови радови носе властиту сензитивну снагу и склоност ка чистом естетском и наизглед „декоративном“ схваћању слике, гдје се та „декоративност“ овдје преточава у поезију која дозвољава оваквим радовима да осцилирају на биполарном тлу фигуративног и апстрактног.
Подједнако поетична и критична, интелектуално освијештена и колективно забринута, умно љубопитљива и језички бритка, Црногорац Маја својим дјелом улази у поље концептуалног експеримента, у којем њен смисао за рафинирану организованост у процесу критичког сагледавања масе-појединца-друштва-науке-система-емоције и апсурда, преводи у пуко фото-мозаичко-колажно збивање које надраста слику и метаморфорира у сам живот.
У кругу актуелних ликовних проблема увијек се враћамо на почетак. Тако и у предоченом тексту, повратак на почетак значи потврду и очекивање да се у оваквим „Пресјецима“ или „Станкама тренутних поливалентних ритмика и сликарских гестуалности“, изврши синхронизација очекивања и стања, могућег и изводивог, неистрошених могућности и индивидуалног израза, и једноставно-између умјетности и ДАНАС.
Др Синиша Видаковић
