У Великом изложбеном салону Банског двора 5. јуна (сриједа) 2024. године у 19.00 часова биће отворена изложба У ШТА ВЕРУЈЕМО? умјетника ЕЛИЗАБЕТЕ БАЋИ, МИОДРАГА МИШКА ПЕТРОВИЋА и ИГОРА АНТИЋА.
Кустоскиња ове изложбе је искоричарка умјетности Ивона Фрегл.
Концепт изложбе У шта верујемо? осмишљен је да отвори врата разумијевању односа себе и других, микро и макро димензије. Позива све нас да од посматрача постанемо актери и освјестимо проблем данашњег вјеровања и вјере. Да ли смо заиста способни и достојни да будемо „богови“, ма колико то силно жељели?
У шта верујемо?
Да ли верујете у нешто? У шта? Бога, љубав, слободу, правду, истину, породицу, карму, моћ? Због чега верујете? Због породичне и културне традиције, личних афинитета, осећаја и искустава или очекивања других?
Да ли и у шта верујемо данас?
Од почетака историје цивилизације, човек је веровао у нешто натприродно, недокучиво, моћно, нешто много веће од њега. Прво су то била божанства, да би се од раног средњег века већина веровања преобразила у монотеистичке религије, односно веру у само једног Бога као јединог „исправног“ модуса побожности. И свако је (као и данас) сматрао да је његов приступ Богу једини истинит и исправан. Ипак, још од средњовековног периода постојали су људи, већином веома образовани, начитани и просвећени, које је друштво називало „мистицима“ – то су особе које су имале „лични однос“ према Богу, не повинујући се никаквим религијским догмама и законима. Током хуманизма и ренесансе, уметник од „оруђа Божје промисли“ постаје „бог“, аутор и креатор. Од доба просветитељства, а нарочито после ужаса Првог и Другог светског рата, вера у (праведног) Бога је у опадању, а пиједестал, уместо Бога, полако заузима новац. Данас људи више не верују ни у новац, већ у моћ која може бити и последица богатства, али је првенствено одраз друштвеног утицаја (положаја). Моћ је та која нам даје „право“ да одлучујемо не само о себи већ и о другима – о томе да ли ће неко добити посао или неће, да ли ће имати довољно средстава за живот или не, да ли ће „живети“ или „умрети“, чешће у пренесеном, а понекад и у буквалном смислу. И тако, круг се затвара – од почетне позиције историје религија и веровања у богове, данас верујемо у могућност да и сами постанемо „богови“, нажалост не у ренесансном смислу Бога-ствараоца, већ у смислу Пантократора, врховног владара и судије који одлучује о судбини свега око нас.
Радови три одабрана уметника преиспитују наш однос према трагању за истином, вери и духовности: Да ли нам је Бог потребан? Да ли, ипак, постоји нешто више и веће од нас? На који начин нам се манифестује?
Три представљена уметника ЕЛИЗАБЕТа БАЋИ, МИОДРАГ МИШКО ПЕТРОВИЋ и ИГОР АНТИЋ
на различите, а подједнако релевантне начине прилазе овој теми.
Елизабета Баћи (Elisabetta Bacci) представља своје сублимиране духовне спознаје у виду концептуалних, минималистичких, медитативних слика. Иако упориште има у Color Field сликарству, уметност Елизабете Баћи умногоме се разликује од овог уметничког стила – она површину платна третира као видно поље са централним фокусом; иако наглашава равну површину слике, алудира на хоризонт, самим тим и дубину, односно перспективу; укључује и представе (иако крајње сведене) објеката из реалног/апстрактног света – троугао (циклус Сијам) / светли квадрат (циклус Светли квадрат) и трапезоида (циклус Мола). Осим ових формалних, постоји и суштинска разлика између Color Field сликарства и сликарства Елизабете Баћи – њене слике не представљају емотивни, већ интелектуални уметнички израз. Њени радови нису само уметничка дела по себи, јер их уметница третира као делове инсталације веће контемплативне слагалице, тако да појединачна дела постају посредници, путокази који нас уводе и усмеравају ка метафизичком искуству, указујући нам на нова духовна подручја.
У циклусу Сијам, уметница стилизоване главе божанства у облику птице (Гаруде) које красе врхове и углове кровова тајландских храмова редукује на облик троугла чији врх стреми ка небу, предочавајући нам константну повезаност неба и земље, овостраног и оностраног, али и човекову тежњу да достигне најбољу верзију себе. Циклус Светли квадрат упућује на неминовност измештана фокуса у циљу спознаје шире слике, док циклус Мола пажњу посматрача не фокусира на хоризонт, већ на жељу да се докучи шта се налази иза тог хоризонта, иза граница наших овоземаљских чула.
Утемељене на контемплацији, једној од заоставштина Color Field сликарства, слике Елизабете Баћи представљају места догађања дубоких, личних интроспекција – обојена поља су простори у којима долазимо у контакт са нечим личним и ванвременским, са застрашујућим осећајем слободе мисли за коју видимо да на крају, после турбулентних духовних промена, резултује стабилношћу и равнотежом.
Слике Елизабете Баћи медитативног су карактера, увлаче нас у себе и нагоне да размишљамо о фундаменталним, онтолошким питањима људског постојања – ко смо, зашто постојимо, куда идемо, чему треба да тежимо, која је наша сврха. Мисаони хоризонти њених радова, као предели нашег унутрашњег бића, указују нам на пут ка апсолуту, ка истини коју никад не можемо да досегнемо, али и на важност истрајавања на путу да јој се што више приближимо.
Радови Миодрага Мишка Петровића говоре о уметниковом дубоко интимном односу према Богу, као и нашем праву на избор. У последњих двадесетак година, глобализација је довела до промене да су нам све информације на дохват руке – промовишући индивидуализам, упутила нас је на то да имамо пуно право да сами одаберемо начин и облик веровања у суштину живота, постојање или непостојање „оностраног“, етике, филантропије, поштовања свих облика живота, избор између правде и неправде, доброг и злог. Радовима из циклуса Енигма уметник упућује на препознавање истоветности свих путева (религија) који воде до Бога (богова), који нам, ипак, заувек остаје недокучива мистерија.
Петровић истражује однос свести и подсвести у процесу поимања духовности. Његове слике можемо поделити у две групе: слике са натписима (именима божанстава, Христа, пророка, цитатима из светих књига и симболима свих великих светских религија) у чијој је креацији преовладао принцип свести и, са друге стране, слике без натписа које визуелизују уметников принцип подсвести у трагању за истином. Петровић такође не бежи ни од разматрања лица и наличја вере, инкорпорирајући у композицију слике и натписе као што су „смрт“, „суицид“, „безнађе“, „депресија“, „очај“, указујући тиме на свеприсутне неправде које често служе као аргумент за теорију непостојања Бога.
Колорит и композициона решења радова евоцирају ликовност хипи покрета са краја ’60 и почетка ’70 година XX века који су обележили борба за идеале, подршка другима, саосећање и духовност уместо данашњег егоцентризма и материјализма. Због свега наведеног, нови радови Миодрага Мишка Петровића представљају право освежење на данашњој поприлично тмурној и туробној ликовној сцени.
Игор Антић је уметник који ствара in situ (site-specific) инсталације – сваки његов рад је осмишљен и намењен искључиво простору у коме је предвиђено да буде изложен. Рад Недовршена форма #22-2 за изложбу у Банском двору идејно се надовезује на Антићев рад Недовршена форма #22 изведен у Бали-беговој џамији, излагачком простору ГСЛУ Ниш прошле године. Текстилне материјале са одштампаним или извезеним мотивима свих великих светских религија формира у облике које поставља на под, једне уз друге. „Парцеле“ од материјала прате питања написана на папирима која мотивишу посматрача на лично преиспитивање случајности, веровања и уметности. Уметник се пита да ли је све игра случаја, да ли су наша вера или атеизам само продукт тринома време-место-ситуација, односно нечега што нам је културолошки и по традицији пренето, а не спознаја до којих смо сами дошли промишљањем. Да ли је наше веровање заправо само последица сплета околности?
Недовршена форма нам нуди полазиште за продубљивање перцепције и преиспитивање сопствених уверења. Уметничку инсталацију би требало сагледати искључиво као полазну тачку за разнородна промишљања, никако као рад са непроменљивим значењем. Идејна позиција Антићевог дела је крајње отворена јер уметник све време задржава потпуно неутралан, непристрастан став према нашем „надограђивању“ рада. Одатле и назив Недовршене форме, јер представљају полигон за мисаону игру чије је полазиште подједнако у наслеђеном, пасивном (васпитању, сећању, традицији) и динамичном, активном (нашем личном, оригиналном) промишљању. Подсећајући на игру приповедања у којој је почетна реченица задата док остатак приче осмишљавамо сами, Недовршене форме утиру пут од личне до колективне историје.
Ивона Фрегл, историчар уметности
