У Музичком павиљону парка „Петар Кочић“ 12. јула (уторак) 2022. године у
20.00 часова биће отворена изложба ГОЛЕ академског сликара Радослава Тадића. Кустоскиња изложбе је историчарка умјетности Ивона Фрегл из Београда.
Циклус Голе или естетско огољавање феномена боје у новим радовима Радослава Тадића
Слобода и одсуство одговорности записани су у бојама, али и у пролазном и безначајномкарактеру материјала и облика – Жан Бодријар, The System of Objects
По сензибилитету колористички експресиониста, Радослав Тадић од почетка своје уметничке праксе бојом и гестом у радовима исказује и оно интуитивно спознано, и оно интелектом дефинисано, али и наговештава оно што се још увек налази у процесу ликовног промишљања. Од истраживања у (растегљивим) оквирима фигурације с почетка Тадићевог уметничког стваралаштва, у најновијем циклусу није остао ни траг – композиције циклуса Голе су апстрактне, без назива и искључиво личне асоцијативне појавности.
Уметник се окреће ка делимичној дематеријализацији, одсуству тежине подлоге и непроменљивости форме, фиксирајући гестуалне потезе претежно једне боје између две транспарентне, обликовно флексибилне површине најлона, омогућујући струјању ваздуха да утиче на промену облика рада. Посматрач види целину боје без оквира, која у нашој имагинацији тежи да освоји простор и изван граница површине коју заузима. Иако би се на први поглед помислило да је реч о монохромним радовима, Голе слике Радослава Тадића то нису. У свакој слици приметна је јасна превласт једне боје, али је уметник обогаћује различитим валерима, као и, пре допунама него акцентима других боја које постоје искључиво у функцији истицања одабране колоритске вредности.
Интересантно је било истражити шта је заправо подстакло уметника да крене у правцу релативизације форме и фиксирања боје (као носиоца уметничког рада) између најлона. Иако је данашње стање прекарности уметника сигурно одиграло велику улогу у осмишљавању егзекуције радова на најлонима (могу се спаковати у мали простор те се лако преносе, обезбеђују више различитих начина поставке радова и самостално, али и у оквиру просторних инсталација), за Тадићев оригинални концепт радова из циклуса Голе релевантнији је уметнички, визуелни чинилац – поставком боје између две провидне фолије дводимензионална слика постаје тродимензионални објекат јер, да би се сагледала, посматрач мора обићи пун круг око ње, тј. мора да освести простор у ком се и он и рад налазе. Доживљају просторности доприносе и периодични транспарентни делови радова кроз које се назиру обележја простора који их окружује, као и непостојање јасно одређене границе рада – рама. Уметник овим поступцима није омогућио да се слика-објекат преклапа са окружењем, већ да се шири и изван физичких граница најлона, постајући паралелно присутан свет за себе.
Иако се боје могу посматрати као неодвојива својства неког појма али и као метафоре фиксираних културних значења, боја као феномен Тадића привлачи више у смислу непресушног естетског и асоцијативног потенцијала него као симболичка вредност. У радовима из циклуса Голе боја не представља квалитет, већ сам ентитет рада.
До XX века, традиционално схватање боје негирало је њену аутономну вредност. Kонструкт боје био је дијаметрално супротан конструкту суштине. Бојама је било „дозвољено“ да допринесу поимању суштине, али никада да саме буду суштина. Такође, од концептуалне уметности до данас присутно је занемаривање или негирање естетике у корист суштине/идеје. У последње време, Тадић се поново окреће ка идеји лепих уметности. Његова дела релативизују или чак негирају форму, док боју издвајају као носиоца примарно естетске информације. Боја као засебан феномен изолована у делима Радослава Тадића интензивира наше опажање и доводи до визуелног ужитка.
Лепота у делима Радослава Тадића је лепота ослобађања.Слобода, у смислу ослобађања уметничког сопства (ослобађања од свих стега научених процеса уметничке креације) представља и ослобађање засебних елемената слике, односно боје коју Тадић у овом циклусу поистовећује са самом сликом: „Чини ми се да сам радећи на овом опусу био потпуно растерећен од свега што ме је некад повремено обавезивало (јединство стила, досљедност у сликарском поступку, рок, гледалац, диплома, простор)… Временом ми платно, па и сама првобитна идеја постају обавезујуће. Желим се и од њих ослободити. Kао што сам се некада ослобађао од предмета, тако се сада појављује жеља да слику-боју, ослободим од свега. Јавља се идеја да рад буде саткан само од живе боје.“
Ослобађајући боје од облика, Тадић им свесно поклања самостални живот; свака свест са собом носи и одговорност но, ако су слике-објекти-боје у циклусу Голе одговорне за било шта, то ни у ком случају нису миметичка дескрипција, симболизам или морализаторски дискурс, већ искључиво емотивни или интуитивни осећај, односно атмосфера коју стварају. Различитим валерским вредностима и гестуалним наносима уметник успоставља ритам атмосфере чији део постајемо и ми као посматрачи.
Циклус Голе одликује се јасноћом, снагом и аутентичним изразом. Препознатљива поетика и отвореност ка експериментисању у оквирима изабраног медија (сликарства) инспиришу уметника (али и посматрача) на истраживање природе сопствене перцепције, рушећи наметнуте оквире уметничког деловања (школство) и нашег схватања уметности (културна дискурзивна пракса). Гестуални, импулсивни рукопис широко исликаних површина густе гаме са транспарентним деловима, као и пажљиво уклопљени акценти других боја, сведоче о Тадићевим ликовним афинитетима. Тадићев оригиналан вид егзекуције радова из циклуса Голе доводи до брисања јасних граница између медија скулптуре, слике и инсталације, наговештавајући нова ликовна истраживања и уметничка питања на која ће Тадић у времену које долази тражити одговоре.
Радослав Тадић нам не нуди боју као уточиште или разбибригу, већ као засебан свет лепоте, као алтернативу реалности, супротстављајући лепоту унутрашњег опажања свету око нас на који све мање имамо утицаја.
Ивона Фрегл, историчар уметности
Ријеч аутора:
У нијансама и тоновима једне боје тражим „чистију“ и „апсолутнију“ слику.
Схвативши како ми платно и блинд рам постају ограничавајући у тежњи ослобођења боје, прочишћења и огољења слике, долазим до открића наличја слике.
Боју кротим између двије провидне најлонске површине које качим на шипку фиксирану само у једној тачки, дајући раду могућност гибања под утицајем струјања ваздуха.
Слике постају објекти који захтијевају обилазак посматрача око њих у циљу сагледавања цјелине.
Крећући се кроз инсталацију Голих слика, посматрачу се освјешћује физички простор, а отвара ментални простор за смјештање утисака.
Отвореност, физичка и ментална, практичност, модуларност и прилагодљивост ових радова, подстичу ме на даља истраживања. Могућности су бескрајне. Наставиће се…
РАДОСЛАВ ТАДИЋ је рођен 24. септембра 1982. године. Дипломирао је и магистрирао на смјеру Сликарство на Академији умјетности Универзитета у Бањој Луци. Докторирао је на Факултету ликовних уметности Универзитета уметности у Београду. Излагао двадест четири пута самостално и преко шездесет пута колективно на изложбама од локалног, националног и међународног значаја у Босни и Херцеговини, Србији, Хрватској, Словенији, Италији, Мађарској, Њемачкој, Француској, Белгији, Кувајту и Кини. Добитник је више значајних награда. Запослен је на Академији умјетности Универзитета у Бањој Луци у звањ у доцента за ужу умјетничку област Сликарство.
