У Великом изложбеном салону Банског двора 4. децембра (сриједа) 2024. године у 19.00 часова ће бити отворена изложба слика и цртежа ЛЕПОТА ДОБРЕ СВЕТЛОСТИ академске сликарке МАРИЈЕ ДИЛПАРИЋ из Београда.
Лепота добре светлости
у светлости да себе изгубим
Како да отворим прозор да свет уђе у њега?
Отварањем прозора улази у одају сопства сав свет. Сва чистота његова. Сва тескоба његова. Ништа није удаљено нити туђе. Ништа ван ЈА.
А ако понекад пожелим,
Тек ради маштања, да будем јагње
(или цело стадо да бих се раштркао по читавој падини
И био мноштво срећних ствари у исти мах )
То је само зато што осећам оно што пишем
Пред сунчев залазак
Или кад неки облак заклони руком светлост
И по трави се разлије тишина. (Фернандо Песоа)
ЈА у том смислу јесте неко други. Али не нека одређена свест, него свест уопште. Живот по себи. Целокупност. Истина. Једна одаја за читав свет. Жорж Диби у делу Време катедрала пише о вези Бога и светлости: „Произашао из зрачења свет је светлосно шикљање које се обрушава као водопад, а светлост што избија из првобитнога Бића поставља на своје неизрециво место свако створено биће. Но та светлост их све уједињује. Као љубавна веза она напаја читав свет.“ Како отворити прозор да свет уђе у њега? У пределима Марије Дилпарић прозори унутар сакралних објеката преобликују се у своју супротност и не пружају пролаз ка свету и светлости, већ извор света и светла долази из унутрашњости здања.
У светлости да себе изгубим
налаже ми гледање духа,
и снажно ми казује слутња:
изгуби себе да би нашао себе. (Рудолф Штајнер)
Различита светлосна треперења унутар Маријиних слика упућују на наслут мирне стварности која постоји упоредо, ничим не ометајући видљиво постојање.
Љубав је тако сама и тако пуна света.
Давичов стих из циклуса песама „Хана“ љубав је тако сама и тако пуна света
изражава ону врсту испуњености душе која се упутила у „празне“ одаје тихости,
изложивши своју нутрину, као срна или јеленче, без икакве „логике“, давања ради. Гледајући у сунчев зрак на зиду, осећајући топлоту светлости на длану – пожелети да читав свет види исти тај зрак на своме прозору, осети исту ту топлину својом кожом.
Лирика жртве је поетизација жудње за Истином. Себезаборављајући, њена лиричност је њено нежно радовање у томе, уживање у добровољности. На Маријиним сликама она узима обличје срне. „У православљу срна означава симбол жудње за Богом, тиховања и чистоте монашког позива.“ (Срна у изгубљеном рају”Светог Аве Јустина Ћелијског, приказ Валентине М.Златановић Марковић) Те чисте воде и различитих претапања светлости која својом крхкошћу, можда, указују на савршену довољност, уочавање лепоте која брани свет. Тако се у њеним радовимапоглед упушта у трепераве просторе чија треперавост сакрива неукроћену мистичност и недокучени облик жртвовања, скоро сањив. Сањивост тих композиција дошивена је присуством воде.
Највиша доброта слична је води.
У својој доброти, добра је према сваком бићу и ничему се не опире… (Лао Це)
У својим стиховима Дилпарић пише:
И на води лежим
и о води мислим.Читам и записујем:
Китови су рођени,
за величанствену смрт ове воде.
Развлачила се дуго у земљиној пљувачки
и питала:
Да ли се одавде икоме одлазило?
Непомакнуто треперење
Изван овог света свет јединствен усковитланих духовних очију које се срећу. Оне се сударају у скројеном свету тако чинећи свеприсутан осећај треперења у стомаку. То што је одаја испуњена меком светлошћу празна, или што је испуњена крхким присуством нежних бића природе, је само привид, иза кога се крије густа испуњеност узвика и дозивања, обучена у тихост. Као посуда.
Није нека мудрост ставити чело
на небо и вући мисли плаве.
Али ићи весела кроз поље,
знати да је тело посуда.
Ја сам се увек питала да није тело једно од црквених сасуда,
а јесте.
историчарка умјетности, Миња Јовичин
МАРИЈА ДИЛПАРИЋ рођена је у Београду 1999. Завршила је Школу за Дизајн 2018. године као техничар графичког дизајна. На Факултету ликовних уметности у Београду основне студије завршава 2022. године на одсјеку сликарства у класи проф. СимонидеА Рајчевић. Наредне године завршава мастер академске студије на Факултету ликовних уметности, од којих један семестар проводи на академији финих умјетности Јан Матејко у Кракову као стипендирани Еразмус студент сликарства. Тренутно је студент друге године докторских уметничких студија на Факултету ликовних уметности.
Учествовала је на многим изложбама и пројектима у Србији, Хрватској и Пољској.
