Изложба ГЕНЕТИКА ПРОСТОРА умјетнице ВЛАДИМИРКЕ ВЕЛАГЕ

У Великом изложбеном салону Банског двора 19. јуна (петак) 2026. године у 19.00 часова одржаће се отварање изложбе ГЕНЕТИКА ПРОСТОРА умјетнице ВЛАДИМИРКЕ ВЕЛАГЕ добитнице Плакете Банског двора за сликарство, која се од 2018. године додјељује најбољим студентима Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци.

Владимирка Велага дипломирала је сликарство на Академији умјетности Универзитета у Бањој Луци у класи професорице Борјане Мрђа. У свом вишемедијском умјетничком раду, који обухвата слику, цртеж, инсталацију и видео, истражује теме породичног наслијеђа, дома, сјећања и женске породичне линије, користећи вез као важан елемент умјетничког израза. Излагала је на више самосталних и колективних изложби у Босни и Херцеговини, Србији и иностранству, а добитница је више награда из области визуелних умјетности. Поред умјетничке праксе, активно ради као костимограф на филмским и позоришним пројектима.

Изложбу прати кустоски текст Исидоре Живковић.

Генетика простора
Простори испуњени сјећањима, којима смо повјерили драгоцјене тренутке властитог времена, могу постати важан елемент утицаја на наше идеје и изборе. Случај изложбе „Генетика простора“ илуструје начине на који породично насљеђе постаје полигон за стварање и умјетничку интерпретацију баштине, чиме се актуелизује и њена савремена употреба. Владимирка Велага у средиште свог рада поставља породичну кућу, која није дом у којем је рођена и живјела, али је у њој проводила вријеме и она је важан дио њеног одрастања. То је кућа њене баке, у којој је смјештен читав универзум успомена и искустава који су уткани у њене радове. Истовремено та кућа, са свим успоменама, дио је породичног насљеђа, које кроз Владимиркино умјетничко истраживање и интерпретацију добија нову димензију.

Повезивањем властитог сјећања на догађаје, чији је заједнички именитељ бакина кућа, умјетница га третира као медијум субјективне обраде искуства (Асман, 24), који се даље екстернализује и уобличава кроз њен умјетнички језик. Памћење, схваћено као повезаност наших сјећања, овдје не функционише искључиво као чувар прошлости, већ је дио активног процеса њеног обликовања из позиције садашњости (Асман, 24). Кућа Владимиркине баке за њу је простор интеграције мисли, сјећања и снова (Башлар, 30), што показује својим радовима, али такође она јој учитава и нов слој – то је простор који служи као оквир унутар којег се вреднују, рефлектују и преиспитују механизми форматирања односа према свијету и проналаска властитог мјеста у њему.
Ова кућа у Владимиркином раду схваћена је као универзум, уточиште и мјесто сањарења (Башлар, 28–29). Занимљиво је да реална ситуација стања куће одговара слици пропадања и лаганог брисања узрокованог престанком становања, која је за дом први знак умирања и транзиције у домен успомена.

Користећи га као полазиште своје изложбе и проблематизујући његову улогу у свом раду, Владимирка уједно постаје и заштитница успомене на тај простор, својеврсни баштиник који му даје ново значење и облик.

Симболички пренос куће у медиј умјетности отвара простор у којем се даље артикулишу ритуали, учења и искуства која су се дешавала у том простору, а формирана су на нивоу бака – ћерка – унука. Та кућа је мјесто гдје се учила вјештина веза, која је данас дио Владимиркиног умјетничког изражавања. На тај начин нешто што је дио породичног насљеђа кроз умјетничку валоризацију и интерпретацију добија нови облик живота.

Када говоримо о трансферу елемената свакодневице у поље умјетности, ритуали, приче и пјесме које су биле дио Владимиркиног одрастања постале су поље унутар којег настају њени радови. „Грличица грче“ и „Да не чује зло“ радови су који се директно реферишу на таква искуства. Заправо они се могу посматрати кроз призму начина на који су одређени догађаји из прошлости утицали на нас, како их се сјећамо и шта нам у контексту садашњег односа према себи значе. „Грличица грче“ и „Да не чује зло“ заправо су бројалица и изрека које је Велага током одрастања слушала од баке и мајке. Представљена кроз видео инсталације ова сјећања постају интимни прикази од којих се гради мозаик одрастања и специфичних образаца који су се његовали у оквирима једне породице.

Рад „Да не чује зло“ односи се на изреку која је имала функцију заштите у контексту женске љепоте, а поред видеа чине га цртежи рађени шминком који приказују лица на којима су истакнуте искључиво очи и обрве.

Кроз овај рад Владимирка нам илуструје и однос према женском тијелу, изгледу и љепоти, начину на који се оно „чувало“, што може бити посматрано и кроз шири, генерацијски аспект овог феномена. За њену баку и мајку нормативи љепоте су се одржавали ритуално, кроз вјеровање да понављање специфичних реченица и поступака који их прате имају заштитну функцију.

Видео инсталација „Грличица грче“ са друге стране исходи из конкретне успомене на ситуацију која се дешавала у односу између баке и унуке. Рекреирање простора спаваће собе и атмосфере из које извире сјећање на бројалицу којом је бака успављивала унуку, интимна је посвета одрастању и омаж заједничком времену, који је могло на овај начин функционисати у специфичном животном периоду умјетнице.

Узимајући успомене као мотив свог рада и стављајући их у контекст умјетности, она им пружа нову врсту валоризације и трајности. Владимиркина индивидуална сјећања преведена су у умјетничке радове, који на тај начин постају посредници ка уобличавању онога што постаје препознатљиво и ван оквира појединачног или породичног. Преведена у умјетничке радове индивидуална сјећања излазе из домена биографског и улазе у културни простор у којем могу бити преношена, реинтерпретирана и укључена у шире процесе памћења (Асман, 271).

Слике и цртежи који чине „генетику простора“ употпуњују наратив о кући, било да се ради о врло јасним и конкретним приказима њених елемената или о ослањању на народно вјеровање илустровано кроз слике змија, које у овом случају имају улогу чувара дома. Описани видео радови, као и радови рађени у медију слике и цртежа, функционишу као дио цјелине чија је главна окосница бакина кућа. Тај простор дао је значајан допринос идентитету умјетнице и због тога добија тако важно мјесто у њеном креативном процесу.

Обликујући своју „генетику простора“ Владимирка је извезла план куће који у изложбеном простору функционише као платно на којем се пројектује видео који приказује њено тренутно стање. Ентеријер куће са свим елементима који су у прошлости имали активну функцију, данас су реликти који функционишу искључиво као дио породичног насљеђа. Видео изазива и дозу нелагоде, изазвану свијешћу о напуштености.

Ова кућа, смјештена у босанскохерцеговачки сеоски пејзаж, дјелује врло блиско, нарочито у контексту нашег друштва, у којем је чест случај постојања некад живих и функционалних простора, који због различитих околности данас бивају маргинализовани и празни.

Парадоксално, та препознатљивост може да пружи катарзу која почива на идеји да нешто што остаје из нас, различитим механизмима баштињења може да добије другачију улогу и значај, чиме му се пружа и нови облик трајања.
Изложба „Генетика простора“ произилази из тезе о дому као простору уточишта и универзума из којег носимо снове, идеје, односе, које настављају да уобличавају наш однос према свијету. Кућа Владимиркине баке, њен однос према том простору и улози баке у њему, основа је у коју је у
цртана генетика Владимиркиних радова. Успомене, начин на који их памтимо, знања, вјештине и учења које смо током живота добијали у овом случају су катализатори за истраживање онога што може постати дио генетике једног умјетничког дјела.
Норвешки редитељ Јоаким Трир у филму „Сентиментална вриједност“ (2025) породичној кући даје статус посебног лика, који има улогу свједока успона и падова главних актера и њихових интимних, породичних драма. На сличан начин функционише и кућа баке Владимирке Велага. Иако у њеном случају нема потребе за емотивним суочавањима, кућа је посебан свједок развоја једног свијета, који свој наставак и трајну вриједност добија уписивањем у особен код Велагиног умјетничког израза.
Исидора Живковић, кустоскиња изложбе

Литература:

• Башлар, Г. (2005). Поетика простора. Уметничко друштво Градац.
• Асман, А. (2011). Дуга сенка прошлости. Библиотека XX век.

Владимирка Велага рођена је у Бањој Луци 2002. године. Основне студије сликарства на Академији умјетности Универзитета у Бањој Луци завршава у класи професорице Борјане Мрђа 2025. године. Умјетничком изражају приступа вишемедијски, кроз слику, цртеж, умјетничке инсталације и видео-рад. Истражује вез као сегмент породичне традиције који користи као битан дио свог рада. У својој пракси пропитује породично наслијеђе и увјерења, лични, али и колективни однос појединца према дому, све гледајући кроз призму женске породичне линије. Остварује се и као костимограф на филму и позоришту. Излагала у земљи и иностранству.

Самосталне изложбе

• Само сам се играла, Међународни фестивал глумца „Заплет 14“, Градско позориште „Јазавац“, Бања Лука, Босна и Херцеговина, 2022.
• Жене, рат и турбо-фолк, Културни центар Дорћол, Београд, Србија, 2025.
• Трилогија туге, Галерија Вагон, Бања Лука, Босна и Херцеговина, 2025.

Колективне изложбе

• 4. међународно бијенале радова на папиру, Музеј Козаре, Приједор, 2022.
• Аутопортрети 11+1, Галерија „Ђуро Јакшић“, Филолошки факултет у Бањој Луци, 2023.
• Формат графика 2023, Галерија УЛУС, Београд, 2023.
• Видео, видео, видео, Галерија Манифесто, Сарајево, Босна и Херцеговина, 2024.
• Female Art Rising, Музеј књижевности и позоришне умјетности Босне и Херцеговине, Сарајево, Босна и Херцеговина, 2024.
• Нови таласи 3, Босански културни центар, Сарајево, Босна и Херцеговина, 2024.
• Шик и субверзија, ДКЦ Инцел, Бања Лука, 2024.
• Nine Dragon Heads, Босански културни центар, Сарајево, 2025.
• Бањалучка умјетничка сцена, The Steiner Gallery, Беч, Аустрија, 2025.
• SubDokumenta Sarajevo 2025, Босна и Херцеговина, 2025.
  Награде
• Награда за најперспективнији рад на завршној изложби Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци у виду самосталне изложбе и умјетничке продукције, Галерија Вагон, Бања Лука, 2024.
• Награда – резиденцијални боравак у селу Пецка, Association Greenways – Удружење за подршку одрживом развоју, 2024.
• Плакета Банског двора за сликарство, на завршној изложби Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци, 2025.

КОСТИМОГРАФИЈА
Филмови

• Диван дан, режија: Милица Вујасин, АУБЛ, 2023.
• Пресинг, режија: Милица Вујасин, АУБЛ, 2024.
• Како сам провела љетњи распуст, режија: Милица Вујаснин, АУБЛ, АВЦ РС, Кадар иде, 2024.
• Круг, режија: Вук Поповић, АУБЛ, 2024.
• Рођење, режија: Вук Поповић, АУБЛ, 2024.
• Сами, режија: Милица Вујасин, АУБЛ, АВЦ РС, 2025.
• Срећни празници Олга, режија: Сара Радусиновић, Квака 22, АВЦ РС, 2026.

Представе

• Кућа, Небојша Илић, режија: Никола Пејаковић, Народно позориште Републике Српске, 2025.
• Два витеза из Вероне, Вилијам Шекспир, режија: Илија Заитсев, Студентски културни центар УНИБЛ, 2025.
• Малограђанска свадба, Бертолд Брехт, режија: Никола Бундало, Градско позориште Јазавац, Бања Лука, 2025.
• Син, мајка и отац сједе за столом и дуго ћуте, Ивор Мартинић, режија: Милица Вујаснин, Студентски културни центар УНИБЛ, 2025.
• Вернисаж, Вацлав Хавел, режија: Белинда Стијак, Студентски културни центар УНИБЛ, 2025.
• Иза тих очију, Небојша Илић, режија: Небојша Илић, Градско позориште Јазавац, 2025.
• Жене (не) иду у рај, ауторски пројекат Данке Игњатовић, Покрет за друштвени развој и културни интегритет „Красива“, 2025.
• Оаза за три Деда Мраза, режија: Милица Вујасин, Градско позориште Јазавац, 2025.
• Седам дана, Тена Штивичић, режија: Анђела Крунић, Народно позориште Републике Српске, 2026.
• Царево ново одијело, драматизација: Александар Васиљевић, режија: Белинда Стијак, Градско позориште Јазавац, 2026.
• Оркестар Титаник, Христо Бојчев, режија: Стефан Зеновић, Студентски културни центар УНИБЛ, 2026.