У Каменој кући тврђаве Кастел 18. новембра (петак) 2022. године у 19.00 часова биће отворена
изложба слика ЗДРАВКО ВАЈАГИЋ/ЛЕГАТ (Приједор – Нови Град).
Изложба се организује у сарадњи са Музејом Козаре и КЦ Нови Град.
Када је сликарство Здравка Вајагића у питању, реч је о респектном и самосвојном стваралачком прегнућу, којим је одавно присвојио запажено место на савременој српској ликовној сцени. Није тешко приметити да су Вајагићев живот и његова уметност изједначени и зато нас не чуди сликарева мотивска оријентисаност ка пределима родног краја. Сликарски свет који гради аутор извучен је из унутрашње, дубоко интимне, уметникове завичајне митологије. Његово дело је непрекидно платно босанских предела, датих у најразличитијим сугестивним расположењима. Асоцијативно именовање његових слика – Плавно, Подножје Плавна, Мрачај, Предио зелене земље, Заробљени предио, Догађај у предјелу – сведочи о саучесничкој блискости уметника са завичајним крајем. Оно што треба истаћи је да код Вајагића пејзаж-предео нема географско обележје, већ је снагом уметничке контемплације стваралац успео да га преобличи у духовну слику, у једну врсту менталног пејзажа.
Тродимензионалан лик стварности уметник је зналачки пројектовао у асптрактну експресионистичку раван своје слике. Широки прикази напетих облика, драматични сукоби рељефних маса, колористички афинитет окренут тамним појавностима на његовим платнима визуелно се приближавају неком опустелом, имагинарном пределу. Форме на његовим сликама су монументалне, чврсте, седиментне, ерозивне, блиско повезане у својој композиционој монолитности. Уметник је у својим истраживањима заинтересован за тајне које крију земља, камен, вода. Седиментни слојеви слике, захваћени тешким и истрајним процесима стварања, настали су наслојављањем личног искуства. Из ове, слободно можемо рећи, интимне географије наслућују се тајне функције преко којих уметник одржава живот. У дијалогу између видљивог и оног што видљиво скрива, уметник се руководио Сезановом максимом: Предео себе мисли кроз мене, ја сам његова свест. Вајагићево интересовање за геолошку структуру родног залеђа само је буђење и враћање минулих времена, тј. откриће онога што му је остало из прошлости. У носталгичном расположењу и у алузији на далека времена уметник наново оживљава стару срећу и успоставља контакт са личним тлом. И након овог ишчитавања земаљских кодова Вајагићеве слике остаје једна општа упитаност пред делом сваког уметника, пред бекграундом његове инспирације. Одговор је дао руски вајар Наум Габо: У природи нема ничег што у нама не би постојало.
Вајагићево унутрашње кретање сликом, навођено емоционалним импулсима, користи се бојом као примарним визуелним средством како би се ти исти импулси материјализовали. Овде треба истаћи да у његовом звучном колориту, врло засићеног и кондензованог бојеног ткива, једна боја заузима привилеговано место, а то је црна. Она не само да је изједначена са осталим колористичким датостима већ се свуда тријумфално и арогантно намеће. Без црне боје уметник не може; она је његова нужност, оправдање уметничког битисања, ембрион из којег се рађају остале бојене творевине. Код Вајагића она нема дескриптивну функцију, не покорава се предмету, већ постаје верни пратилац интимног уметниковог доживљаја. О пореклу ових тамних појавности ликовни критичарЗдравко Вучинић нуди објашњење: Обојеност слика Здравка Вајагића изнова изазива помисао на његово порекло, које се поистовећује са основним животним импулсима као што су радост, жалост, туга и бол. Уметник не мора да буде свестан тих околности, ипак, његови пигменти се подударају са бојама далеког памћења, које архетипски живе у његовој свести. Можда у томе треба тражити упут за разумевање меланхолије, или пак, неке врсте носталгије, која се, као психолошки одраз стања уметникова духа, појављује у Вајагићевим сликама.
У месту уметниковог порекла црнина се увек носила; она није била одређење искључиво туге и жалости, већ су црна и црно биле свакодневна одора његових крајева. Вајагић је уз црну растао, са њом срастао и уз њу сазрео. Уметник свој пигмент не ставља на површину платна да буде доступан свима; он зна да на светлости не може ништа да никне, да сликарско семе мора бити гурнуто у утробу земље, у приватност мрака, да се опреми за изазов спољашњости, и тек онда изложи погледима посматрача. Слика је оденута атмосфером издвојености и тишине, али из његове црне истиче топла материја која рађа нове животне импулсе. То није црнило провалијског бездана; ова нас црна не узнемирава, не замара, она није ни злослутна, ни угрожавајућа, већ смирујућа, хармонична и надасве пријатна. Унутрашња нужност репарације нечег давно несталог, засигурно је уметника несвесно приморавала ка креирању топлине. Црна више није губитак ни мрак заборава; она храбри уметника да ништа није трајно изгубљено, да губитак може бити надокнађен. Уметничко дело је ту да се изгубљено поново надомести, а стваралац је опет сликом у свом завичају.
За више од шест деценија уметничког трајања, Вајагић је створио један крајње јединствен и пажње вредан сликарски опус. За све то време његова ликовна мембрана остаје непропустљива и неистањена за упливе туђих утицаја и текућих ликовних изазова. Како сам уметник каже, данас, када је простор слике загађен низом егзистенцијалних питања и манипулацијама примећујемо да је аутор остао доследан себи, градећи свој сликарски интегритет на чврстим етичким и естетичким принципима.
др Александра Поповић
ЗДРАВКО ВАЈАГИЋ rођен 1938. у Личком Петровом Селу. Академију ликовних уметности у Београду дипломирао 1963. године у класи професора Недељка Гвозденовића. Постдипломске студије завршио 1966. код истог професора.Члан удружења ликовних уметника Србије од 1964 . године. Био је професор Више педагошке школе у Београду на катедри за ликовне уметности , професор Више школе ликовних и примењених уметности у Београду , те оснивач и професор Академије за уметност и консервацију у Београду.
Самостално излагао 20 пута , а учествовао на бројним групним изложбама.
Награђиван више пута.
