ИВО АНДРИЋ (09.октобар 1892.год.-13.март 1975.године )
Иво Андрић је био српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Добио је Нобелову награду за књижевност 1961. године за роман „На Дрини ћуприја“ (1945). Био је члан Српске академије наука и умјетности.
„Чини ми се да ћу умети дочекати смрт како сам и живот примао, мирно и хладнокрвно, као занимљив, нетражен поклон Чини ми се!“
Живот
Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника у тадашњој Аустроугарској. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мати Катарина Андрић (рођена Пејић). Дјетињство је провео у Вишеграду гдjе је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписао је сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, а словенску књижевност и историју студирао је на Филозофским факултетима у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft) Андрић је одбранио на Универзитету у Грацу 1924. године.
У гимназијским данима Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадао је напредном националистичком покрету „Млада Босна “, био је страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од аустроугарске власти.
Своју прву пjесму „У сумрак“ објавио је 1911. године у „Босанској вили“. Наредне године започео је студије на Мудрословном (филозофском) факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Школовање је наставио у Бечу, а потом у Кракову гдjе га је затекао Први свjетски рат.
По избијању рата вратио се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га је ухапсила и одвела у шибенски, а потом у мариборски затвор у којем ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. За вријеме боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао пјесме у прози.
По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до љета 1917. године.
Андрић је имао веома успјешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу. У то вријеме објавио је збирку пјесама у прози „Немири“, приповијетке „Ћоркан и Швабица“, „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“ и друге.
У јуну 1924. године у Грацу одбранио је докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповијетка „Мост на Жепи“. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. У то вријеме објавио је први дио триптиха „Јелена, жена које нема“.
У периоду између Првог и Другог свјетског рата налазио се на функцији опуномоћеног министра и изванредног посланика југословенске владе у Берлину (1939). Присуствовао је потписивању приступања Краљевине Југославије у двору Белведере 25. марта 1941. По избијању Другог свјетског рата, због неслагања са властима у Београду поднио је оставку на мјесто амбасадора и вратио се у Београд. За вријеме Другог свјетског рата живио је повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу), не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дјела. У исто вријеме написао је своја најбоља дјела која ће касније доживјети свјетску славу. У периоду од 1944. до 1954. обављао је више друштвених функција, што је забиљежено у књизи „Ангажовани Андрић 1944-1954“. Године 1954. постао је члан Комунистичке партије Југославије и први предсједник Савеза књижевника Југославије. Први је потписао Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те године штампао је у Матици српској роман „Проклета авлија“. Оженио се 1958. године Милицом Бабић-Јовановић (1909-1968).
Новац добијен од Нобелове награде 1961. године у потпуности је поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.
Иво Андрић је умро 13. марта 1975. године у Београду.
Књижевни рад
Андрић је у књижевност ушао пјесмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра мјесечина“ објављеним у Босанској вили 1911. године. Пред Први свјетски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих пјесама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“)]. Прву књигу стихова у прози – „Ex Ponto“ – Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године. Све Андрићеве лирске пјесме које за његовог живота нису биле сабране у књигу објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом „Шта сањам и шта ми се догађа“
Друга фаза, која траје до Другог свјетског рата, обиљежена је Андрићевим окретањем приповједачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мјешавину у којој наратор користи српски екавски, а ликови – често фратри – говоре неким од јекавских или икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповиједака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у умјетнички најпродуктивније,и најцјењеније Андрићеве приче.
Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. вијека, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама, понајвише на еротском плану. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Бошњаци, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пежоративним именима (Власи, Турци)), узпојаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. вијек, али и претходне вјекове, као и 20 вијек.
Трећа фаза обиљежена је обимнијим дјелима, романима „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“, „Госпођица“ и недовршеним дјелом „Омерпаша Латас“, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком „Проклета авлија.“ Уз изузетак „Госпођице“, реалистичког психолошког романа смјештеног у српску паланачку средину, радња осталих дјела углавном је смјештена у Босну, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.
Оцјена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на засадама фрањевачких љетописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свијет „Оријента у Европи“; по другима, Андрић је аутентични аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповијеткама, док му одричу вриједност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свијету углавном познат по своја два романа,“ На Дрини ћуприја „и „Травничка хроника“ (први је писан током Другог свјетског рата у Београду).
Пишчево се приповиједање у наведеним дјелима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем – већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсјећа на натуралистичку школу 19. века. Осим тих дјела, аутор је објавио и низ приповједака, путописне и есејистичке прозе, те вјероватно најбоље јело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издане), несумњиво једно од Андрићевих најврједнијих дјела.
Своје схватање смисла и суштине умјетности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог умјетничког дјела. У том погледу посебно се истиче његов есеј „Разговор са Гојом“ и приповијетка „Аска и вук“.
Умјетничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човјекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човјекова потреба за љепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке „Аска и вук „симболозован је умјетнички нагон човјеков као „инстиктиван отпор против смрти и нестајања“ који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота“. Умјетност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побјеђује све, па и саму смрт, а свако право умјетничко дјело човјекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док умјетничка дјела имају трајну вриједност и не знају за смрт и умирање.
Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности љепоте коју човјек ствара. Анонимни неимар из „Моста на Жепи“ спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену љепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција умјетности је и у напору умјетника да своје дјело укључи у трајне токове живота, да човјека изведе из „уског круга … самоће и уведе га у простран и величанствен свијет људске заједнице“.
Андрић је и мајстор и ријечи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Све се код њега изражава мирним и природним казивањем и његов стил заиста има „непомућеност кристала“. Складна и једноставна реченица, увјерљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповједачких слика чине да Андрићево дјело представља најсуптилнију умјетничку вриједност коју српска, односно хрватска књижевност поседује. Андрићево дјело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина свјетске литературе.
Дјела:
„Ex ponto“, стихови у прози, 1918.
„Немири“, стихови у прози, 1920.
„Пут Алије Ђерзелеза“, 1920.
„Мост на Жепи“1925.
„Аникина времена,“ 1931.„
„Шпанска стварност и први кораци у њој“, путописи 1934.
„Разговор са Гојом“, есеј 1936.
„На Дрини ћуприја“, роман 1945.
„Деца,“ збирка приповедака.
„Госпођица“, роман 1945.
„Травничка хроника“, роман 1945.
„На Невском проспекту“, 1946.
„На камену“, у Почитељу,
„Прича о везировом слону“, 1948.
„Проклета авлија,“ новела 1954.
„Игра „1956.
„О причи и причању“, бесједа поводом додјеле Нобелове награде, 1961.
„Јелена жена које нема“, роман 1963.
„Шта сањам и шта ми се догађа“, лирске песме које су објављене постхумно 1977.
„Омерпаша Латас“, недовршен роман, објављен постхумно 1977.
„На сунчаној страни“, недовршен роман, објављен постхумно
„Знакови поред пута“, књига објављена постхумно
„Свеске“, књига објављена постхумно
p class=“MsoNormal“p class=“MsoNormal“
