У Каменој кући тврђаве Кастел 14. маја (петак) 2021. године у 19.00 часова биће отворена изложба “БАЛКАНСКА КУЛА” академског сликара Александра Бајуновића.
Поставка обухвата селекцију радова који су настали у оквиру његовог мастер студија на Академији умјетности Универзитета у Бањалуци у класи професорице Борјане Мрђа.
Због тренутне епидемиолошке ситуације број мјеста у публици је ограничен. Обавезно је ношење заштитне маске и дезинфекција руку на улазу.
Биографија:
Александар Бајуновић рођен је у Шапцу 1995. године. Школу примењених уметности завршио је у Шапцу. Академију умјетности у Бањој Луци уписује 2014. године, смјер Сликарство у класи Весе Совиља. Године 2018. је дипломирао и уписао мастер студије у класи професорице Борјане Мрђа. Звање демонстратора-стручног помоћника стиче на смјеру Сликарства на Академији умјетности у Бањој Луци. Од 2019 године је члан Удружења стваралаца Шапца. Учествовао на више међународних ликовни колонија у земљу и иностранству.
Ментор, др ум Борјана Мрђа, ванредни професор о изложби:
ПЕЊУЋИ СЕ КА НЕБУ
Као референцу за назив свога мастер рада ”Балканска кула”Александар Бајуновић је призвао рад Питера Бројгела Старијег ”Вавилонска кула”. Једна слика Питерове Вавилонске куле је у Музеју историје умјетности у Бечу и ова слика приказује моменат активног настајања куле.Она доноси стање идеолошког заноса и вјере у несумњиву прогресију усљед цивилизацијског процеса пењања ка небу. Међутим друга слика, која је у Ротердамском музеју ”Боијманс Ван Беунинген”, је својеврсни негатив куле у идеолошком смислу јер дјелује напуштено и празно.Градитељи су отишли, градња је заустављена.
Оваква контрастна поларизација и Бројгелово двоструко промишљање о предмету рада указује на то колико је овај мотив комплексан и немогуће му је приступити једнообразно.Он носи у себи безвремен метафорички потенцијал у смислу пропитивањаи поређења јединства и подјеле, жеље за патријархалном моћи, градивним и деконструктивним потенцијалом цивилизације, идејом о могућој језичкој унификацији насупрот разбијању комуникације на мноштво различитих језика (народа). Међутим у најдубљим слојевима значења отвара се питање суштине људског и цивилизацијског, појединачне и заједничке судбине, као и утопије глобалног уједињења кроз језик и изградњу унифицираног друштва, идеолошки и политички. Према садржају старозавјетне Књиге постања, Нојеви потомци су неко вријеме након Потопа говорили јединственим језиком, да би дошавши са истока у земљу Сенар (Вавилон) одлучили да саграде град са кулом чији је врх требао да материјализује њихову везу са небом.Међутим Бог им је помео ове амбициозне и горде планове освајања ”Царства небеског”,те је помијешао језике тако да дрски градитељи нису више могли да разумију један другог. Кула се почела урушавати, јер је основ за било какву удружену градњу комуникација, а градитељи су се расули по цијелом свијету.
Репродукцију Бројгелове религијско-историјске парадигме и иконографије Александар примјењује критички, те својим циклусом слика позива на промишљање тренутног стања патријархалне заоставштине руралних подручја Балкана, формално и суштински. Патријархалне идеје су видљиве у непрекидној градњи кућа вишеспратница које сугеришу здружени породични живот неколико генерација у једном сеоском домаћинству.Иако се реализација овакве тежње за чувањем националног и патријархалног идентитета увелико почела урушавати након Другог свјетског рата (да би кулминирала након ратних сукоба који доводе до распада Савезне Федеративне Републике Југославије) одласком млађих мушких чланова из породичног сеоског окружја, градња оваквих кућа се наставља прижељкујући повратак синова.Таква идеја ”куће” углавном није остварена до краја, грађевине остају незавршене и не испуњавају своју иницијалну намјену.Тренутна позиција патријархалних форми прошлости се тако преиспитујеу раду Бајуновића. Сагледана је у времену глобалистичких политичких и економских превирања која неумитно теже да унифицирају национални идентитет изграђен у прошлим системима, те узрокују масовну гравитацију сеоских подручја ка градским срединама или другим европским државама и градовима у толикој мјери да је само њихово постојање доведено у питање. Улога оца у остацима некадашњег патријархалног система, велике уједињене породице која обитава на једном имању у једној кући, те појам насљеђа кроз недовршену и напуштену кућу и окућницу,Бајуновић исцрпно проблематизује у обимној серији уљаних слика на платну. Теме које бира су веома личне, знаковите и ангажоване.
Александар Бајуновић своје сликарско и практично истраживање надграђује на искуствима поентилизма и наивног сликарства, која на специфичан начин даље осавремењује. Он је ликовни приповједач у чему се такође увелико дотиче са Бројгеловим приступом сценског промишљања сликарских композиција. Његове слике су фабуларне и наративне. Оне приказују сцене свакодневног сеоског живота, само површном посматрачу идиличне и ”наивне”. Отац је главни јунак који се преиспитује у односу на форме зида, куће, окућнице и земље. Зид је пријетећи и ограничава, кућа је незавршена и огољена, често без прозора. Оца упознајемо на слици назива”Испред зидина” и слици већих димензија под називом”Отац”. На слици ”Испред зидина” отац нам је окренут леђима, не комуницира. Загледан је замишљено и магнетично у даљину, благо подигнуте главе.Склањајући руке на леђа, прса отвара срчано ка напријед. Међутим умјесто перспективног, плодног и непрегледног сеоског крајолика,добијамо зид. Перспектива је пресјечена, циглу по циглу. Суочени смо и зазидани заједно са оцем,са тјескобом и неизвјесношћу коју будућност носи.
На слици ”Отац” видимо га у цјелини, овог пута октенутог ка нама, фиксираног погледа. Тијела које укочено стоји испред зида, на гајби кока-коле у ођећи која алудира својим маскирним узорцима и бојом на војну униформу. Начин на који отац стоји је дубоко узнемиравајући. Иако наизглед спокојног става, он исијава дубоку и слојевиту психолошку драму. Зашто се попео на трошну гајбу у мраку недовршене куће?! Овом иконографијом јасно је да Бајуновић сукобљава ињектиране капиталистичке вриједности запада у просторјуго-истока (Балкана), простор комплексних историјских превирања, који се налази у пост-ратном и пост-транзицијском периоду, узрокованом управо прошлим политичким и економским сударима контрастних вриједносних система– капитализма, посткапитализма и социјализма помијешаног са патријархалним национализмом у фазама. У проблематику овог комплексног судара, иако суптилнијим ликовним ријечником, Александар нас такође уводи сликом ”Ајде да се играте”.Свједочимо поставци импровизованог коша у трошном сеоском дворишту. Сасвим је јасан нагласак на пропитивању западних вриједности кроз американизовану спортску игру на коју се посматрач позива у њој неприпадајућем сеоском, балканском амбијенту.
Усљед ових убрзаних друштвених промјена сеоска кућа се урушава, а улога оца и патријархалног насљеђа се деконструише и трансформише.Управо ово стање друштва Александар проблематизује на монуметалној слици ”Вавилонска кула балканског народа”. Кућа је напуштена и у почетној је фази распадања. Кућа се враћа природи, усамљена је у широком сеоском крајолику док облаци идилично пролазе испред ње. Начин на који Александар сукобљава стање туге и немоћи са идиличним и неумољивим простором природе указује да он промјену велича не као катастрофу већ природни ток ”ствари” и могућност.
Слика која је својеврсно разрјешење или отворена тачка сликарске цјелине је ”Пластеник”. Сцену окупира башта смјештена унутар пластеника. Мајка први пут ступа на сцену. Овог пута отац гледа у смјеру раста, ка дубини унутрашњости, кроз благо раскриљен улаз пластеника тако да и сами имамо дјелимичан поглед на свјеже, тек изникле биљке, плодове заједничког рада мајке и њега. Мајка је она која у рукама држи воду. Мајка је она која даје ”живот” биљкама. Мајка је она која даје перспективу и суштинску снагу ”сцени”. Породица је та која осмишљава кућу али веома занимљиво да их Александар смјешта управо изван куће- у природу, у отворен, слободан и трансформативан простор у коме су пођеднако заједно у својој племенитој улози. Помисао је да можда жели рећи како кућа сама по себи не чини породицу, нити даје непомичнодефинисан смисао и оквир људском ”кретању ка небу”. Ови оквири који описују породицу и кућу као најважнију дјелију друштва свакако нису једнолинијски и круто дефинисани, нити је њихова улога слијепо служење систему у коме су се задесили и добили своја задужења унапријед исписана. Чини се да смо ипак, увијек и испочетка упућени да прије свега разумијевамо важност и улогунаше дубоке везе са природом и својим промјенамау њој. Њој којој су државне границе и Вавилонске куле тек промјенљиви исписи на површини коже.
