У Малом изложбеном салону Банског двора 16. априла 2015. године (четвртак) у 19,00 часова биће отворена изложба објеката „СКЛАПАЊЕ – РАСКЛАПАЊЕ“ академског сликара Радослава Тадића (Бањалука).
Изложба отворена до 10. маја 2015. године.
***
Радослав Тадић
Рођен 24. 09. 1982. године у Бихаћу, БиХ.
– Дипломирао и магистрирао сликарство у класи професора Радомира Кнежевића на Студијском програму Ликовне умјетности Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци
– Ради на Академији умјетности Унирвезитета у Бањој Луци од 2009. године у звању асистента, а од 2013. године у звању вишег асистента на предметима Цртање и Сликање
Награде:
– 2014 – Друга награда за скулптуру „Простори књиге“ Еволута, Београд
-2007 – Награда за најбољу слику Музеја савремене умјетности Републике Српске
Самосталне изложбе:
– 2014 – „Рекреарелакслике“ слике, Галерија ЈУ Центар за културу и образовање, Лакташи, БиХ
– 2013 – „Цртежи“ Кућа Краља Петра I, Београд, Србија
– 2013 – „110+“ цртежи и слике, Галерија „арт55“ Ниш, Србија
– 2013 – „Сликовито, силовито“ слике, Академија умјетности, Бања Лука, БиХ
– 2012 – „Сликовито, силовито“ цртежи и слике, Мали и Велики изложбени салон, Културни центар Бански двор, Бања Лука, БиХ
– 2012 – „Цртежи“, Галерија Ђура Јакшић, Филолошки факултет, Бања Лука, БиХ
– 2011 – „Изворне вибрације” слике, Центар за културу и образовање, Нови Град, БиХ
– 2010 – „Пулс” слике, Велики изложбени салон, Културни центар Бански двор, Бања Лука, БиХ
– 2009 – „Цртежи” Народна скупштина Републике Српске, Бања Лука, БиХ
– 2007 – „Слике” Академија умјетности, Бања Лука, БиХ
Изабране колективне изложбе:
Учествовао на преко четрдесет колективних изложби у БиХ и иностранству
– 2015 – Резиденцијални програм ГЛО’АРТ Центар, Ланакен, Белгија │ Априлски салон, Музеј града Зенице
– 2014 – Простори књиге, Диагонал плус, Београд │БОА, Галерија Поп Ап, Културни центар Београда
– 2013 – Годишња изложба, Нојштатска градска галерија, Нојштат ан дер Вајнштрасе, Њемачка│Хајл Кунст, Народни музеј Врање│ 18. ЛиндАрт, Интернационална ликовна колонија младих, Галерија-музеј Лендава, Словенија │Приједор-град мурала, Галерија 96
– 2012 – Ликовна колонија „Ракани“, Нови Град│Јубиларна 65. ревијална изложба, Колегиум артистикум, Сарајево
– 2011 – Други интернационални симпозијум умјетности, Галерија-музеј Бом, Нојштат ан дер Вајнштрасе, Њемачка │ „Нишки цртеж“ 2011, Галерија Србија, Ниш │М:тел „Умјетност повезивања”, Бански двор, Бања Лука │Донаторска изложба, Бански двор, Бања Лука│ Минимум-максимум, Музеј Републике Српске, Бања Лука
– 2010 – Албум мистеријских животиња 2, Галерија Феникс, Београд│2. Међународни бијенале сликара и кипара „Медитеран 2010” Шолта, Галерија Кула, Сплит│Ликовна колонија „Црна краљица“, Дрвар (селектор и учесник)
– 2009 – Први интернационални симпозијум ликовних умјетности, Јужни мост Орфуа, одржан у оквиру програма Печуј – европска престоница културе 2010, Печуј, Мађарска │ Други бијенале цртежа Србије 2009, Историјски архив, Панчево
– 2008 – Десета међународна ликовна изложба „Балкан – културни простор без граница“, Галерија ЈУ „Центар за културу и образовање“ Лакташи│Изложба мале графике, Графички колектив, Београд
2007 – „Сарајевска зима“, Галерија Мак, Сарајево …
***
СИМУЛТАНОСТ СЛИКЕ И ЕНТРОПИЧНИХ ЛИТЕРАРНИХ ЗНАКОВА
Сликарство, и уопште умјетност данас, очекује потребу схватања, или барем условног давања одговора на постављена питања о смислу и разложности специфичних стваралачких процеса, који својом знаковношћу, у различитим репродуктивним акцијама, имплицирају подстицај нових видова промишљања и прихватања „посебности“ нових кодова, и оних који преносе њихова значења.
Радослав Тадић, новим концептом „изласка из слике“ преводи њена суптилна значења у комуникативне објекте, који његовом сликарству не умањују препознатљиву ауру способности надахнућа, већ му од раније усвојену естетику (са подзнаком поетског) уводе у инспиративну игру сазвучја рационално-необузнаног и духовито-вишесмисленог, у чистом ликовно-концептуалном дјеловању склапања и расклапања реадy-маде објеката.
Сликарство као говор суптилних чула, кроз Тадићев луцидни практицизам, оживотворује њено гледање у потрошачкој комуникацији, гдје неком привидном ентропијом умјетничке артефакте приближава крају распаднуте свијести, а локалне парадоксе преводи у универзалне и ванвременске карактере бића савремене умјетности.
Умјетност је овдје произашла из самог живота чему свједоче и називи Тадићевих дјела, па књига тако метаморфозом постаје Јабука и Јастог, Њушка и Ован, Плава птица или Сиви соко, а артистово трагање за одговорима на питања која је постављао у својим сликама, живе и овдје, технички репродуковане у 3Д као знак: Среће, Почетка, Ослобађања, Лелујања, Хармоније, Глади, Чаролије, или једноставно преобраћеног логоса у „тијело“ насловљено као: ОК или Зззз.
Карактер призивања новог умјетничког говора овдје није примаран.
Сви разлози оваквог редизајнирања тренутака и мозаичких фрагмената слика у слици, 24-часовне кутије стања која дјелују покретачки на умјетникову визибилност, прије су микроемотивна проживљавања и разоткривања истине и привида живота у иреверзибилном бјекству из слике у неке друге просторе.
Иконоклазам којим је обиљежена савремена умјетност, у случају Радослава Тадића нема ни примјеса радикализма ни агресивности.
У атмосфери ексклузивне разложности властитих визуелних сфера и хоризоната, он не дематеријализује умјетност у основном концепту естетизоване и причљиве самодовољности, али одбацује њену галеријску судбину као коначну и дефинитивну „причу“.
И тако ствари почињу да се врте у круг у којем се тачке сусрећу на мјестима на којима умјетност сопственим дискурсом одређује услове властитог постојања, а онда свако (критичко) мијешање у такав распоред ствари у времену и простору може да поприми епитет непоштовања самозаконитости умјетничког стваралаштва.
У таквој атмосфери Склапање, расклапање Радослава Тадића (са свим моментима и могућностима кодификације створеног и изреченог), бивају понуђене „на читање“ публици која ће препознати визуелну умјетност која „говори“, или ће на другом полу иста уживати само у њеној нијемој особини стања које никад није дефинитивно.
Циклични ритмови се настављају…излазак из саме умјетности да се мутизмом и изругивањем обави деседиментација „уважене“ умјетности, а онда безмало усхићењем и оригиналношћу, као божански дар породи „ново“ умјетничко дјело.
У скоро праисконском хаосу, умјетности данас је потребан непробојан штит да се одбрани од конвенционалности и буде прихваћена. ИСТИНА.
март 2015. др Синиша Видаковић
